Jovo Bakić: Đilas i Vučić su dve frakcije jedne iste oligarhije

Ne bih se nikada time bavio. Reč je o širem udruživanju levičara, čiji sam deo. SDU, koji već pet-šest godina nikakve veze nema sa Žarkom Koraćem, kako je i sam pravovremeno i nedvosmisleno potvrdio, pre godinu dana javno je pozvao sve levičare na udruživanje.

Tada su javno izrazili stid zbog učešća u privatizacijama tokom 2000-ih, ali su i naglasili svoj ponos na devedesete kada su se borili protiv nacionalizma.

Svi koji dele levičarske stavove i smatraju da stranačko udruživanje levičara ima smisla, dobrodošli su, jer nama je svaki pametan i čestit čovek značajan…, kaže sociolog Jovo Bakić u tradicionalnom novogodišnjem intervjuu za Danas.

Unazad već četiri godine za praznični broj našeg lista objavljujemo razgovor sa Jovom Bakićem, koji je do sada bio nestranačka ličnost. Od pre par meseci Jovo Bakić postao je deo političke partije – SDU.

* Na koga mislite kada kažete da biste voleli da se SDU pridruže još neki?

– Mislim npr. na Marks 21, ali i na druge levičare.

* Zašto oni neće?

– Mislim da procenjuju da još nije sazreo trenutak za takav korak, ali pitajte ih, da ne govorim u njihovo ime. Pominjem moje želje, ali između želja i stvarnosti katkad postoji raskorak. Ima ljudi koji jednostavno ne žele da uđu u jednu stranačku organizaciju. Ima anarhista koji stranačku strukturu ne prihvataju kao takvu, iako bih voleo da ih vidim među nama. Pa ipak, neki su tu i veoma su me obradovali svojim delatnim prisustvom.

* Pokazalo se da postoje ti ljudi, aktivisti, koji su u stanju da izađu na ulicu, žrtvuju se za ideje o društvu, poput onih da niko ne sme da ostane bez krova nad glavom, pa se i fizički suprotstavljaju policiji i izvršiteljima koji izbacuju ljude na ulice iz svojih kuća…

– Oni su suvo zlato za naše društvo zato što su spremni da u ovakvom vremenu hrabro iskazuju solidarnost uopšte, a naročito s onima kojima je ta solidarnost najpotrebnija, tj. sa sirotinjom koja se izbacuje na ulicu. U tom smislu, solidarnost je nešto što je nama neophodno. Među levičarima je ima najviše. Oni su u poslednjih nekoliko godina iskazali spremnost da se žrtvuju za druge. Dakle, Združena akcija Krov nad glavom ne sme se potceniti, jer bori se za one vrednosti koje ovom društvu najviše nedostaju i koje bi mogle da ga iz blata izdignu u zvezde. Tu je niz levičarskih organizacija uključeno. Voleo bih da svi, a ne samo levičarke i levičari, sprečavaju izbacivanje sirotinje na ulicu, jer reč je o osnovnoj ljudskosti. Ako bismo branili svaku staricu i siromaha koji ostaju bez krova nad glavom, onda bismo mogli da gradimo društvo u kojem ne vladaju vučji zakoni… Što se pak levice tiče, možemo da radimo zajedno, a da nismo svi u stranci. Ovo je jedno demokratsko povezivanje i nema ljutnje na onoga ko je odlučio da ne bude u stranci iz bilo kog razloga.

* Radimo novogodišnji intervju unazad godinama. Možete li reći šta se u Vašem shvatanju društvene stvarnosti u međuvremenu promenilo? Da li ste pre par godina mogli da pretpostavite da ćete biti jedne ovakve političke strukture?

– Drugarice i drugovi su me pozvali da učestvujem u udruživanju što većeg broja levičara. Odlučio sam da im se pridružim. Jednostavno, neizdrživo je stanje, i čovek mora da pokuša nešto da promeni. Kao pojedinac sam se i ranije slično ponašao, tako da u tom smislu nema ništa novo i neobično.

* Ono što Vam deo opozicije i kritička javnost zamera je Vaš odlazak na sastanak sa Aleksandrom Vučićem…

– A zašto da ne odem? Sve sam, još pre nekoliko godina, ispričao javnosti u vezi s tim sastankom, a stojim na raspolaganju i tužilaštvu. Rekao sam da mi je Aleksandar Vučić pokazao dosije Ivice Dačića i njegove trojice saradnika. To je ono što je sud u postupku protiv Lazarevića, nažalost, odbio kao dokaz. Vučić je pokazivanjem tog dosijea meni, kao neovlašćenom licu, direktno prekršio zakon. Je li za to kriv on ili ja? Mislim da je dobro što sam otišao, video Dačićev podebeli dosije (glavna zvezda dosijea je Ivica Tončev, a uz njega su tu Dačić, Lazarević i Vanja Vukić – svi povezani s trgovcem drogom Mišom Bananom) i pričao s tadašnjim prvim potpredsednikom Vlade Republike Srbije, prilikom čega sam video na koji način razmišlja… Odbio sam njegovu ponudu da budem blizak naprednjacima.

* Kako se dogodio taj poziv? Imali ste nastup u javnosti i…?

– To je bilo neposredno nakon mog gostovanja u Kažiprstu B92, kada sam rekao, povodom izjave tadašnjeg predsednika Vlade Ivice Dačića da ne poznaje Mišu Bananu, da on, sudeći prema neverbalnoj komunikaciji, u širokom luku zaobilazi istinu. Dok sam se vozio kolima B92 ka kući nakon emisije, pozvao me je Aleksandar Vučić, koji je tada bio prvi potpredsednik Vlade Srbije, da mi zahvali… Rekao je da je krajnje vreme da se upoznamo, da dođem kod njega. Došao sam, pričali smo oko sat vremena. Žalio se da nema s kim da radi, da su njegovi saradnici nesposobni… Pitao me je tada da li želim „nešto korisno da radim za državu“, na šta sam odgovorio da mislim da to već kao predavač na univerzitetu činim. On je predložio da razmislim, da ima „puno opcija“ za moj angažman… Ne vidim u ovome što sam ispričao ništa sporno.

* LJudi iz opozicije i javnog života vide.

– Ako je ovde nešto sporno, to više govori o njima no o meni. Ko donese zakon o „javnim izvršiteljima“, tj. o izbacivanju sirotinje na ulicu i oduzimanju njihovih stanova, 2011. godine? Oni ga donesoše, a naprednjaci ga bezdušno sprovode. Da li to objašnjava njihovo odsustvo kada treba sprečiti iseljavanje sirotinje? E, sad, šta treba da kažem: „Bravo, majstori, ja sam za vas?“ Pa, nisam za vas i nikada ne mogu biti!

* Opozicija, koja zagovara bojkot izbora i borbu protiv vlasti na ulici Vas kritikuje zbog toga što ste izjavili da će građani juriti po ulici predstavnike aktuelne vlasti, što ste ocenili, takođe, kao željeni ishod.

– Tako će biti, jer drugačije ne može, osim ako se neko iz opozicije u odsudnom trenutku ne dogovori o oprostu režimskih grehova. No, režim je preduboko zagazio u mafijašku delatnost i više mu nema povratka. Čitava gungula oko bojkota pokazuje maloletnički status, u političkom smislu, jednog dobrog dela društva. Nije dobro da bojkot bude glavno političko pitanje. On se odnosi na taktiku, nikako ne na strategiju niti ideologiju. Može da bude koristan, ali se, s obzirom na iskustvo, takvim uglavnom nije dosad pokazivao. Naročito je bespredmetan kada autoritarna vlast uživa podršku velikih sila, poput one u Crnoj Gori ili aktuelne u Srbiji. Pri tome, potonja uživa podršku kako SAD i EU, tako Rusije i Kine. Bojkot u takvim uslovima nema nikakvih uslova da uspe, osim ako bi se nas nekoliko stotina hiljada našlo na ulici i rešilo da sve okonča. Ali, takvu rešenost građana, na moju žalost, ne vidim.

* Opozicija koja će bojkotovati izbore ima argument da kada bi cela opozicija bojkotovala izbore, oni se ne bi ni održali ili bi bili očigledno besmisleni.

– To prosto nije tačno. Izaći će vam Aleksandar Šapić i pokupiti glasove opozicije. Vučić bi time dobio sopstvenu opoziciju, klasičnu režimsku, dok ćete, s druge strane, van Skupštine imati svu opoziciju potpuno zavisnu od volje jednog bogataša u politici, koji ima istoriju dogovora s oličenjem ovog autoritarno-mafijaškog režima. Da li je to poželjno? To je, po mom mišljenju, kako sa stanovišta opozicionog delanja tako sa stanovišta opšteg dobra, izuzetno rđav razvoj situacije. Moramo da gledamo ko je šta u životu radio dosad. Da vidimo šta su radili levičarski aktivisti, a šta vođi SZS-a i drugih opozicionih stranaka. Na primer, Dragan Đilas ili Aleksandar Šapić, Čeda Jovanović ili Nenad Čanak, Vojislav Šešelj, Miša Vacić, Saša Radulović i Boško Obradović, itd… Dakle, nije isto kad imate jednu istoriju učešća u vlasti ili istoriju radikalno-desničarskog odnosno nečasnog delanja i kada imate istoriju časne i čestite borbe protiv različitih vlasti. Bio sam protiv vlasti SPS-a, JUL-a i SRS-a tokom 1990-ih, DSS-a, DS-a, G17 plus tokom 2000-ih, kao što sam i protiv ovog autoritarno-mafijaškog režima. Da li sam ikada bio član bilo kojega upravnog ili nadzornog odbora, a da ne pominjem vladu i skupštinu?

* Vremena su drastična i zahtevaju i drastično delovanje. Da li imate plan na koji način da postanete vidljivi u javnosti?

– Ima dosta ljudi koji su protiv izlaska na izbore. Iznosim argumente protiv bojkota, ali ima jakih argumenata za bojkot. Uslovi su toliko loši da zaista ne možete da računate na bilo šta. Šta god uradite, kajaćete se. No, izbori su, ipak, prilika da se dopre do većeg broja ljudi. Zbog čega bi levica bila talac ambicija jednog uskog kruga opozicionih političara, koji su se smenjivali na vlasti s aktuelnim režimom u poslednjih nekoliko decenija? To su dve frakcije jedne iste oligarhije. Đilas se nalazio na čelu Košarkaškog saveza Srbije kada je izašao iz politike, a to ne biva bez saglasnosti Aleksandra Vučića. Uporedite njegove i moje izjave o režimu Aleksandra Vučića iz tog razdoblja. Jeremića je Aleksandar Vučić, doduše veoma nevoljno, podržao za generalnog sekretara UN-a. Opet, uporedite njegove i moje izjave iz toga doba o Vučićevom režimu.

* O Đilasu se govori kao političaru koji je izigrao zakon u nekoliko navrata, u periodu dok je bio na vlasti, ali, takođe, istina je da je on na slobodi i da nema optužnica protiv njega.

– Pričao sam s njim oko tri sata. I on mi je, kao i Vučić, ali i Jeremić i Saša Radulović, nudio da uđem u stranku, koju je tek trebalo formirati. Tada je za javnost glumio da se premišlja u vezi sa osnivanjem stranke, iako je već odavno odlučio… Rekao sam mu otvoreno da mu ne verujem. Imajući u vidu njegovo izlaženje iz politike, pa vraćanje, kao i angažman koji ne bi bio moguć bez pristanka Vučića, postavlja se pitanje i ispostavlja sumnja o tome koji su njegovi motivi… Protiv svih njegovih saradnika se vode krivični postupci. Samo protiv njega ne. Dakle, ili je poturao ljude da potpisuju pravno sporne dokumente ili ima dogovor s vlašću. U tom smislu, Đilas ne uliva poverenje. On, međutim, može da bude potpuno čist, ali ako ovakve stvari lako padnu na pamet, onda nije dobro da ulazi u politiku, nije dobro za opoziciju ovom režimu, za koju se navodno zalaže. Ako je tvoje ime hipoteka za neki pokret, onda nemoj biti na čelu, budi u pozadini, ako želiš da pomogneš.

* Šta Vam govori to što, ipak, jeste na čelu?

– Ta opcija nikada ne može pobediti Aleksandra Vučića. Zato njima odgovara da bojkotuju izbore. To je sjajan izgovor, tim pre što se podudara sa zahtevom jednog dela s pravom ogorčenih građana. SZS je potpisao sporazum s tim delom građana o bojkotu. A šta znači sporazum? To znači da su prethodno imali spor s narodom, pa su se sa njim kao sporazumeli. Ali, oni se sa većim delom naroda nikada ne mogu sporazumeti, što znači da nikada neće doći na vlast.

* Tu je reč, ipak, o političarima koji imaju novac. Imaju novac za kampanju za bojkot. A vi?

– Nijedan krupni kapitalista iza nas neće stati, jer branimo interese obespravljenog i većinskog dela građanstva. No, kako doći do više od polovine građana u uslovima njihove zaokupljenosti svakodnevnim preživljavanjem i blokade sredstava masovnog opštenja? Uzgred, kada ste poslednji put videli nekog levičara na bilo kojoj televiziji s nacionalnom pokrivenošću? Kako dopreti do ljudi koji su zgađeni politikom, koji ne podnose Vučića, ali ni SZS… Bilo bi katastrofalno da Šapić, koji zacelo klizi ka radikalnoj desnici, na osnovu sportske slave, „proda“ tim građanima priču da je on istinska alternativa. Nedostatak novca moramo da nadoknadimo oduševljenjem.

* Ima li ovdašnje društvo neke specifičnosti, kada verujete u to? Videli smo da je levičarska kandidatkinja na predsedničkim izborima u Hrvatskoj, i pored velike podrške značajnih javnih ličnosti, ipak osvojila vrlo malo glasova.

– Ovaj prostor se ne razlikuje od Evrope u celini. EU ide oštro udesno. Sve je rđavija tvorevina. Uopšte nisam siguran da tamo treba ići. Ako ćemo se ograđivati zidovima i bodljikavom žicom kroz koju će teći struja, onda je to istorijska propast. Naši krajevi ne odudaraju od tog trenda. Zaglavljeni smo u četničkim i ustaškim snovima. S njima možemo komotno da se priključimo EU. Ovakvi kakvi smo, taman odgovaramo. Meni se od tih i takvih „evropskih vrednosti“ povraća.

* Gde je onda ovde prostor za incident? Za uspeh levice…

– Ako budemo dobro organizovani, sve je moguće. Ne bih u ovo ulazio da ne verujem u uspeh. No, neophodna je i korenita promena međunarodnih okolnosti. Sutra, recimo, da dobijemo vlast, šta će biti? Videli smo sa Sirizom kako prolazi levica na poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema. Mi smo još dalje, na periferiji. Tu vam lome kičmu poverioci, banke, velike sile… Teško možete da opstanete bez jakog međunarodnog povezivanja levice. Ona ne može da uspe na jednom nacionalno ograničenom području.

Razočarao sam se u NDBG

* Očekivalo se, s obzirom na Vaše prethodno angažovanje, da ćete se prikloniti Ne da(vi)mo Beograd.

– Potpuno otvoreno kažem da me je NDBG razočarao. Nisu posvećeno radili na formiranju Građanskog fronta. Podržali su struju UPSS-a Niša, u kojoj je jedan „spavač“ razarao ne samo UPSS, već i GF. Nije slučajno pet od 13 organizacija istupilo letos iz Građanskog fronta. Pored toga, zaprepastilo me je da im je pola godine trebalo da usvoje programska načela koja su napisana još u maju.

O autoritarnom i ksenofobičnom nacionalizmu

* Koliko je, prema Vašem mišljenju, potrebno vremena da se naprave ti obrti u društvima, da ideje levice, solidarnosti, jednakosti… postanu dominantne? Da li je to moguće zamisliti i projektovati sa ove tačke gledišta?

– Svestan sam da u ovom trenu sve govori protiv vrednosti za koje se zalažem. No, često citiram Gramšija: „pesimizam intelekta, optimizam volje“. Živeo je u epohi fašizma, a ni naša se mnogo ne razlikuje. Autoritarni i ksenofobični nacionalizam već je nametnut, bez obzira da li ga sprovode bestidni krajnji desničari ili licemerni konzervativci odnosno liberali. Levičari se ovakvom zlom i naopakom vremenu moraju oštro i nepomirljivo suprotstaviti. Kao građanin, nadam se da ću pokazati da sociolog u meni nije u pravu.