Đoković i Jokić se ne oglašavaju o litijumu, ide li to u prilog Vučiću?

Sagovornici su bili dva dugogodišnja profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu – Zoran Stojiljković i Rade Veljanovski.

Bilo je reči o tome da li je masovni protest u Beogradu protiv iskopavanja litijuma, na kome je bilo 40.000 ljudi, uzdrmao vlast Aleksandra Vučića, da li ga je masovnost tog skupa naterala da promeni taktiku pa je umesto diskvalifikacije demonstranata, što su uoči protesta radili režimski mediji, krenuo da, kako kaže, razgovara sa narodom, da li u i u samoj Srpsko naprednoj stranci postoji nezadovoljstvo zbog projekta iskopavanja litijuma i da li je priča, koju je lansirao premijer Vučević, da u vladi postoji neslaganje oko litijuma, manipulacija da bi se smirili nezadovoljnici.

U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se i o tome da li je doček osvajača olimpijskih medalja, na kome su se oni srdačno rukovali sa Vučićem i na kome su mu sportisti poklonili maskotu olimpijskih igara “u znak zahvalnosti i podrške“, u izvesnoj meri amortizovao efekte velikog protesta, zašto se vrlo malo građana odazvalo na poziv ekoloških aktivista da blokiraju prugu, kao i o tome da li u Srbiji postoji spremnost na opštu građansku neposlušnost kako bi se sprečilo kopanje litijuma.

Omer Karabeg: Da li je masovni protest u Beogradu protiv iskopavanja litijuma, na kojem je bilo oko 40.000 ljudi, uzdrmao vlast Aleksandra Vučića?

Zoran Stojiljković: Mislim da jeste jer je litijum tema koja ima široku socijalnu osnovu – izaziva interes i zabrinutost od seljaka do akademika.

Još prije petnaestak godina dve američke autorke Maria Stephan i Erica Chenoweth iznele su u studiji o nenasilnom otporu hipotezu da, ako u nekim protestima učestvuje 3,5% stanovništva ili više, ti protesti ne mogu ostati bez posledica i da mora doći do nekakvih promena.

Na beogradskom protestu bilo je oko 40.000 ljudi. Ako računate i prethodne proteste u unutrašnjosti, pre svega u zapadnoj Srbiji, taj procent je veći. Očito je da je masovnost protesta ozbiljno zabrinula vlast, pa je krenula u kontraofanzivu.

Najpre je to svedeno na lični plan, demonstranti su optuženi da pokušavaju da obore Vučića, a sada vidimo da je Vučić, kako kaže, krenuo u narod da bi ubedio ljude da neće biti štetnih posledica od iskopavanja litijuma.

Rade Veljanovski: Ovo što se sada dešava sa litijumom je ozbiljan problem za vlast jer postoji ogromno nezadovoljstvo širom Srbije. Ali mi takvo ili slično nezadovoljstvo imamo već godinama.

Prošle godine smo imali proteste Srbija protiv nasilja, pre toga proteste Jedan od pet miliona. I tada su hiljade ljudi danima i mesecima šetale kroz Beograd i druge gradove, pa se ništa nije dogodilo.

Sumnjam da će i ovoga puta to da proizvede neki naročiti efekat kad je u pitanju stabilnost vlasti. Ali treba imati u vidu da Vučić od 2027. godine više neće moći da bude predsednik Srbije. To najviše ima u vidu on jer stalno saopštava da se do tada neće ništa kopati.

Pazite, kako on razmišlja dugoročno i kako je to deo njegove manipulativne propagandne strategije – kad on više ne bude na vlasti, njemu nije bitno da li će se nešto kopati.

Mislim da svi oni koji žele promene i koji opoziciono razmišljaju moraju da imaju u vidu da će Vučić tada najverovatnije preći na mesto predsednika vlade kao što se to dešavalo u Rusiji, kod nas kad je Slobodan Milošević bio na vlasti ili u Crnoj Gori dok je Milo Đukanović bio na vlasti.
„Neslaganje u vladi“

Omer Karabeg: Izgleda da je najava kopanja litijuma izazvala nezadovoljstvo i među članovima Srpske napredne stanke i njenog koalicionog partnera Socijalističke partije Srbije.
Ima indicija da su neki članovi te dve stranke učestvovali na protestima?
Osim toga ovih dana je i premijer Vučević rekao da se među članovima vlade čuju različiti stavovi o projektu eksploatacije litijuma.

Zoran Stojiljković: Sličnu sliku gledali smo 2022. kada je došlo do prvog vala ekoloških protesta i kada se vlada povukla. Čim vidi nekoliko desetina hiljada protestanata, ova vlast je spremna na prividne ustupke da bi onda celu stvar obesmislila.

Setimo se da je Vučić, čim su protesti prestali, počeo da paradira s izjavom da je ispao najgluplji presednik na svetu kad je popustio oko litijuma da bi ga nedavno ponovo vratio na dnevni red kada je inače spori Ustavni sud fantastičnom brzinom odbacio Zakon o zabrani eksploatacije litijuma.

Kada je narastao front koji iskazuje nezadovoljstvo zbog najave iskopavanja litijuma, Vučić pokušava da ga razbije takozvanom odlaskom u narod i pričom da i u vladi nema jedinstva oko litijuma.

S obzirom na to da dobar deo njegovih pristalica ne podržava eksploataciju litijuma, Vučić celu stvar preusmerava na pitanje poverenja njemu znajući da će pred tim ultimatumom oni uvek njega podržati.

Omer Karabeg: Kako tumačite izjavu premijera Vučevića da među članovima vlade ne postoji saglasnost o kopanju litijuma.
Ima li u tome istine ili je to manipulacija?

Rade Veljanovski: Naravno da je manipulacija. Ta priča varira od toga da u vladi ima onih koji nisu saglasni sa iskopavanjem litijuma do toga da je čak cela vlada protiv iskopavanja litijuma, pa se onda priča da im je Vučić poručio – videćemo kad dođu sledeći izbori kako ćete proći bez mene.

Istina je da su i u vladi, i u Srpskoj naprednoj stranici, i u celoj vladajućoj koaliciji svesni da ne bi bili na vlasti da nije Vučićeve harizme koju je on stvorio ogromnim radom na sopstvenom kultu ličnosti, naravno se uz pomoć svih iz njegovog okruženja. I ako ne bude njega, oni neće imati iza koga da stanu.

Ako dođe do razlaza, svi oni gube svoje pozicije. Zbog toga se razlaz neće dogoditi, pa je priča o neslaganju između vlade i Vučića čista manipulacija. Dodao bih još nešto. Bez obzira na to što na prvi pogled izgleda da je pitanje litijuma najznačajnije pitanje u Srbiji – to je samo na prvi pogled.

Najznačajnije pitanje, pitanje svih pitanja je Kosovo. Pošto se to pitanje ne rešava u skladu sa obećanjima koje je Vučić davao međunarodnim faktorima, a i sopstvenoj javnosti, onda mu dobro dođe priča o litijuma koja skreće pažnju sa glavnog pitanja.

Ponekad se pitam šta bi bio odgovor ako bi se građanima Srbije, pa i onima koji danas učestvuju u protestima protiv litijuma, postavilo pitanje – da li ste za to da se u Srbiji iskopava litijum ako bi se deo Kosova vratio Srbiji. Mislim da moramo i iz tog ugla da gledamo na stvari.

Ćutnja zlatnih olimpijaca

Omer Karabeg: Koliko je doček osvajača medalja na Olimpijskim igrama, koji je u Beogradu organizovan dva dana nakon velikog protesta protiv litijuma, u izvesnoj meri amortizovao efekte litijumskog protesta?
Videli smo da je Vučić primio osvajače medalja, izgrlio se s njima, a tom prilikom mu je “u znak zahvalnosti i podrške” poklonjena maskotu Olimpijade sa potpisima svih sportista Srbije koji su učestvovali na Olimpijadi.

Zoran Stojiljković: Ja duboko verujem da nije. To je bila klasična manifestacija. Pamtimo te dočeke. Mi se radujemo svaki put kad ostvarimo neki sportski uspeh. Prirodno je da se relaksira situacija kada ljudi imaju čemu da se raduju. Naravno da je to prilika i za vlast.

Predsednik Vučić se ponaša kao sveznadar koji se svuda pojavljuje i rešava sve situacije. Naglašeno se interesuje za sport, meša u organizaciju sporta, a ovu priliku je iskoristio da iz pozicije predsednika republike sebi doda nešto pozitivnog rejtinga.

Nije za očekivati da u toj situaciji sportist kritički reaguju u odnosu na njega, ali to je kratka epizoda posle koje se svi vraćamo u realnost.

Omer Karabeg: Najpopularniji sportisti, srpske ikone, da tako kažem, kao što su Novak Đoković i Nikola Jokić, drže se uzdržano i ne oglašavaju se o litijumu. Ćute i ostali sportisti.

Ide li to u prilog Vučiću?

Rade Veljanovski: Naravno da ide. Moramo da budemo svesni da je sport izrazito populistički upotrebljiv. To Aleksandar Vučić zna i otud toliko naduvavanje ovih uspeha.

Sport se ne posmatra kao doprinos zdravom životu, gde se neguje takmičarski duh, nego se doček osvajača olimpijskih medalja simbolički nastavlja na ono što je Vučić radio u skupštini Ujedinjenih nacija kada se ogrtao srpskom zastavom da pokaže da je najveći patriota.

Ne treba gubiti iz vida da je ovih dana između Srbije i Kine potpisan Memorandum o saradnji u oblasti sporta. I jedna i druga zemlja će to upotrebiti u propagandne svrhe.

Ko je malo pažljivije pratio Olimpijadu mogao je primetiti kako su kineski sportisti i građani zdušno navijali za naše takmičare, a naši su navijali za njihove kao da su maltene predstavnici naše zemlje.

Naši sportisti, koji su dobili po 200.000 evra za zlatnu medalju, dobro znaju da mnoge zemlje u Evropi, koje su znato bogatije od nas, za to ne daju ni evro.

Istina, američki sportisti su za zlatnu medalju dobili po 30.000 dolara, ali to je mnogo manje od onoga što su dobili osvajači medalja iz Srbije. Pa, kada dobijaju toliko, zašto bi se oglašavali.

U slučaju Đokovića i Jokića, koji zarađuju milione i kojima 200.000 evra ne znači toliko koliko drugim sportistima, druge su stvari u pitanju. Taj njihov patriotizam ili kvazipatriotizam potvrđen je do sada više puta. Njihove sprege sa državom, međusobna bodrenja i ohrabrivanja već su postali svakodnevna pojava tako da u to ne treba ulaziti.

Čak se čuje da, kad jednog dana Vučić više ne bude mogao da se kandiduje na predsedničkim izborima, treba predložiti toga i toga sportistu….

Omer Karabeg: Novaka Đokovića, naravno.

Rade Veljanovski: Da, Novaka Đokovića.

Umiveni protesti

Omer Karabeg: Ekološki aktivisti, koji organizuju proteste, najavljivali su da će, ako ponovo ne bude donet zakon protiv iskopavanja litijuma, blokirati privredu Srbije. Prvi pokušaj je bilo blokiranje železničke pruge kod Beograda, ali je vrlo malo građana bilo spremno da u tome učestvuje.
Da li to pokazuje da i pored velikog nezadovoljstva zbog litijuma ne postoji spremnost za široku građansku neposlušnost?

Zoran Stojiljković: Očito postoji široko nezadovoljstvo, ali ne postoji dovoljan stepen spremnosti za radikalizaciju i preduzimanje mera koje znače ili zaustavljanje ključnih komunikacija ili trajniju okupaciju prostora sa simboličkim ili realnim značajem kakav imaju, recimo, prostorije parlamenta, vlade ili predsedništva.

Mislim da je ovo situacija u kojoj se sem okupacije prostora ni na šta ozbiljno ne može računati.

A režim čak i voli umivene građanske proteste – da se jednom nedeljno izađe, prošeta sat ili dva i onda svrati u kafić. To nikoga ne ugrožava, posebno ne vlast, a daje joj privid tolerantnosti. Znači, ne može se bez izvesnog stepena radikalizacije i politizacije tih protesta.

Ali ovde smo imali neutemeljenih pokušaja radikalizacije kada za to nije bilo vreme, niti je bilo raspoloženja. Osim toga, čim krene nezadovoljstvo i protesti, opozicija odmah traži nove izbore koje bez njenog jedinstva, pristojnih izbornih uslova i mobilizacije građana ne može dobiti.

Rade Veljanovski: Mislim da u Srbiji ne postoji spremnost za građansku neposlušnost. Ljudi ne žele da žrtvuju ono malo nekakvog ličnog i porodičnog standarda koji imaju.

Postavlja se i pitanje šta je cilj građanske neposlušnosti? Do čega ona dovodi? Blokira se privreda – i šta onda? Šta je epilog? Nama je nužno da sazru opozicione snage i da naspram monolita vlasti stvorimo alternativu koja je respektabilna i može da dobije široku podršku.

Ako se vlast promeni ko će nas voditi boljim putem? Šta opozicija misli kako da se reši pitanje Kosova, kakav ima odnos prema Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Makedoniji.

Mi to još uvek ne znamo i, dok se to ne desi i dok ne bude veće spremnosti građana za građansku neposlušnost, neće biti pravih promena.
Peti oktobar?

Omer Karabeg: Jasno je da Vučić ne može da padne na izborima koje u potpunosti kontroliše. Njega mogu da obore samo ulični protesti kao što je bio slučaj sa mnogim autoritarnim režimima. Najnoviji primer je Bangladeš gde su studenti krenuli u demonstracije koje su zahvatile celu zemlju i postale toliko masovne da je oborena autoritarna premijerka Šeik Hasina.

Koliko bi ljudi u Srbiji moralo izaći na ulice da bi Vučić bio prisiljen da se povuče? Mislite li vi da bi Vučić morao da se povuče kada bi na ulice izašlo onoliko ljudi koliko je izašlo 5. oktobra?

Zoran Stojiljković: Mislim da se situacija 5. oktobra više neće ponoviti. Ovo je takozvana postautoritarna vlast – vlast spin diktatora koji ne ukida izbore, već ih namešta i voli tu vrstu izazova. Dakle, 5. oktobar više nije moguć, ali je moguća serija potresa koja objedinjuje građane i prerasta u pokret za promene. To mora biti ozbiljan pokret.

Ceo tekst je preuzet sa portala Radio Slobodna Evropa.