DOS nije nudio Miloševiću da ode u Rusiju, drame oko hapšenja nije bilo

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Sam dan hapšenja Miloševića je bio „predskazanje“ da je jednu bandu lopova smenila druga banda lopova i tako sve do danas

   1. Ti prijatelju lazes, pa i sam mislis da je istina

      1. Nisi ti ni glup, ni lud, samo se vrlo uspesno pravis da si i jedno i drugo.

      2. Čovek uopšte ne laže. Tada se zaista tako dogodilo. Ni Živković ni ostali u vlasti koja je uhapsila Miloševića (koga je trebalo uhapsiti) nisu želeli da mu se sudi u zemlji. Lažu svi koji tvrde da jeste. Umesto toga u narednih 6-7 godina očerupali su Srbiju do gole kože, a suđenje Miloševići bilo im je zadnja rupa na svirali. Kad se sve sabereČ da mu je suđeno u Srbiji mogli bi se možda i ponositi, a ovako možemo samo da se stidimo. U pravu su oni koji tvrde da je prodat krvnicima Srbije.

      3. Ti prijatelju zivis u zabludi a za to optuzujes druge.

2. Može o tome misliti ko šta hoće, ali izručenje Miloševića Hagu je nacionalna sramota. Ravna onom „kumovskom zločinu“ kad je Miloš odsekao glavu Karađorđu i poslao je u Carigrad.

   1. Upravo je Milošević potpisao obavezu saradnje sa Haškim tribunalom i po tom osnovu isporučio neke Srbe.
      Naravno, u svojoj ograničenosti, nije pretpostavljao da taj njegov potpis ne abolira nikoga, pa ni njega.

   2. Potpuno ste u pravu.

   3. Apsssolutno ste u pravu. Medutim, možete verovati, ili ne, baš zbog tog čina, Obrenovića više nema a, od ovih drugih, koji liče na svakoga sem na Karadhordja, još uvek neko može da bude „NAŠA KRAL“?! Neke stvari se ne rade, a naš narod ima prava kada veruje da će takve kletva stići u devetom kolenu.

      1. Obrenovica vise nema jer su ih ubijali i proganjali. Cak i oni koji nisu bili u srodstvu sa njima menjali su svoja prezimena.
         Neke stvari zaista ne bi trebale da se rade. Recimo da se pisu maliciozni komentari

         1. Onakav način izdaje i predaje, najmanje što zalužuje je malicioznost. Predati bilo kog sunarodnika na onako sraman način je ispod svakog nivoa, a predati svog predsednika je dokaz da se radi o ljudima bez ikakvog karaktera i časti. Srbiju su toga dana zarobili i orobili ljudi bez ikakvih ljudskih kvaliteta.

   4. Lepo ste trebali napisati sta Vi mislite o tome, a ostalima ostaviti da misle „sta hoce“.
      Inace, ja, eto, mislim da je vlast Slobodana Milosevica bila mnogo veca i pogubnija nacionalna sramota.

3. Nekadašnji švercer bundi iz Niša je bio savezni ministar policije i srpski premijer! O tempora, o mores. Pored toliko akademika, profesora univerziteta, uglednih advokata, inžinjera, ekonomista i lekara baš taj Zoran Živković. On da zameni Zorana Đinđića … „Ovo“ da bude i predsednik niške Skupštine, u gradu koji je univerzitetski centar i nekadašnja ratna prestonica Srbije. Čovek koji je kao predsednik Vlade Srbije prodao Beopetrola i dobio kredit od Fonda za razvoj! Strašno …

4. Čini mi se da bivšem premijeru nije jasno kako je serija mogla da se snimi a da njega nema u toj seriji. Zato je sve to nevažno

5. Mislim da je Živković odavno izgubio kredibilitet da mu se veruje. Drame je bilo, sve važne medijske kuće su imale izveštače sa lica mesta, a informacije i dezinformacije su stizale iz minuta u minut. Milošević nije imao pištolj, Mira nije bila histerična, iako je po tome bila poznata, kao što se prikazuje u seriji. Optužnica je bila neozbiljna, napisana na brzinu, Milošević se teretio zbog gluposti, dok je sama akcija hapšenja odrađena huliganski, u maniru kriminalnih obračuna. Organizatorima hapšenja optužnica nije bila važna, znali su da suđenja neće biti u Srbiji, jer su oni mnogo pre samog čina hapšenja dogovorili isporuku za Hag. Važno je napomenuti da je vlada neposredno pre hapšenja pismeno garantovala Miloševiću da neće biti izručen Hagu. Koštunica je bio legalista, poštovao pravo i zakone, a protivio se svakom obliku nasilja. Koštunica kao predsednik SRJ nije imao uticaj na vladu, policiju, tužilaštvo, zbog čega nije mogao biti kočničar, kako su ga tada mediji nazivali. Koštunica i da je hteo nije mogao da spreči hapšenje, već je samo pozivao na mir i poštovanje zakona, na šta se druga strana nije obazirala. Način hapšenja, a pre svega način na koji je Milošević isporučen Hagu, se može smatrati za početak razdora između Koštunice i Đinđića. Sada se svi slažu da je Miloševiću trebalo suditi kod nas, jer je on najveću štetu napravio svojoj zemlji i svom narodu. Međutim tada, kao i mnogo, mnogo puta nakon toga srpskim vladarima, čast izuzecima, je mnogo važnije da zadovolje interese zapada nego da vode odgovornu državnu i nacionalnu politiku.