„Šorom šajke, a Dunavom čeze“: Gde nas je dovela dupla igra vlasti sa evropskim integracijama

Za vojnu neutralnost po svaku cenu i protiv uvođenja sankcija Rusiji izjasnilo se 80 odsto anketiranih građana, a Vladimir Putin je i dalje najomiljeniji strani političar.

Ovakvi spoljno-politički stavovi građana posledica su decenijske neverodostojne opredeljenosti vladajućih struktura za Evropsku uniju, proruske i proputinovske propagande koju aktuelna vlast vodi duži niz godina, ali i činjenice da EU nema jasan plan o tome kada će i da li će Srbija pristupiti uniji, ocenjuju sagovornici Demostata.

Kada je počeo rat u Ukrajini na trenutak je izgledalo da je vlast spremna da preumi, ali se ubrzo vratila na stari kolosek i sada tapkamo u mestu, čekajući rasplet globalnih dešavanja.

Činjenice zatrpane propagandom

Redovni profesor sociologije u penziji Univerziteta u Novom Sadu Jovan Komšić smatra da je protivljenje većine građana ulasku u EU rezultat decenijske neverodostojne opredeljenosti vladajućih struktura, na čelu sa SNS i Aleksandrom Vučićem, za Evropsku uniju.

Kako navodi, vlast je deklarativno opredeljena za EU, ali mediji pod kontrolom režima, javni servis i televizije sa nacionalnim frekvencijama, koji produkuju raspoloženje građana, neprestano šalju antievropske poruke.

„Ovakav odnos građana prema Evropskoj uniji je direktna posledica duple igre koju igraju vlasti Srbije kada je reč o evropskim integracijama“, navodi Komšić.

Kako objašnjava, vlast skriva od građana konkretne efekte evropske pomoći i saradnje sa EU, od sektora privrede do podrške EU unapređenju kvaliteta upravljanja u Srbiji. Te činjenice su zatrpane propagandom, jer se u Srbiji veliča saradnja sa Rusijom i Kinom.

Rat u Ukrajini je dodatni faktor koji utiče na ta raspoloženja. „Kao što je odnos prema EU polivalentan jer smo deklarativno za EU, a kad je reč o principima – išli bismo drugim putem, takav je i odnos prema ratu.

Načelna osuda i saglasnost Srbije sa osudom agresije na Ukrajinu u UN s jedne strane, a sa druge strane otvaranje prostora da dominantan medijski prostor bude proruski orijentisan.

To je uticalo na reprodukovanje već uspostavljenog stereotipa u glavama većine građana Srbije koji ne ide u prilog proevropskom raspoloženju”, smatra Komšić.

On navodi da bi načelno vlast imala određeni manevarski prostor da utiče na reaktiviranje proevropskog raspoloženja građana, ukoliko se opredeli za konsekventniju proevropsku politiku, a to bi podrazumevalo i niz mera, uključujući i određeni selektivni izbor sankcija prema Rusiji.

„Mislim da bi vlast i mediji pod njenom kontrolom mogli to da predstave građanima na sofisticirani način, kao autentičnu odbranu interesa Srbije, kako bi građani razumeli da je pravi put nastavak evropskih integracija.

Na taj način bi se u relevantnom procentu promenilo raspoloženje u prilog saradnji sa EU”, naveo je Komšić.

Na eventualnu promenu raspoloženja mogu uticati i uverljivi pokazatelji koristi od evrointegracija, poput novih investicija, podrške evropskih fondova, napretka u otvaranju novih klastera.

„Nešto što bi tabloidna režimska propagandna struktura medijskog uticaja mogla da predstavi u klasičnom obrascu velike pobede vodećeg lidera i stranke na pravcu jačanja nacionalnog interesa”, dodaje Komšić.

Kada je reč o periodu u kojem može doći do promene raspoloženja građana, Komšić smatra da je potrebno najmanje godinu dana. Ciklusi ne mogu biti ekstremno kratki jer je reč o mišljenjima, stereotipima i predrasudama, pre nego o informacijama.

Dodatno, nepoznanica je kakvi će problemi nastati ove zime i kako će ih Srbija rešavati, kad je reč o ključnim egzistencijalnim pitanjima, poput grejanja i inflacije, jer i to može indukovati raspoloženja i neraspoloženja građana.

Šorom šajke, a Dunavom čeze 

Ukoliko vlast ojača proevropski kurs, onda i struktura vlasti, i u personalnom smislu i sa stanovišta uverenja ključnih nosilaca izvršne vlasti, ne može zadržati prononsirane pojedince koji imaju uverenja, interese i čvrste spone sa strateškim, bezbednosnim, političkim ili obaveštajnim interesima Rusije, veruje Komšić.

Upitan da li vlast trenutno uopšte želi da promeni sliku javnog mnjenja, Komšić ocenjuje da je situacija pola-pola – „šorom šajke, a Dunavom čeze”.

„Ako posmatramo intervjue ambasadora velikih sila, saopštenja i nekakve stare ili nove ideje i magle propagande koje se ubaciju u javni prostor, ostaje i dalje otvorena mogućnost da se Srbija ipak vrati na evropski kolosek, ali se istovremeno ne isključuje ni ta mogućnost da se zadrži u mestu, u čekaonici istorije u kojoj će se videti kako će se rasplesti ukrajinski sukob i druge situacije, pa da se onda opredelimo”, naveo je on.

To stajanje u mestu sa zemljama poput Srbije nikad ne prođe nekažnjeno, upozorava Komšić. „To može da nas odvede u budzak globalnih tokova. Rizik u odluci vladajućeg establišmenta uvek postoji, rizik u ovom momentu nije mali, posebno što je u toj političkoj kalkulaciji uvek prisutan faktor procene sopstvenih perspektiva i egzistencijalnih političkih ili partijskih opredeljenja za jedan ili drugi smer”, navodi on.

Komšić smatra da su u ovom trenutku smanjene mogućnosti za igranje na kartu četiri stuba, iako, kako ocenjuje, još nije došlo dotle da Srbija mora da plaća visoku cenu ukoliko izabere istok ili zapad.

Opasnost od jačanja desnice u Evropi 

Komšić ukazuje na još jednu opasnost do koje može doći ukoliko se rat u Ukrajini nastavi.

„Putinova strateška politika je onemoćenje subjektiviteta Evropske unije. On je to radio podrškom desnim partijama u EU, vidimo da se u Italiji bude nove ambicije desne političke opcije sa Salvinijem i Berluskonijem, koje lako mogu da zaigraju na alternativnu kartu saradnje sa Putinom”, navodi on.

Pregrupisavanje političkih snaga u Evropskoj uniji zavisi od mnogo različitih faktora, poput efekta predstojeće zime, efekata inflacije, eventualne stagflacije i reakcije ambicioznih opozicionih snaga koje mogu da destabilizuju političko polje.

„U tom kontekstu, kada je reč o evropskim integracijama Srbije, ovi naši koji nisu autentično i verodostojno uvereni u potrebu efektivne izgradnje standarda života po merilima EU, jedva će dočekati da kažu da je dobro to što nismo bili tako opredeljeni, već igrali na kartu ekvidistance, jer se pokazalo da od EU nema ništa”, naveo je Komšić.

On smatra da treba sačekati formiranje nove vlade, što će biti prvi signal kakav će biti program izvršne vlasti. „Mandatar će ipak morati da kaže ono što predsednik misli”, navodi on.

Komšić zaključuje da vlast mora da vodi računa o tome da obrani perspektivu normalnog života građana jer stanovnici ove zemlje, čak ni, kako navodi, najzaluđeniji nemisleći subjekti koji na majicama nose znakove agresije na Ukrajinu, nemaju nameru da se sele u Rusiju. „Ako ova vlast hoće da spreči brzo propadanje države i naroda u kolektivnu bedu, ona ne može da ide na drugi kolosek, sem u Evropu”, zaključuje Komšić.

Put Srbije u EU, koji je zvanično počeo 2005. potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, imao je razne faze, a podrška građana je varirala. Najveća podrška, više od 70 odsto, zabeležena je 2009. godine, kada je Srbija dobila viznu liberalizaciju. Sada je došlo do dramatičnog pada i prvi put u poslednjih 20 godina više je onih koji se protive pridruživanju.

Jović: Za smanjenu popularnost EU u Srbiji odgovorna je – EU 

Profesor Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu Dejan Jović smatra da je smanjena popularnost Evropske unije u Srbiji pre svega posledica percepcije građana da ulazak Srbije u EU nije realan, ni sada ni u narednom periodu. „Ne postoji jasan plan Evropske unije o tome kada će i da li će Srbija ući u EU”, kaže Jović za Demostat.

To je kod građana izazvalo razočaranje, ravnodušnost, otpor i osećaj poniženja za koji je, prema Jovićevom mišljenju, u najvećoj meri kriva EU jer ne daje jasnu perspektivu koja bi tu zajednicu država mogla učiniti popularnom u Srbiji.

Međutim, profesor podseća da je i u Hrvatskoj, koja je u EU ušla 2013, samo godinu dana ranije bila slična situacija kao sada u Srbiji. Naime, 58 odsto građana te zemlje nije ni izašlo na referendum o ulasku Hrvatske u EU. Od onih koji su izašli, dve trećine je glasalo za, jedna trećina izašlih je bila protiv. To znači, napominje Jović, da je samo 28 odsto ukupnog stanovništva Hrvatske na referendumu glasalo za EU.

Dakle, entuzijazam nije postojao čak ni u momentu kada je bilo izvesno da će Hrvatska ući u EU. Iz dva razloga, ocenjuje Jović.

„Hrvati su, naime, smatrali da je Hrvatska predugo ostavljena da nepravedno čeka na ulazak, što je stvorilo isti tip osećaja poniženja, nepravde, nerazumevanja koji se stvara u zemljama Zapadnog Balkana. Drugi razlog je bio strah od gubitka suverenosti, od toga da će stranci pokupovati hrvatsko zemljište, kao i da će se živeti gore. Nijedan strah se nije pokazao opravdanim, jer je Hrvatska povećala suverenost, ima mnogo više moći i mogućnosti nego kada nije bila u EU, ljudi ne žive lošije nego pre, a zemlja nije rasprodata strancima”, smatra Jović.

Igranje sa alternativom

U Srbiji, doduše, postoji još razloga za ovakav odnos prema EU. To je osećaj da je Srbija stigmatizovana zbog devedesetih, ali i da ima alternativu – Rusiju ili Kinu, koja u slučaju Hrvatske nikada nije postojala.

„Prilično veliki broj ljudi vidi alternativu Evropskoj uniji i nije toliko za Rusiju koliko smatra da treba poslati signal nezadovoljstva”, navodi Jović.

Na tom igranju sa alternativom insistiraju i vlasti u Srbiji, koje se oslanjaju na kartu vojne neutralnosti i dobro poznata „četiri stuba saradnje”. „Taj narativ se dodatno rasplamsao sada i ja bih rekao da on dovodi do toga da je veliki broj ljudi skeptičan ili otvoreno protiv EU”, navodi on.

Jović: Nisam siguran da je Vučić ikada bio za EU i zapad

Upitan vidi li u Vučiću želju da to promeni, Jović navodi da njemu izgleda da predsednik Srbije vodi politiku u koju veruje.

„Nisam siguran da je Vučić ikada bio za EU i za zapad. U tom smislu, ne znam zašto bi on lično menjao taj neki kurs, osim ako apsolutno mora to da uradi. Ako postoji velika opasnost ili ako nestane alternativa, Rusija doživi vojni poraz ili zaprete dodatne sankcije Srbiji… Samo u tim situacijima bi on bio spreman da to promeni. Ova dosadašnja politika mu dosta dobro ide i on uspešno pobeđuje”, kaže Jović.

Jović ocenjuje da je Vučić na neki način talac svog vlastitog narativa koji je stvarao od 2012. godine, kada je SNS došla na vlast. Vučić je, navodi Jović, na medijsku i političku scenu vratio one koji su, izgledalo je, doživeli poraz 2000. godine i relativizovao interpretaciju rata devedesetih u Jugoslaviji. S tim, ruku pod ruku, ide i rusofilija, zagledanost u Kinu, antizapadni i antinatovski narativ, koji se sada rasplamsao u velikom broju medija u Srbiji i u političkom prostoru.

„Sada je teže, čak i kad bi hteo, da se odmakne od te teze koju je sam stvorio. Ona možda sada i smeta srpskoj spoljnoj politici. Teško je duha iz Aladina vratiti nazad u bocu, čak i kad bi hteo, jer to je njegov proizvod, koji je stvarao svojom desetogodišnjom politikom”.

Vučić je glavni faktor u kreiranju takvog narativa koji ga sada postavlja u sve veći konflikt sa zapadom i, pragmatično gledano, veliko je pitanje da li će uspeti da nađe rešenje.

„Deset godina govorite protiv NATO, kako je razbio Jugoslaviju, protiv zapada. Čak i kada bi sada išao protiv Rusije, popularnost narativa koji je stvorio je velika, morao bi da uloži deset godina truda da to promeni. Nisam siguran da ljudi u politici mogu toliko da se promene i, dodatno, da budu dva puta toliko uspešni”, zaključuje profesor Jović.

Švarm: Iluzorno očekivati da će vlast pokrenuti proevropsku kampanju 

Vlast je članstvo u EU odavno odredila kao strateški cilj, pa ipak, Srbija je, uz Tursku, jedina zemlja kandidat za pridruživanje EU koja nije uvela sankcije Rusiji zbog invazije na Ukrajinu. Vučić ponavlja da Srbija to neće učiniti, iako, kako kaže, zapad samo to želi da čuje.

Urednik nedeljnika „Vreme” Filip Švarm smatra da je iluzorno očekivati da ova vlast u ovom trenutku vodi proevropsku kampanju. „Ako bi povela antirusku kampanju i kampanju za evropske vrednosti ova vlast bi pucala sama sebi u kolena, jer mnogi metodi ove vlasti nemaju veze sa EU, već sa Rusijom, Kremljom, Putinom i slično”, kaže Švarm za Demostat.

Iako ne veruje da će vlast da krene u tom pravcu, smatra da bi za preumljavanje bilo potrebno nekoliko meseci do pola godine.

„Oni nešto slično do sada nisu uradili, ali znamo sigurno da kada preokrenu kampanju, to vrlo dobro ide. Videli smo to u slučaju Dijane Hrkalović, kada se preko noći od šefa mafije postaje glavni svedok optužbe”, ističe Švarm.

Princip preumljavanja bi bio sličan, vesti i analize koje imaju proevropski ton trebalo bi da budu u svim medijima, elektronskim pre svega, a Vučić i drugi funkcioneri trebalo bi da govore afirmativno o EU.

„Ako bi krenuli da vode drugačiju politiku, pogotovo preko televizija, tabloida, javnih obraćanja, ja sam uveren da bi se javno mnjenje moglo promeniti, ne baš sto odsto, ali u velikom delu – da”, navodi Švarm.

Švarm primećuje da se, kada je počeo rat u Ukrajini, kod režima pojavila panika pa je možda na kratko vreme izgledalo da mogu da preume ka Evropi. Međutim, kako odmiče rat, vlast nastavlja sa svojom dosadašnjom politikom da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije.

„Režimski mediji i dalje zdušno podržavaju rusku stranu, potpuno navijaju za Rusiju, uticajne privatne televizije bez ikakve zadrške emituju rusko-srpsku propagandu, kad pogledamo šta sve govore visoki funkcioneri ove vlasti, pa i Vučić, vidimo da uvek naglašavaju koliko dana Srbija nije uvela sankcije Rusiji. Dok drugi broje dane rata, oni broje dane koliko nisu uveli sankcije. To je jasna poruka njihovom biračkom telu i javnom mnjenju Srbije, ali i međunarodnoj zajedinici”, ocenjuje Švarm.

Švarm: Posledice proruske i proputinovske propagande

Švarm ocenjuje da je niska podrška EU posledica proruske i proputinovske propagande koju vlast vodi već dugi niz godina.

„To je propaganda kojom se pokazuje da su Vučić i Putin najbolji prijatelji, da je ono što je Putin u Moskvi, Vučić u Beogradu. Igra se na kartu sentimentalnih odnosa između Srbije i Rusije… Niko u svetu nije pravio dočeke za Putina kao što smo mi u Srbiji pravili, kad imate takvo guranje Rusije u prvi plan, kada imate takav negativan odnos prema zapadu, ovo je to što dobijete”, navodi Švarm.

Švarm ocenjuje da bi vlast, kada bi sad počela kampanju za evropske vrednosti, izgubila deo rejtinga, a glasovi bi se verovatno prelili proruskim strankama, Dverima, Zavetnicima.

Na pitanje šta bi međunarodna zajednica mogla da učini, Švarm kaže da bi to pre svega moglo da bude ubrzavanje procesa pristupanja EU, kao i određene garancije kada je u pitanju energetika.

„Najvažnije je ubrzavanje pristupanja Evropskoj uniji”, navodi on, ali ističe da ni to nije realno. „Zato što se EU u ovom trenutku bavi sama sobom, ratom u Ukrajini koji izaziva silne reprekusije, ali i zbog toga što jedan deo EU, upravo zbog podrške Srbije Rusiji, ima krajnje rigidan stav prema Srbiji. Tu mislim na Poljsku i pribaltičke republike, koje bi sigurno u ovom trenutku blokirale bilo kakvo ubrzanje”, zaključuje Švarm.