Demostat: Sistem uvek iznedri svoje vučiće ili miloševiće, koštunice, tadiće

Lako je promeniti Vućića, treba samo na izborima da dobijete više glasova nego što dobije on i njegovi, ali nešto veće je u pitanju, u pitanju je sistem.

Izborna kampanja koja je počela pre nego što su izbori zakazani, već na samom početku ukazuje na devalvaciju političkog razuma, a možda, ne samo političkog. Na nivou vidljive političke igre, eksperti prepoznaju dominaciju uređenog haosa, sa naznačenim linijama podela, uočljivom metodologijom, uobičajenim sredstvima „prljave kampanje“, prepoznatljivim metama…

Ispod površine haos je zaista haotičan. Taj haos je jedino što u politici vidi polovina glasačkog naroda Srbije. Njima je jedino svetlo u tom mraku onaj nimbus oko lika i dela aktuelnog vladara Srbije, Aleksandra Vučića. Haos i političku zbrku iznad kojih se uzdiže svetla aura Vožda Srbije je bit percepcije politike, političara, izbora, vlasti, države – koja je u političkom vidokrugu prekarnih radnika i prekarnog donjeg sloja srednje klase, bilo da su nezaposleni, bilo da rade, bilo da su penzionisani radnici; svi oni i svi članovi njihovih porodica. Ova većinska i prekarizovana Srbija, opsednuta egzistencijalnim mukama,  jedina je ciljna grupa predizborne Vučićeve Srbije. Kamarila oko vladara Srbije razvila je efikasnu komunikaciju sa ljudima koji su obuzeti preživljavanjem i koji od egzistencijalne muke, malo šta vide sa strane. Oni se ne bave niti mogu da se bave pitanjem zašto su u takvom položaju, jer im to ne dozvoljava muka da se danas preživi i nada da tako može biti i sutra.

Građani iz srednjeg i višeg sloja srednje klase, bilo da su na „državnim jaslama“ bilo da su na onim drugim, imaju određenu egzistencijalnu sigurnost ali ne i sigurnost društvenog statusa. S jedne strane, u strahu od pada usmerili su se na očuvanje statusa koji imaju, a s druge strane su oni koji su se usmerili na statusno napredovanje. Nosioci i jedne i druge orijentacije, imaju dve taktike (izuzimam ljude od integriteta i one orijentisane na odlazak iz ove stradije). Jedni se priklanjaju aktivnom podaništvu i postaju neka verzija modernih zimija koji se podaju voždu i zauzvrat ostaju u dotadašnjem statusu ili napreduju. Drugi su u nekoj verziji političke opozicije spram vožda, u nadi da će u slučaju eventualne političke promene, zadobiti napredovanje u statusu (čast iznimkama).

Naspram prekarizovanog naroda i raspolućenih građana, nalazmo (u senci) vlasnike srpskog političkog sistema – (domaće i strane) vlasnike kapitala i iz tog kapitala proistekle dominantne političke moći. U njihovoj službi je menadžment sa ključnim radnim zadatkom da vlasnike  krupnog kapitala učini nedodirljivim. Moćni vožd sa svojom kamarilom i reujedinjena vlast – monogamno ujedinjena izvršna, zakonodavna i sudska vlast – uspešno obavljaju svoju osnovnu funkciju. Promene tipa Marko-Janko, Kurta-Murta donose promenu sastava menadžmenta ali ne i promenu osnovnog zadatka svih modernih vlada i svakojakih autokrata.

Kapitalizam opstaje vekovima i (dobar) kraj mu se ne vidi, na ovoj trijadi naroda, građana i vlasnika kapitala i odgovarajućeg menadžmenta. Ova politička i ne samo politička piramida je utemeljena na tipovima kapitala svake strane ove trostrane građevine. Prelazi sa jedne na drugu stranu, daleko su od američke priče o šansama koje svako ima, ali i od indijskog kastinskog sistema. Logiku tog sistema prokljuvio je pre sto godina Miloš Obrenović: Ako galame i psuju, zateži; ako ćute, popušaj! A kad god se popusti, breše u čeličnim ogradama između strana one piramide, propuste ponekog, balon se izduva i jovo nanovo!

* * *

Više pročitajte na demostat.rs