Dijana Vukomanović: Vučiću se imidž svemogućeg vraća kao bumerang

„Nameće nam se utisak bezizlaznosti i pomirenja sa situacijom takvom kakva jeste. Ali je izuzetno ohrabrujuće da su male građanske zajednice sačuvale sposobnost da prepoznaju šta je dobro, a šta zlo, tako što će ljudi demonstrativno izaći na ulice na Karaburmi da brane pravo na život svoje dece, ili u bloku 37 da brane svoju privatnu svojinu, ili da odbrane pravo na zdravu životnu sredinu i vodu širom Srbije. To je teren na kome Vučićev režim doživljava seriju poraza od ogorčenog naroda, i u gradu i na selu. Ta mala žarišta građanskog bunta tektonski ljuljaju stubove Vučićevog režima poput serije malih, ali dugoročno razornih zemljotresa“, kaže u razgovoru za Danas Dijana Vukomanović, naučna saradnica Instituta društvenih nauka.

Božo Prelević je pre neki dan rekao da mi imamo samo dve mogućnosti: da se borimo ili da se selimo?

Odgovoriću vam jednim sećanjem. Krajem devedesetih moj kolega iz Instituta društvenih nauka Zoran Lutovac me poveo da se upoznam sa Zoranom Đinđićem, u tadašnje sedište DS-a, u Krunskoj ulici. Vrlo dobro se sećam šta nam je Điniđić tada rekao: „Ovi na vlasti su ludaci, ali su dobro organizovani, i možemo da ih pobedimo samo ako se i mi izuzetno dobro organizujemo. U suprotnom, možemo da pakujemo porodice i da idemo iz zemlje.“ Đinđić, Koštunica i DOS su uspeli da se dobro organizuju i da sruše Miloševićev režim, ali su odmah potom delovali kao dezorganizovana, međusobno sukobljena vlast, i doživeli su poraz. Odlazak iz zemlje u uslovima pandemije i globalne ekonomske i političke krize, nije ni laka ni izvesna opcija. Dakle, preostaje borba. Ali nemoguće je sa ovakvim režimom boriti se na ulici. Vrlo je moguće izuzetno dobro se organizovati, što pre svega podrazumeva ubrzanu mobilizaciju opozicionog biračkog tela i apstinenata da u što većem broju izađu na izbore. I da se svako od oko osam i po hiljada biračkih mesta – biračkih kutija širom Srbije kontroliše i čuva kao što bi svako od nas čuvao svoj dom.

Kako se dogodilo da su se sve temeljne vrednosti našeg društva izgubile, a ostala je samo propaganda i jedan čovek koji odlučuje o svemu?

Zaista, ko je najmerodavniji da čuva od zaborava temeljne vrednosti društva? Partije i političari, ovi što su na vlasti ili oni što su opoziciji, intelektualci na univerzitetima i fakultetima, mudri starci iz Srpske akademije nauka, patrijarh….? Sveštenstvo? Niko od njih to ne može bez naroda koji u porodici, potom u školi, na poslu čuva dobro od zla, istinu od laži, pravdu od nepravde, poštenje od lopovluka. Privid je, i propagandna podvala režima da Vučić sve zna i da o svemu odlučuje. Taj imidž svevidećeg i svemoćnog se njemu već vraća kao bumerang. On sam je priznao da nije znao da su unutar redova njegove Srpske napredne stranke pojedinci „izdajnici“, i da ni unutar svoje matične stranke nema sve pod kontrolom, a kamoli u državi.

Vredi li u takvim okolnostima u kojima se unapred proglašava pobednik izaći na izbore?

Naravno da vredi, jer izbori, od najznačajnijih parlamentarnih do onih za mesne zajednice su najbolja pokazna vežba organizacionih potencijala za svaku partiju – i na vlasti, i u opoziciji. Niko ne zna ishod ovih izbora. Do aprila 2022. godine će još mnogo vode proteći. Mnogo je nepoznanica i na domaćem, i na regionalnom i na međunarodnom planu. Bojkot se ne sme svesti na teatralnu hamletovsku dilemu: biti ili ne biti, pitanje je sad… Pretnja ponovnim bojkotom je više propagandna finta nego politički efikasan mehanizam na duži rok. Konstantna i agilna mobilizacija članstva i aktivista opozicije je put kojim treba ići do pobede, ma šta ta pobeda značila – a pre će biti da će doći do značajnog redukovanja broja glasova Vučićevog režima nego do njegovog sloma na dan izbora, jednim potezom olovke. Opozicija mora da pokaže i da ubedi birače Srbije da je složna, snažna i izuzetno dobro organizovana i da lideri opozicije imaju alternativnu politiku koja je bolji izbor od politike Vučićevog režima, na svim poljima.

Idemo li kao zemlja zaista ka onoj maksimi koju bi čak i Nemačka da zaboravi – jedna stranka, jedna zemlja, jedan predsednik?

Glupost je ili neobrazovanost člana SNS da ovu poruku nacističke propagande javno plasira preko društvenih mreža. Ali je izuzetno problematična činjenica da SNS, koja navodno broji i do 700 hiljada članova, unutar redova tako brojnog članstva nema dovoljno sposobnog ili odlučnog kadra, ni u svom Glavnom ili Izvršnom odboru koji bi mogli da izvršavaju zadatke koje im poveri predsednik IO, ili sam predsednik stranke lično, već oni moraju da angažuju vođe navijača i njihovu pešadiju za tzv. tajne zadatke, od paljenja baklji i skandiranja protiv opozicionih lidera na krovovima zgrada, do infiltriranja navijača u demonstracije ispred Skupštine Srbije da bi se one razbile. Ili do mnogo kontroverznijih zadataka koji su izvan zakona. Kada bilo koji političar uđe u tajne dilove sa pripadnicima kriminalnog podzemlja, on mora da zna da je od njih stvorio svoje pretorijance, koji su zbacivali s vlasti i najmoćnije rimske careve. To je pakt sa đavolom, iz kojeg je nemoguće iskupiti grehe.

Kako gledate na to što smo umesto Velike Srbije smislili sada stvaranje nekog srpskog sveta?

Decenijama, tačnije, stotinama godina unazad, srpski političari i na vlasti, i u opoziciji sanjaju san o ujedinjenju srpskog naroda na prostoru Balkana, a sada Vulin plasira propagandnu smicalicu o „srpskom svetu“. Srpski političari imaju pravo na snove, čak i na sulude snove, ali snovi poput Vulinovih kod naroda pokreću bolno sećanje na srpske poraze, ne na pobede. Srpski svet postoji u meri u kojoj postoji realna korist za bruto društveni proizvod Srbije od doznaka naših gastarbajtera i iseljenika koji šalju novac rođacima u Srbiju.

Ima li smisla danas priča o revanšizmu o kome Narodna stranka govori?

Revanšizam ili lustracija je mnogo realnija i efikasnija pretnja za pripadnike režima nego što je to bojkot. Ali moramo da se prisetimo kako je to izgledalo posle pada Miloševićevog režima, kada su od lustracije odustali političari. Slikovito je to postalo jasno kada je jedan od lidera DOS-a, Nenad Čanak, iznenadio široke narodne mase svojim klavirskim nastupom na televiziji Pink. Zakonska lustracija u Srbiji je nemoguća misija jer mi još uvek nemamo ni svest ni jake institucije pravne države, a mislim da ono što mi Srbi podrazumevamo pod revanšizmom ne bi bilo moguće izvesti bez ozbiljnog kršenja ljudskih prava.

Da li ste za to da se jednog dana sruši Pink?

Pink će se srušiti sam od sebe kada bude slomljen Vučićev režim. Pink je jedan od ključnih simbola i propagandna mašinerija Vučićeve vlasti. Toliko je kontaminirana režimskom političkom propagandom, da ne samo vlasnik ili urednici i novinari, nego ni snimatelji i tonci ne mogu da nadaju da bi ih preuzela neka druga televizija, čak ni kao iskusne propagandiste neke nove, „revolucionarne“ vlasti. Ja lično mislim da je sve zgrade u koje je uloženo mnogo novca, nakon dokaza o nelegalnosti ili kršenju zakonskih propisa od strane vlasnika, potrebno ustupiti bolesnoj deci i njihovim porodicama.

Socijalisti se prepustili usudu da budu satelit Vučićeve vlasti

Sada gledano sa distance, da li vam je pomalo krivo što ste napustili SPS kada ta stranka kandidovanjem Vučića namerava da ostane na vlasti još dugo?

Čitaoci sada ne mogu da vide da smo se nasmejale i ja i vi. Demonstrativno sam napustila SPS, i mislim da smo zbog toga obostrano zadovoljni i ja, i oni. Šta će drugovima i drugaricama socijalistima neko da ih podseća da je tu partiju nemoguće reformisati, ni spolja, kao što je pokušao Boris Tadić, formiranjem pomirljive koalicije DS-SPS, ni iznutra kao što je pokušao Dačić – probao, pa odustao. SPS se nalazi u dugotrajnoj fazi političke, ideološke, organizacione apatije i dekadencije. Oni su se svojevoljno prepustili svom političkom usudu – da budu satelit Vučićeve vlasti do njegovog kraja, da potpuno izgube partijski identitet i verne birače, pa nek traje dok traje, samo da je veselo, do fajronta.