Gledam i slušam kako narodni poslanici lupetaju o svemu i svačemu sasvim irelevantnom dok zemaljski dani teku, deca rastu, a moral opada. Sve to rade o našem trošku, čitateljke i čitaoci moji mili. Mala mi je uteha što to rade i u nedelju dok se ovi redovi pišu; kad mogu ja da radim svake nedelje, mogu i oni jednom. Nekim budućim istoričarima skupštinski će zapisnici biti izvor velikog veselja, ali i doktorata iz raznih oblasti: antropologije, psihopatologije, konspirologije itd. Mi, nažalost, tu veselu budućnost dočekati nećemo, što je misao prilično depresivna. Šta nam je činiti?
Uzalud razumni ljudi govore, upozoravaju, opominju i savetuju. Narodni poslanici su pomahnitali i ponašaju se kao raspuštena deca u višim razredima osnovne škole. Većsu počeli da se igraju onim laserskim pokazivačima; slede duvaljke, rakljice, praćke, rajsnedle na stolici predsedavajućeg. Sva sreća te im pištolje oduzimaju na ulazu.
Sve sam bliži ideji reforme izbornog sistema. Znam da njih svečano zabole ona stvar na kojoj tamo sede za bilo šta što im se govori; imaju teflon-obraz, pljunemo im pod prozor pa se klizamo. Ali, hajde da kažemo i da spasemo dušu.
Treba smesta uvesti većinski umesto proporcionalnog izbornog sistema i ukinuti onaj član Koštuničinog ustava koji mandat daje stranci, pa onda ostavke moraju da se kradu i seku u rezance na onoj mašini. Većinski sistem? Pa to smo imali, kazaćete. Jesmo, ali onda. I te kako sam svestan mana većinskog izbornog sistema. Mi smo se u našoj izbornoj jedinici tako 1990. okliznuli: izabrali smo onog Srbu Milovanova iz SPO, a on posle prebegao radikalima. To se događa i to je, čini mi se, ipak prihvatljiv rizik. Većinski sistem ima prednosti koje su mnogo veće od takvih mana. Pre svega, mandat je personalizovan i uhvatljiv. Hoću da znam za koga sam glasao i da taj zna da smo mi, birači iz njegove izborne jedinice, glasali za njega. Neka on nama slobodno u kampanji obećava most preko Slavujevog potoka (Bulbuldera), neka obećava da će nam napraviti i škole i decu; neka nam deli prvo leve, a posle, kad ga izaberemo, i desne cipele. Znaćemo ko je, gde stanuje, koji su mu brojevi telefona i e-mail adrese; neće moći da se sakrije iza stranke.
Pre nego što ga izaberemo moraće da obilazi birače od vrata do vrata, da drži zborove u hladnim salama mesnih zajednica i toplim lokalnim kafanama. Moraće da cmače decu, grli naše žene, popije hektolitre kafe i rakije po kućama, rukuje se sa svima, pomaže bakicama da pređu ulicu, da diskutuje sa taksistima i kasirkama. Moraće da grdi komandire policijskih stanica, da preti doktorima iz domova zdravlja, da ucenjuje opštinare i da obećava više parking mesta. Moraće da zna od čega su komšijske tašte bolesne i čija deca hoće na fakultet.
Takvog narodnog poslanika zvaćemo telefonom i uzalud će menjati kućni broj i SIM kartice; zatrpavaćemo ga SMS porukama, elektronskom i običnom preporučenom poštom sa povratnicom; sačekivaćemo ga na ulici, pred gajbom, jer će morati da živi na teritoriji svoje izborne jedinice; žalićemo se njegovoj ženi i tašti. Voleo bih da vidim tog majčinog sina koji bi se u takvom položaju usudio da izvodi ovakve besne gliste u Narodnoj skupštini. Nema limuzine sa staklima tako crnim da bi se mogao sakriti od narodnog besa. Četiri godine brzo prođu, a mi smo stare čekalice. Dođe maca na vratanca, a kandidata za poslanike biće uvek dovoljno. Groblja su ionako puna nezamenljivih.
Princip je, dakle, jasan: hoću da me u zakonodavnoj vlasti predstavlja neko za koga znam ko je. Sa izvršnom vlašću neka stranke rade šta hoće; na kraju će odgovarati pred onima koje znamo, jer smo ih mi birali – baš njih, a ne nekog drugog sa liste od 250 kojekakvih likova i likuša koje ne poznajemo, niti su se potrudili da nam se uvuku u dupe. A 250 je ionako previše i preskupo.
Politička stranka koja bi imala hrabrosti da predloži uvođenje većinskog umesto proporcionalnog izbornog sistema – ili barem raspravu o tome – još se ne vidi i to je razlog za depresiju. Koalicija stranaka koja bi bila spremna da takvu promenu izglasa i dalje je u domenu fantastike; himera poput Kosova u Srbiji. Oni će radije doveka da muzu jarca u sito s tim njihovim Kosovom nego da brinu narodnu brigu. Doveka ćemo slušati o slavnom vojevanju generala Delića, o prejezovitom žitiju Bože Đelića (ljubi ga tetka), o Veljinim ovcama, Palminim žirafama, Tominim unucima, Šešeljevim knjižurinama i većsvim tim neopevanim budalaštinama kojima nas ponižavaju iz dana u dan, đubrad pohlepna, bezobrazna i lažljiva, umesto da rade ono za šta su plaćeni.
Sve se ovo polako pretvara u noćnu moru, san iz koga nikako ne možemo da pobegnemo i budimo se posle oznojeni i mrtvi umorni. Uzaman je njima govoriti da su vremena nezgodna; da se valja uzeti u pamet; da je đavo odneo šalu; da nije vreme za zajebanciju. Ne, znaju oni sve to, ali se drže onog bećarca: „Alaj volem kad godina izda, sve poskupi, pojevtini p….“. Ti su već skontali kako će se ovajditi i od belosvetske krize i od naše muke.
Da: i sretna vam Nova godina. Tako vam i treba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
