Dobrica Veselinović uputio javno pismo gradonačelniku Aleksandru Šapiću

„Gradonačelniče, unekoliko navrata sam vam sugerisao da niste za poziciju koju uzurpirate. Nemate ni senzbiliteta, ni kvaliteta, ni znanja da vodite grad kakav je Beograd. Niste me poslušali, pa i nakon tragedije koja je zadesila Beograd, nastavljate da se ponašate nedostojno funkcije koju obavljate i grada koji predstavljate.

Morali ste da odete do škole Vladislav Ribnikar, morali ste da odete u Mladenovac. Morali ste da budete tu.

Jer da ste bili tamo, možda biste nešto osetili. Možda bi vas taj osećaj naterao i da nešto uradite. Možda bi vas ta tišina i bol naterali da razmislite. O gradu, o ljudima.

Beograđani danima pogledima traže jedni druge. Traže razgovor, traže utehu. Saučešće. Ohrabrenje. Pokušavaju da razumeju. Pitaju se kako nam se to desilo. Da li smo učinili sve? Da sprečimo, da lečimo, da volimo.

I odgovor koji svi, kao i vi, znamo. Nismo. I u trenucima kriza i pitanja, gradonačelnik mora da bude tu, među građanima. Da ih umiri kad su uznemireni, da bude na raspolaganju policiji, ministrastvima, ljudima u upravi, da pomogne. Da bude odgovoran, dostupan, da bude čovek. Da zagrli.

Vi taj gradonačelnik niste bili. Vi taj gradonačelnik ne umete da budete. Niti ćete ikada umeti. Beograd je i u prošlosti prolazio kroz teška vremena, velike nesreće, zle ljude, tugu i teške trenutke. I prolaziće u budućnosti opet. Biće teško. Preteško.

Biće opet loših vesti. Mrak će opet padati, ali u konačnici život će morati da pobedi. Ljubav će morati da pobedi. Zato nam treba gradonačelnik koji ima hrabrost, viziju, koga krase pre svega ljudskost i saosećanje.

Treba nam da bi nam dan koji će sigurno doći posle mraka stigao ranije.

Moramo da nađemo odgovore na ovaj tragičan događaj. Moramo da rešimo naš odnos sa prošlošću, odnos prema mržnji i ratovima, odnos prema bližnjima, prema komšijama. Prema svima onima koji drugačije izgledaju ili se ponašaju drugačije.

Zato škole u našem gradu moraju postati mesta gde deca žele da idu, mesta razumevanja i inspiracije, mesta smeha i ljubavi. Profesori, vaspitači, moraju biti poštovani i saslušani.

Zato nam sada trebaju mesta zajedništva, mesta podrške, mesta saosećanja. Mesta tuge. Okupljanja. Zato je potrebna hrabrost, potrebno je liderstvo. Potrebna je empatija. Jedino je to dostojno Beograda. A vi to ne razumete. Vi to nikad nećete moći da mu pružite.
Beograd i Beograđani ljubavlju mogu da uzvrate samo onima koji ga iskreno vole. Vi to niste i zato je vreme da odete sa mesta gradonačelnika, jer ono nije za vas.

Dobrica Veselinović“