Dubravka Stojanović: Nismo u Hladnom ratu, Vučić nije Tito, a ni Srbija nije Jugoslavija

Srbija sebe drži u geopolitičkom vakuumu jer ne shvata savremeni svet i vreme u kojem živimo, uporno birajući loša rešenja, kaže istoričarka Dubravka Stojanović.

„Možda Vučić misli da je Tito u Hladnom ratu, ali niti je sada Hladni rat, niti je Srbija Jugoslavija, niti je Vučić Tito. Oni misle da će iz toga nešto dobro iskoristiti, ali ja mislim da to vodi u čistu katastrofu. Srbija ostaje bez stvarnih saveznika. Možda je Rusija saveznik, ali iz sopstvenog očaja jer nema nikog osim Belorusije i Srbije”, navela je Dubravka Stojanović i dodala da u današnjem svetu nije dobro da budete saveznik Rusije.

Ona kaže da postoje političke i intelektualne elite koje dobro prepoznaju trenutak u kojem žive i koje naspram tog trenutka biraju svoje izbore, ali da to nije slučaj i sa Srbijom.

„Bojim se da srpska politička i intelektualna elita trideset, ako ne i četrdeset godina, ne razume vreme u kojem živimo i uporno bira loša rešenja”, rekla je ona.

Dubravka Stojanović o Latinki Perović

U emisiji Pola sata Demostata Dubravka Stojanović govorila je o svojoj koleginici, istoričarki Latinki Perović, koja je preminula 12. decembra. Dubravka Stojanović kaže da je Latinka Perović nadživela Tita i po godinama i po idejama, i to onim zbog kojih je Tito krenuo u obračun sa srpskim liberalima, što je po mnogim istoričarima bio jedan od presudnih trenutaka koji su doveli do kraja Jugoslavije.

Stojanović ocenjuje da je taj Titova čistka liberala 1972. godine oterala novu generaciju, nove ideje, novi koncept Jugoslavije koji su oni donosili i dovela neke dogmatske snage koje su posle sedamdesetih postepeno dovele do kraja Jugoslavije.

Kako kaže, srpski liberali, Latinka Perović, Mirko Tepavac, Koča Popović, bili su svesni da je došlo vreme za modernizaciju, za reorganizovanje države, njenu decentralizaciju, tržišnu privredu i okretanje ka Evropi. Kako ističe, liberali su pokušali modernizaciju i tranziciju koja se u ostatku istočne Evrope desila tek posle 1989. godine.

Oni su, nastavlja Stojanović, razumeli da je u decentralizaciji Jugoslavije rešenje, jer su videli probleme te zemlje, shvatili su da je nacionalizam ozbiljna pretnja, bilo da je to nacionalizam kosovskih Albanaca, srpske intelektualne elite ili snažni nacionalizam u Hrvatskoj 1971. godine.

„Smatrali su da je neka vrsta konfederacije Jugoslavije način da se sačuva mir i državna zajednica koja je, kako se pokazalo, obezbedila, ako ništa drugo, onda bar mir. Milošević je došao posle sa suprotnim programima rušenja države, pomeranja granica i to je odvelo u rat”, navodi ona.

Ona kaže da je Latinka Perović verovala da bez dubokih tržišnih reformi, privatizacije, otvaranja tržišta, pre svega ka zapadu, Jugoslavija, odnosno socijalistički sistem, ne može privredno da opstane, a kasnije se u istočnoj Evropi zaista pokazalo da je ta vrsta tranzicije neophodna.

Dubravka Stojanović kaže da je Latinka Perović bila vrlo čvrsta u svojim stavovima i u kontinuitetu sa samom sobom, da se za svoje ideje zalagala vrlo otvoreno, a da je bila kontroverzna jer je uvek bila svoja i drugačija od vladajućeg talasa.

Navodi da Latinka Perović i Dobrica Ćosić mogu da se posmatraju kao antipodi, dva simbola političke prakse i idejnog rada, jer je Ćosić predstavljao patrijarhalnu, nacionalističku, tradicionalnu, konzervativnu i velikosrpsku tendenciju, dok je Latinka bila sve suprotno – za koncentraciju na Srbiju, za snažnu decentralizaciju Jugoslavije, razvoj Srbije, protiv svih hegemonističkih i imperijalnih planova.

„Oni jesu dve važne tendencije koje su bile u sukobu i jedna je prevladala”, navela je ona.

Ona navodi da su Ćosićeve ideje i dalje tu, da samo degradiraju jer situacija degradira, ali da je na tim idejama i Aleksandar Vučić i najveći deo srpske opozicije, tako da se u ideološkom smislu nije mnogo pomerilo od ranih osamdesetih, kad je sve krenulo.

Na pitanje da li su Marko Nikezić i Latinka Perović imali antisovjetizam kao deo programa, Stojanović je navela da su oni imali odnos protiv staljinizma i dogmatskog sovjetskog sistema, ali da to ne znači da su bili antiruski orijentisani, kao što, naravno, nije tačno ni da Latinka Perović nije volela svoj narod.

Stojanović kaže da je tačno da su liberali u komunističkoj partiji Srbije tvorci prve srpske državne strategije u vreme Jugoslavije jer, kako je navela, nacionalisti ništa ne mogu da naprave, jer im je cilj država u kojoj će živeti ceo srpski narod, koja ne može da se napravi osim masovnim zločinima.

„Ovo je bio program razvoja Srbije, privrednog, društvenog, obrazovnog, zdravstvenog, celokupnog razvoja i u tom smislu to jeste bila jedinstvena šansa i generacija u istoriji Srbije”, navela je Stojanović.

Kriza je ogromna, ali je Evropa jedinstvena u odgovoru

Na pitanje da li je današnja Evropa bliža Evropi iz 1939. ili 1989. godine, Dubravka Stojanović je navela da je kriza ogromna, ali da je na krizu Evropa do sada delovala jedinstvenije nego što je iko očekivao.

„Mora da se zna da je definicija Evrope da je u krizi, kao što je i definicija demokratije da je u krizi. I snaga Evrope i demokratije je u tome što je uglavnom davala konstruktivne odgovore na krize i na kraju pobeđivala. Da li će to biti slučaj, ne znamo, ali znamo da je do sada odgovor Evrope bio jedinstveniji nego pre ukrajinske krize i da je uspela da se preorijentiše i što se tiče struje, gasa, inflacije, skoka cena energenata i da još uvek stoji na toj politici”, navela je ona.

Govoreći o srpskom višepartizmu koji se nije baš primio u društvu, Dubravka Stojanović kaže da je od nastanka srpskih političkih stranaka krajem 19. veka oduvek postojala jedna značajno dominantna stranka, a to je bila radikalna stranka Nikole Pašića, koja je dobijala više od 70 odsto glasova.

Sličnu stvar smo ponovili i posle devedesete, navodi Stojanović i dodaje da je za to više razloga.

„Jedan je društveni razlog, dakle mi nemamo dovoljno strukuirano društvo da bi dalo veću pluralnost, mi imamo partijski sistem koji znači da vladajuća partija nije samo tek jedna od stranaka koja će možda izgubiti sledeće izbore, već je to stranka koja prožima celo društvo, to je partijski sistem gde vam partija nudi zaposlenje, platu, bolji život, korumpira celo društvo. I na kraju tu je i nacionalizam, koji je ušao u pore celog društva, ali koji je jedna autoritarna ideologija koja je monistička i koja ne prihvata pluralnost, jer to već deli naciju na šta nacionalizam ne može da pristane”.

Na konstataciju da je snaga srpskog nacionalizma relativizovala na neki način opasne nacionalizme na prostorima bivše Jugoslavije, Dubravka Stojanović kaže da su srpski nacionalizam ima posebnu težinu, jer su Srbi najveći narod među južnim Slovenima i da je pojava srpskog nacionalizma omogućila i druge.

„Pojava srpskog nacionalizma je olakšala ili ohrabrila ili omogućila i druge nacionalizme, a svojim agresivnim i ratnim ponašanjem u vreme Miloševića dala im je legitimitet, ispalo je da se oni brane, iako su i oni veoma agresivni, ispalo je da su oni žrtve, iako su i oni krvnici kao što je svaki nacinalizam i to je osnovna greška srpskog nacionalizma, što to nije predvideo”, kazala je ona.

Dok postoji ideja promene granica, rat će se vraćati

Ona navodi da dok god postoji ideja promene granica rat će se ciklično vraćati, što se dešavalo i u Evropi.

„Dok god su granice i nacije ono čime se osnovno rukovodite, biće rata, onog trenutka kada se posvetite integralističkim idejama, razvoju, modernizaciji, vi prosto menjate listu prioriteta i samim tim i rezultate”, navela je ona.

Za nju nije moguće prosvećeno antijugoslovenstvo, jer svako antijugoslovenstvo razume kao nacionalizam, a nacionalizam kao pogubnu ideologiju u 20. veku u kojoj nema ničeg prosvećenog. Napominje da je nacionalizam 19. veka bio prosvećen.

„Ni ja ne želim Jugoslaviju, ja jesam Jugoslovenka, ali ne želim Jugoslaviju zato što mislim da je njeni narodi nisu dorasli”.

Izvor: Demostat