Ko je sve vodio DB i BIA u poslednjih 30 godina?

Iskustvo nam govori da se na poziciju „najinformisanije osobe“ u državi postavlja neko blizak vlasti, ali bez političke funkcije, iako je rad ove državne službe odavno u potpunosti podređen političkim interesima najpre režima a zatim i njihovih štićenika u raznim oblastima.

Nekada, ipak deluje i da su pripadnici službe svet za sebe, nikada u potpunosti podređeni, a informacije do kojih dolaze mogu da koriste, čini se, na potpuno autonoman način usmeravajući političke i društvene procese u raznim pravcima.

Državna bezbednost Ministarstva unutrašnjih poslova, iz koje je proizašla sadašnja BIA 2002. kao vladina agencija, devedesetih godina stekla je vrlo lošu reputaciju zbog svog delovanja u ratovima na prostoru Jugoslavije i protiv opozicionih lidera. Dvojica nekadašnjih načelnika završili su po zatvorima, a nekim od pripadnika se i dalje sudi zbog političkih ubistava.

Kako se navodi na sajtu BIA, u Srbiji su civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi prvi put institucionalno organizovani Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave 1899. kada je u Ministarstvu unutrašnjog dela formirano Odeljenje za poverljive policijske poslove, sa zadatkom „da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“.

Kako se dodaje, delokrug rada ovog odeljenja obuhvatao je obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, suzbijanje antidržavne propagande i hajdučije, suprotstavljanje terorizmu, korupciji i drugo.

Za prvog načelnika imenovan je Jovan S. Milovanović, osnivač srpske stenografije, bivši predsednik Trgovačkog suda i član Apelacionog suda u penziji. Dužnost prvog sekretara ovog odeljenja obavljao je Milan M. Đorđević.

Odeljenje za poverljive policijske poslove organizovano je po ugledu na tajne policije Francuske i Austro-Ugarske. A ukazom kralja Aleksandra Obrenovića, poslovi Odeljenja za poverljive policijske poslove 1900. prešli su u nadležnost Policijskog odeljenja pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Uvažavajući značaj prvog zakonskog uređivanja civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova u Srbiji, Bezbednosno-informativna agencija obeležava 17. oktobar kao svoj dan.

Od 2002. kao rezultat novih društveno-političkih okolnosti, promenjene prirode bezbednosnih izazova, rizika i pretnji i novih standarda u organizovanju obavljanja bezbednosno-obaveštajnih poslova, ustanovljena je Bezbednosno-informativna agencija Republike Srbije.

S obzirom na to da je Služba od osnivanja do danas imala čak 43 prva čoveka, evo ko ju je vodio tokom nesrećnih devedesetih godina pa nadalje.

JOVICA STANIŠIĆ – najmračnije doba

Jedan od najpoznatijih šefova Agencije Jovica Stanišić, dužnost je preuzeo od Zorana Janaćkovića koji je bio načelnik Službe državne bezbednosti od 31. oktobra 1990. do 30. decembra 1991. Stanišić je, uz posao pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, bio načelnik Resora državne bezbednosti od 1. januara 1992. do 26. oktobra 1998.

On je jedan od najdugovečnijih načelnika iz najmračnijeg perioda novije istorije, a upućeni su govorili i da je posle odlaska sa funkcije ostao uticajan u službi.

Na čelu Službe našao se neposredno pred razbuktavanje rata na prostoru Jugoslavije.

Kako su pisali mediji, njegovom postavljenju neposredno je prethodila uspešna organizacija vidovdanskog kosovskog mitinga 1989. Priča se da je tada osujetio planove nekih čelnika JNA koji su pokušavali da Slobodanu Miloševiću otežaju poziciju, ali i da su njegovi operativci sprečili navodno planirani atentat na budućeg vođu svih Srba.

Kako prenosi Vreme, za Stanišićevo ime vezuju se pre svega naoružavanje i borbeno organizovanje Srba u Hrvatskoj i BiH, iako su u vezi sa formiranjem „crvenih beretki“, Knindži ili Tigrova u prvi plan isticana imena predvodnika tih jedinica – Franka Simatovića Frenkija, kapetana Dragana i Željka Ražnatovića Arkana – Stanišić je smatran „mozgom“ i glavnom polugom njihove delatnosti.

Što se tiče konkretne aktivnosti na terenu, tj. u BiH i bivšoj Krajini, Jovica Stanišić je tokom svih ratnih godina slovio kao siva eminencija, čoveka iz senke bez kojeg se ništa ne može obaviti.

Stanišić nije davao intervjue, ali je iz senke izašao kada je kao specijalni izaslanik Miloševića posredovao među zavađenim srpskim liderima sa Pala i iz Beograda, kao i posle oslobađanja „plavih šlemova” koji su bili taoci Vojske Republike Srpske. U leto 1995. je pred kamerama i stranim pregovaračima izgovorio „My name is Jovica Stanišić“.

Koristio je Miloševiću i tokom krize posle izbora 1996. Od početka protesta Stanišić se zalagao za mirno rešavanje političke krize i priznavanje rezultata lokalnih izbora, a nekadašnji premijer Srbije, tada opozicionar, Zoran Đinđić, posvedočio da se u to vreme susretao s njim.

Zaslužan je za formiranju zloglasne JSO, omogućavao je, kako mnogi kažu, i nelegalni biznis. Iz službe je, kako su preneli mediji, sklonjen zbog sukoba sa Miloševićem oko Kosova.

Vlast posle 2000.  hapsi ga za vrijeme akcije Sablja i isporučuje Hagu. Njega i njegovog pomoćnika Franka Simatovića, haški sud je 31. maja 2023. pravosnažno je osudio na po 15 godina zatvora zbog zločina nad nesrbima u pet opština BiH i jednoj opštini u Hrvatskoj, 1992-95.

RADOMIR MARKOVIĆ – najgore vreme

Stanišića nasleđuje Radomir Marković, koji je načelnik Resora državne bezbednosti od 27. oktobra 1998. do 25. januara 2001., u najgore vreme Miloševićeve vlasti i tri meseca „prelazne“ vlade posle petooktobarskih promena. Funkciju tako kasno napušta zbog nesporazuma u tadašnjoj vladajućoj koaliciji. Nedugo zatim je uhapšen i postaje izvor informacija o radu službe za vreme njegovog prethodnika, iako je imao dovoljno vremena da do smene skloni mnoge dokaze za mnoge zločine.

Kao čovek od Miloševićevog i poverenja njegove supruge Mire, izvršavao je njihova naređenja. Mandat mu je obeležilo NATO bombardovanje Srbije, zloupotrebe zbog postavljanja političara na funkcije u službi, kao i političke likvidacije Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, zločin na Ibarskoj magistrali i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Za ubistvo Ivana Stambolića osuđen je na 15 godina zatvora, a osuđen je i za pomaganje u prikrivanju četvorostrukog ubistva članova SPO na Ibarskoj magistrali.

Pred Apelacionim sudom je tokom marta 2023. održan glavni pretres na kome se odlučivalo o prvostepenoj presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije donetoj decembra 2021. kojom su bivši funkcioneri i operativci Službe državne bezbednosti Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić, osuđeni na ukupno stotinu godina zatvora. Pretres pred Apelacionim sudom održan je pošto su tužilaštvo i odbrana uložili žalbu na pomenutu prvostepenu presudu, ali nakon toga sudska odluka i dalje nije poznata.

Kako je objavilo Vreme, Marković po hapšenju otkriva detalje iz bliske prošlosti Službe, o načinima na koji je ona organizovala ubistva i sprečavala istrage; o Badži, Arkanu i Marku; o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju Kosova; o masivnim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova i fiktivnih transfera fudbalera iz FK Milicionar.

Objasnio je, piše Vreme, kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da „radi“ naftu, a kome cigarete; koji su funkcioneri MUP-a i RDB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni; ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je onih 600 kilograma heroina iz sefa, ko ih je zadužio i zašto, kao i ulogu Službe u prometu opojnih droga.

GORAN PETROVIĆ – istraživanje žločina

Nakon hapšenja Markovića, u fotelju načelnika dolazi Goran Petrović i tu se zadržava od 26. januara 2001. do 15. novembra 2001. kada daje ostavku na to mesto posle pobune pripadnika zloglasne JSO.

Bio je angažovan na kontraobaveštajnim poslovima prema Zapadu, a sedam godina bio je šef prestižne Američke grupe, a karijera mu, kao su pisali mediji, staje 1999. kada ga „julovska postavka“ na čelu sa Radetom Markovićem odstranjuje iz službe. To traje do vlade Zorana Đinđića koja mu poverava mandat da istraži najmonstruoznije zločine Miloševićevog režima.

Najrelevatniju ocenu njegovog rada kao načelnika dali su pripadnici Jedinice za specijalne operacije koji su njegovu smenu postavili kao jedan od glavih uslova za okončanje oružane pobune iz novembra 2001.

Nakon što je Đinđić uvažio zahtev za ostavkom, Petrović prelazi u Ministarstvo spoljnih poslova, a postaje i savetnik ministra Vuka Draškovića. Ponovo u nemilost pada 2004. kada na vlast, kao premijer dolazi Vojislav Koštunica. Tada ga, kako sam Petrović tvrdi, tadašnji ministar policije Dragan Jočić, drug iz gimnazije i sa fakulteta, sa mesta savetnika ministra raspoređuje na radno mesto analitičara za poslove protivpožarne zaštite.

Tada se okreće pisanju i pored brojnih kolumni, ličnih stavova i analitičkih tekstova objavljuje i knjige „Vesela UDBA“ i „Tužni klovn“. U MSP se vraća 2013. kao član Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića.

ANDREJA SAVIĆ – kompromisno rešenje

Ostavka Petrovića na zahtev JSO, otvara put načeniku Andreju Saviću, koji tu službuje od 15. novembra 2001. do 1. avgusta 2002. ali i od 1. avgusta 2002. do 23. januara 2003. kada je smenjen s obrazloženjem da mu ističe šestomesečni period na koliko je bio imenovan.
Ipak spekulisalo se da to nisu pravi razlozi.

Od polovine 2003. do kraja 2007. bio je redovni profesor na Policijskoj akademiji u Beogradu. Obavljao je dužnosti prodekana i šefa katedri na Policijskoj akademiji, bio je na Fakultetu civilne odbrane Beogradskog univerziteta od 1999. do 2000. i direktora Akademije za diplomatiju i bezbednost, od 2008. do 2010. Od 2008. je u penziji i predsednik je Saveza penzionera Srbije.

Postavljen je na funkciju kao kompomisno rešenje dogovora koje je tadašnja vlast sklopila sa Miloradom Ulemekom Legijom, komandantom JSO, a koji je tražio da se Petrović smeni, a Milorad Bracanović njegov najbliži saradnik postavi na čelo službe. Bracanović je postavljen za zamenika, ali je rukovodio službom, sklivši sve ljude koje je postavio Petrović, a na funkcije vratio ljude Radomira Markovića. Kasnije je osuđen na dve godine zatvora jer nije prijavio ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića. U zatvoru je proveo 17 meseci.

Posle njegove smene, tadašnji ministar policije nije želeo da odgovori na pitanje novinara da li smena Savića ima veze sa posetom američkog ambasadora Pjera Rišara Prospera. Ministar je rekao da o tome treba pitati premijera, ali i naglasio da on ne “vidi nikakvu vezu sa posetom Prospera”.

Đinđić je kritikovao rad BIA, jer nisu imali informacije gde su dva državljanina Srbije koje traži haški tribunal – Veselin Šljivančanin i Miroslav Radić. Đinđić je tada potvrdio i da će doći do nekih “personalnih promena”.

MIŠA MILIĆEVIĆ – čišćenje starih kadrova

Period vođenja službe Miše Milićevića obeležava ubistvo premijera Zorana Đinđića. Postaje direktor BIA 23. januara 2003. dva meseca pre ubistva i na tom mestu ostaje, do 5. marta 2004. kada je tada vladajući DSS na njegovo mesto postavio Radeta Bulatovića, važnog saradnika tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice.

Milićević je, kako su pisali mediji, imao velikog uticaja tokom akcije „Sablja“, sa zamenikom Goranom Živaljevićem koji je do tada bio privremeno raspoređen na funkciju načelnika odeljenja BIA u Somboru.

U vreme njihovog mandata, kako su pisali mediji, smenjeno je oko 1.000 kadrova koje je pre njih postavio Bracanović.

RADE BULATOVIĆ – iz pritvora u službu

Ubistvom Đinđića Srbija i služba vraćaju se u mračni period. Na čelo BIA, praktično iz pritvora, dolazi Rade Bulatović 6. marta 2004. i tu ostaje pune četiri godine do 17. jula 2008. kada podnosi ostavku posle formiranja vlade Mirka Cvetkovića.

Od novembra 2000. do marta 2003. bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice u predsedničkom kabinetu. Taj period obeležili su tri afere i jedno hapšenje.

Period njegovog vođenja službe obeležava predaja optuženog za ubistvo Đinđića, Milodara Ulemeka Legije, 2. maja 2004. posle 14 meseci skrivanja.

Posle ubistva Đinđića, 12. marta 2003, Bulatović je uhapšen u okviru policijske akcije „Sablja“, pod sumnjom za „udruživanje radi neprijateljske delatnosti“. Kako su premenli mediji tada, postojale su tvrdnje da su se on i general Aco Tomić tajno susretali sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Bulatović je pušten na slobodu nakon tri meseca, optužbe su povučene i dobio je odštetu zbog nezakonitog privođenja.

Njegovo ime pominjano je u kontekstu mreže pomagača u skrivanju haških begunaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića, ali je u vreme dok je bio šef BIA isporučeno i najviše optuženika iz Srbije, desilo se desetak dobrovoljnih predaja optuženika Haškog tribunala.

Godine 2009. otvorio je advokatsku kancelariju i specijalizovao se uglavnom u oblasti korporativnog prava, a 2012. postavljen je za načelnika Odeljenja za Pokret nesvrstanih u MSP Srbije. Za ambasadora Srbije u Ukrajini i Gruziji imenovan je 2013.

Diplomatsku karijeru počeo 1988. Devedesetih je bio sekretar u jugoslovenskoj ambasadi u Rimu i konzul u Generalnom konzulatu SRJ u Istanbulu. Tokom službovanja u prestonici Italije iz automobila mu je ukradeno 50.000 dolara. Bivši načelnik Generalštaba Nebojša Pavković tvrdio je da je Bulatović, mimoilazeći službene vojne kanale, samostalno koordinirao hapšenje nekadašnjeg potpredsednika Vlade Momčila Perišića u motelu „Šarić“, u proleće 2002.

SAŠA VUKADINOVIĆ – hapšenja Mladića i Karadžića

Prvi radni dan Vukadinovića poklopio se sa danom formiranja BIA, pre tačno šest godina, kada je usvojen zakon kojim je RDB izmešten iz MUP-a i postao agencija Vlade. I on je vodio pune četiri godine, od 18. jula 2008. do 2. avgusta 2012. Na čelo BIA dolazi sa mesta načelnika Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde i ranije nije radio u BIA ili u RDB. Sedmi je direktor Obaveštajne službe Srbije od raspada SFRJ.

U tom periodu uhapšeni su i isporučeni Hagu Ratko Maldić i Radovan Karadžić.

Kako su preneli mediji, prvog radnog dana zatekla ga je informacija o mogućoj lokaciji na kojoj se skriva Radovan Karadžić, i koji je uhapšen dva dana kasnije. Kao bivši policajac, naročitu pažnju usmeravao je na borbu protiv organizovanog kriminala. Organizovao je akciju „Balkanski ratnik“ u kojoj je razotkrivena grupa Darka Šarića, tada najveća narko grupa na Balkanu, kao i njihove veze u državnim institucijama.

Posle petooktobarskih promena postavljen je za načelnika policije u Kruševcu. U akciji „Sablja”, kao načelnik kruševačke policije, uhapsio je vođu tamošnjeg kriminalnog klana, Zorana Jotića Jotku. Otkrio je i da Jotić pokušava da iz zatvora preko prijatelja podmiti sudiju Vrhovnog suda, Ljubomira Vučkovića, i izdejstvuje puštanje na slobodu, zbog čega je Vučković uhapšen i kasnije osuđen na šest godina zatvora.

NEBOJŠA RODIĆ – prvi Vučićev kadar

Posle promene vlasti, odnosno kada SNS i Aleksandar Vučić preuzimaju upravljanej državom, na čelo BIA dolazi malo pounat Nebojša Rodić, koji se na tom mestu zadržava godinu dana, od 3. avgusta 2012. do 2. septembra 2013.

U službu je došao sa mesta generalnog sekretara predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a po smeni,dobio je funkciju ministra odbrane, na kojoj je ostao do aprila 2014., posle čega je zaposlen u MSP i postavljen za ambasadora. Nikolić ga je opisivao kao „pravnika stare škole koji je posvećen državi, a ne špijuniranju, praćenju i pravljenju tajnih dosijea“.

Već u prvim mesecima na čelu BIA, suočio se sa aferom prisluškivanja telefona Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Listinge telefona predsednika države i potpredsednika vlade navodno je tražila Uprava kriminalistčke policije MUP-a, a što je BIA otkrila i sprečila.

Kada je postavljen za šefa BIA, u javnosti se pojavila informacija da je Rodić bio sekretar Republičke izborne komisije 1996. i 1997. godine,. SNS je uputila demanti: „Nebojša Rodić nikad nije učestvovao u radu Izborne komisije 1996. godine, već je na tom poslu radio od aprila 1997. godine. Rodić je za svoj rad pohvaljen od OEBS-a i drugih međunarodnih predstavnika, jer je upravo on smenio i zamenio one koji su učestvovali u izbornim manipulacijama.“

Završio je Pravni fakultet u Beogradu i 2008. doktorirao. U Centru visokih vojnih škola „Maršal Tito“ je završio Školu narodne odbrane. Bio je sekretar Republičke izborne komisije od 1997. kada je tadašnja opozicija optužila RIK za krađu izbora. Bio je i sekretar Komisije za sprovođenje referenduma o Kosovu 1998.

Septembra 2014. imenovan je za ambasadora Republike Srbije u Azerbejdžanu. U junu 2018. imenovan je za ambasadora Srbije u Austriji. Sada je ambasadror u Crnoj Gori.

ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ – prvi Vučićev prijatelj

Posle odlaska Rodića na položaj ministra odbrane, BIA više od mesec dana nije imala direktora, a izbor novog prvog čoveka bezbednosne agencije kočio je, prema sopstvenoj izjavi, vicepremijer Srbije Aleksandar Vučić.

On je novinarima objasnio da nije zadovoljan predloženim kandidatima, dodavši da je to suviše važno mesto da bi se donela prebrza odluka.
Postavljen je Aleksandar Đorđević 25. oktobra 2013. i i on je šefovao skoro četiri godine, do 29. maja 2017., a čini se da ga je za to mesto kandidovalo prijateljstvo sa Vučićem.

„On je odličan pravnik što je važno za funkciju direktora BIA. Uz njega će na visokim mestima u Agenciji biti i Dragan Marković Markoni koji je do sada vodio BIA i Jovan Drobnjaković koji je takođe bio kandidat za direktora“, rekao je Vučić za današnji “Blic“.

Vučić je dodao da Đorđevića poznaje godinama i da su zajedno studirali na Pravnom fakultetu.

„Aleksandra znam više od 25 godina, a odlično ga poznajem poslednjih sedam, osam godina. On nije funkcioner SNS i mnogi ga mešaju sa jednim drugim advokatom koji se zove isto kao on“, naveo je Vučić.

Od 1998. upisan je kao advokat u imenik Advokatske komore Beograda. Od 1998. do 2001. godine radio je kao advokat u kancelariji Veljka Guberine u Beogradu, da bi potom otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju.najviše se bavio krivičnim predmetima. Bio je član nekoliko upravnih odbora, između ostalih i FK Crvene zvezde, u vreme kada su klub vodili Vladan Lukić i Goran Vesić, i Pošta Srbije.

BRATISLAV GAŠIĆ – osoba od predsednikovog poverenja

Još jedan Vučićev veliki prijatelj „zaslužuje“ mesto direktora BIA, Bratislav Gašić. Postavljen je 29. maja 2017. a rukovodio je službom čak duže od pet godina, do 26. oktobra 2022, što je period učvršćivanja Vučića na vlasti i porobljavanja svih institucija uz pomoć, može se pretpostaviti, svesrdnog rada službe.

Ni za ovu, kao ni za prethodnu ministra odbrane i sadašnju funkcju ministra policije, Gašić nije imao posebne kvalifikacije, čak naprotiv. Suprotno zakonu bio je član vladajuće SNS, što je zaobiđeno njegovim „zamrzavanjem“ funkcije.

Gašić je razrešen dužnosti ministra odbrane u Vučićevoj Vladi februara 2016. zbog skandaal izazvanog seksističkom izjavom koju je izgovorio novinarki televizije B92, što je snimila kamera.

Javnost je zahtevala njegovu ismenu i pre toga, a zbog pogibije sedam osoba prilikom pada vojnog helikoptera u martu 2015.

Iako je Vučić osudio je Gašićev gest ali je više puta i javno isticao da je zadovoljan njegovim učinkom na mestu ministra odbrane, a onda je odlučio da je vreme za Gašićevo avanzovanje u službu.

“Da, on će biti šef BIA, izdržao je godinu i po dana bez ijedne funkcije. On ima mnogo dobrih kvaliteta, on je čovek koji sve zna o bezbednosti,“ rekao je tada Vučić.

A narednih godina, često je umeo da se poziva na osetljive informacije koje mu je služba dostavila. Njeni službenici mogli su da imaju ulogu u izgradnji puteva pomeranjem brda što je predlagao Vučić, a istakli su se pak u zaštiti medicinskog materijala koji je Srbija nabaljala tokom pandemije korona virusa. Da su i zdravstvo i ekonomija, ali i nepravilsnosti u izgradnji puteva posao bezbednosti, objasnio nam je Gašić.

Mnoge instrage su započete, poput rušenja brda u Grdelici, blata u TENT-u, krađe pšenice iz robnih rezervi, ali izveštaji javnosti nisu poznati.

Teško je nepoverovati da služba nije umešala svoje prste u sve afere vlasti koje vam padnu na pamet iz ovog perioda, poput najpoznatije Jovanjice.

U svakom slučaju, može se zaključiti da je sadašnji ministar policije, ponajviše avanzovao, budući da je prošao put od baštovana u fabrici Trajal, uvoznika kafe tokom devedesetih, pa do mesta gradonačlenik Kruševca posle koje postaje ministra odbrane.

ALEKSANDAR VULIN – prijatelj na sankcijama

Iz njemu poznatih razloga Vučić odlučuje da Gašić više nije pogodan kadar za šefa BIA i opet na to mesto, 1. decembra 2022. dolazi njegov drug Aleksandar Vulin.

I ko zna koliko bi bio na toj funkciji da ga letos Amerika nije stavila na listu sankcija zbog angažovane u koruptivnim poslovima koji unapređuju sopstvene političke agende i lične i partijske interese na štetu mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu. „Ovi koruptivni poslovi olakšavaju ruske zlonamerne aktivnosti u Srbiji i regionu“, navela je Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija.

Posle pucnjave u Banjskoj na Kosovu 24. septembra, Vulinu je odzvonilo, pa je Vučić bio prinuđen da ga skloni. To je učinjeno tako što je Vulin „žrtvovao svoju glavu da je ne bi dala Srbija“.

Ovaj pobornik „srpskog sveta“ i obožavalac Rusije, prema biografiji koju je objavio Istinomer, političku karijeru je počeo u Savezu komunista-Pokret za Jugoslaviju, gde je došao do mesta generalnog sekretara. Jedan je od osnivača Jugoslovenske levice (JUL), gde je bio portparol, kao i zamenik predsednice Direkcije JUL-a. Bio je i predsednik Jugoslovenske revolucionarne omladine i štićenik Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića.

Godine 1998. podneo je ostavku na sve funkcije u JUL-u, nakon formiranja Vlade SPS-a, SRS-a i JUL-a. To mu se nikako nije dopalo, kažu da je na sastanku GO JUL-a izgovorio: „Dosta nam je ratnih bubnjeva. Moramo se okrenuti dijalogu sa Zapadom“. Bio je i protiv ulaska SPO u Saveznu vladu, a neposredno pre bombardovanja nagađalo se da li je dao ostavku, ili je razrešen svih funkcija.

Vulin je 2000. osnovao Partiju demokratske levice, koja je juna 2002. godine ušla sa Demokratskom socijalističkom partijom Milorada Vučelića u kolektivno članstvo SPS-a. Sa SPS-om se razišao 2006. godine posle afere „Kofer.“

Osnovao je Pokret socijalista 2008. i od tada se nalazi na čelu te partije. Novembra 2010. Pokret socijalista je napravio koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, Novom Srbijom i Pokretom „Snaga Srbije“ i iz nje do dan dans ne izlazi.

Za direktora vladine Kancelarije za KiM imenovan je 2012. Aprila 2013, nakon što je Srbija u Briselu parafirala sporazum sa Prištinom, najavio je ostavku na tu funkciju, ali se kasnije predomislio. Nakon rekonstrukcije Vlade postao je ministar bez portfelja zadužen za KiM.

Posle izbora 2014. postavljen je na funkciju ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. U junu 2015. imenovan je za predsednika Radne grupe za rešavanje problema mešovitih migracionih tokova, koju je formirala Vlada Srbije.

Nakon izbora 2016. ostao je na funkciji ministara za rad, da bi u junu 2017. postao ministar odbrane.

Pošto nije služio redovan vojni rok u vreme kada je to bila zakonska obaveza, ističući da je te obaveze bio oslobođen zbog problema sa vidom, u martu 2019. prijavio se na petnaestodnevnu vojnu obuku.

KRIK je u septembru 2017. otkrio da Vulin ne može da dokaže poreklo 205.000 evra kojima je kupio stan u Beogradu.

„On je Agenciji za borbu protiv korupcije ponudio objašnjenje da je novac pozajmio od suprugine tetke iz Kanade, ali je Agencija proverama utvrdila da ovo nije tačno. Ovaj iznos nije uplaćen na njegov ili na račun njegove supruge, niti su carini prijavili da su novac uneli u zemlju. Jedini dokaz o pozajmici bila je priznanica na kojoj, međutim, nije bilo potpisa tetke Vulinove supruge.“ (KRIK, 18. 9. 2017. godine).