Dijalog na neutralnom terenu

Umesto rasprave o Kosovu, o čemu se navodno pokreće dijalog, imamo besomučne dnevno-političke optužbe čija su glavna meta opozicione stranke, ali i organizacije i pojedinci spremni da iznesu mišljenja koja nisu u potpunosti u skladu sa stavovima vladajuće većine.

Ukratko, nije pitanje da li u Srbiji ima dijaloga (o Kosovu ili bilo kom drugom važnom pitanju), sigurno je da ga nema, nego da li ga je moguće zaista uspostaviti i na koji način. Nije pitanje ni da li je dijalog potreban, valjda je svima jasno da je to nasušna potreba svakog demokratski uredjenog sistema, pitanje je da li političke elite imaju kpaciteta i hrabrosti da počnu istinski da se bave problemima gradjana koji su ih izabrali da vode zemlju i uredjuju društvo.

Prva na potezu je vlast koja treba da odluči da li će da nastavi sa ignorisanjem i nipodaštavanjem opozicije i drugih oponenata i primeni rešenje koje smatra najpogodnijim, ili će da se okrene pokušajima da isposluje makar minimum društvene saglasnosti za ono što namerava da učini. I jedna i druga opcija su potpunio legitimne, budući da vladajući blok ima ubedljivu većinu i da kontroliše ključne političke i ekonomske tokove u zemlji, kao i praktično sve organe javne vlasti.

Odgovornost vlasti se, po prirodi stvarti, ne može izbeći ni u slučaju da se odluka o pravcu u kome će ići zemlja donosi nakon istinskog dijaloga u društvu. I tada je u prvom planu vladajuća većina koja formalno procesuira politiku. Ako joj se ono što se čulo tokom “unutrašnjeg dijaloga” ne dopada, ima dve mogućnosti: ili da nametne svoj stav i preuzme odgovornost za njega, ili da odustane i zatraži novu proveru poverenja birača. U svakom slučaju, nema mesta za “vadjenje” na stavove i otpor opozicije i drugih oponenata.

Odluke o pravcu kojim će se ići još nema, a ono što je trenutno na delu je pokušaj vlasti da napravi neku vrstu miksa, odnosno da nametne rešenje koje ona smatra ispravnim, a da u javnoj raspravi, odnosno u „unutrašnjem dijalogu“, ne bude ozbiljnijih osporavanja. Pošto tako nešto nije moguće u realnosti, vodi se oštra kampanja protiv praktično svih potencijalnih partnera u „unutrašnjem dijalogu“ koji izlaze sa nekim svojim stavovima, čime se zapravo pokušava njihova eliminacija iz celog procesa.

U ovakvom modelu na kraju ostaju samo pojedinci i grupe koji „ne talasaju“, pa se dijalog svodi na razgovor istomišljenika. A to, opet, ima samo nekih formalnih sličnosti sa procedurama primerenim demokratskim društvima. U suštini, reč je o fingiranju procedura i njihovom modelovanju u skladu sa trenutnim potrebama vladajućeg bloka. Iz vrha vlasti, čak, dolaze tvrdnje da je dijalog počeo, što je zaista teško dokazati.

Moguće je da atmosfera u srpskom društvo u ovom trenutku uopšte nije povoljna za dijalog o Kosovu jer sa jedne strane postoji geopolitička realnost oličena u činjenici da Kosovo već praktično funkcioniše kao nezavisna država sa snažnom podrškom većine uticajnih zemalja, a sa druge ukorenjen stav da je „Kosovo naše“ i da ne smemo da popuštamo. Ali, to je samo razlog više za akciju koja iziskuje hrabre i odlučne poteze, a ne besomučna javna prepucavanja i kampanju o „unutrašnjem dijalogu“, dok vreme neumitno curi.

Dosadašnja praksa je, nažalost, obeshrabrujuća. Ovi što su sada na vlasti žestoko su upozoravali one što su ranije bili na vlasti (a sadašnju opoziciju) da ne čine nikakve ustupke u odnosu na Kosovo, optužujući ih da spremaju izdaju nacionalnih interesa. Oni što su ranije bili na vlasti od optužbi su se branili tako što su povladjivali radikalnoj isključivosti nacionalista. To su na kraju platili gubitkom vlasti, našavši se u poziciji da ih nekadašnja opozicija, koja je u ulozi vlasti počela da zagovara pragmatičan pristup rešavanju kosovskog problema, opet optužuje za zanemarivanje nacionalnih interesa.

Stranke, odnosno takozvani „politički subjekti“, prevashodno razmišljaju o broju glasova koje mogu da dobiju. Svi znaju da većina stanovništva želi da Srbija povrati suverenitet na Kosovu i svi podilaze takvim željama. Istovremeno, značajan procenat (a verovatno i ubedljiva većina) „političkih subjekata“ zna da tako nešto nije moguće čak ni u daljoj budućnosti, ali obećanja ništa ne koštaju. Sada je, čini se, počelo da dogoreva do nokata, pa je krajnje vreme da zaista počne realno razmatranje opcija koje pred sobom ima Srbija i da, umesto pitanje ko će prvi da izadje sa predlozima, na dnevni red dodje pitanje šta učiniti da se izadje iz začaranog kruga.

Uprkos svemu, razgovor o rešenjima nije i ne treba da bude nemoguć. Vreme je da se vidi šta ko nudi, bez straha od propasti ideje o pragmatičnom pristupu, odnosno od „političkog kažnjavanja“ promotera te ideje, bilo da su u vlasti, bilo da su u opoziciji. Jer, ni birači nisu baš slepi, i oni razumeju da postoje čitave provalije izmedju želja i stvarnosti. Ako im se, umesto zastrašujuće i zaglušujuće medijske kampanje koja bukvalno razara društvo ponudi argumentovan razgovor, znaće šta treba da podrže.

Sad, da li dijalog, ukoliko se zaista postigne neki dogovor o modelima, treba da počne na terenu vlasti ili na terenu opozicije, nije pitanje od bitnog značaja. Možda je, zapravo, bilo najbolje da počne negde na nekom neutralnom terenu, da ga pokrenu i otvore neke neutralne organizacije i pojedinci. Možda bi u tom slučaju i vlastima i opoziciji bilo lakše da načine prve korake. A priču nastaviti i završiti tamo gde joj je i mesto, u institucijama.

Tekst preuzet sa demostat.rs