„Dragi Slobo, sad ruše Vučića zbog Srbije“: Kako je odnos Miloševića i Vučića doživeo rolerkoster?

A taj “neki Vučić” primetno često u poslednje vreme pominje nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, naročito otkad se suočio sa (ozbiljnijim) pritiscima u vezi s rešavanjem kosovskog problema, kao što se u prvim godinama svoje vlasti vidno čuvao toga da ga, kao nekadašnjeg ministra informisanja iz Miloševićeve ere, vezuju za njega.

Taj odnos je doživeo svojevrsni rolerkoster – od veličanja, preko prećutkivanja, prikrivenog podražavanja i maskiranih pohvala, potom novog distanciranja, pa do očigledne imitacije i citiranja, piše Istinomer.

U martu 2006, pred sahranu Slobodana Miloševića, lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj odabrao je upravo Vučića, u to vreme generalnog sekretara SRS, da pročita njegovo pismo kojim se opraštao od prijatelja s kojim se, kako je isticao, zbližio u Ševeningenu.

Kasnije, po povratku iz Haga, Šešelj je, prisećajući se tog događaja, naglasio da je Vučić sam, ali na osnovu njegovih teza, sastavio govor.

„Ne mogu ja da ga pripremam za naslednika, ali sam ga pripremao za jednu od ključnih ličnosti u stranci. I zaista sam ga forsirao kad god je to bilo moguće. Kada je trebalo održati govor prilikom Miloševićeve sahrane, nisam rekao ‘Tomislave, hajde održi govor u moje ime’, nego sam rekao ‘hajde, Vučiću’. Ja sam mu dao osnovne konture, a on je sastavio govor. Zašto? Da bi on bio u prvom planu, što je više moguće. To je samo jedan karakterističan primer“, rekao je Šešelj.

Na prvu godišnjicu Miloševićeve smrti, Vučić, i dalje generalni sekretar radikala, naglašava da je Milošević bio „izuzetno jaka i autentična ličnost koja se ne može ponoviti“ i koja na političkoj sceni u Srbiji nema naslednika.

Promena retorike

Već naredne godine, nakon odlaska iz SRS i osnivanja Srpske napredne stranke, uočljivo je bilo  Vučićevo distanciranje od Miloševića i njegovog režima, čiji su i radikali, naročito u poslednjim godinama 20. veka, bili nimalo beznačajan deo. Vučić je po dolasku na vlast nastojao i da svima da do znanja kako neće ponavljati Miloševićeve greške.

Tako je u junu 2014, nakon sednice Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti na kojoj je odlučeno da budu smenjeni svi šefovi uprava u policiji, pomenuo „incident na splavu ‘River’ u koji su pokušali da upletu njegovog sina Danila“. Rekao je da je sinu govorio da će „morati da da ostavku ukoliko on bude umešan u nešto nedolično“.

Kada je u leto 2016. bivši predsednik Srbije Boris Tadić izjavio da je „danas jasno da je Vučićevo pozivanje na podizanje spomenika Đinđiću zapravo bio samo uvod u podizanje spomenika Miloševiću“, tadašnji predsednik Vlade Srbije napomenuo je da mu „ne pada na pamet da živi u devedesetim godinama“.

A dve godine kasnije, u septembru 2018, pred odlazak u Kosovsku Mitrovicu, Vučić je najavljivao da će  tamo održati „jedan do najvažnijih govora u životu, koji je imao i koji će imati“. U tom „najvažnijem govoru“ osvrnuo se i na onaj koji je 28. juna 1989. na Gazimestanu održao Slobodan Milošević.

Veliki lider sa lošim rezultatima

Odmah su usledile burne reakcije iz Evropske unije, pa je Vučić došao u situaciju da objašnjava kako nije imao nameru da „glorifikuje“ Miloševića, već je u pitanju „ozbiljna i odgovorna kritika politike“ koju je Srbija vodila. „Bio je veliki lider, ali su rezultati njegove vladavine za Srbe bili veoma, veoma loši“, isticao je.

Primetno je da već godinama na kraju obraćanja ume da, najčešće novinare, pozdravi sa „‘Aj, zdravo!“, u čemu se može pročitati namera za imitacijom poslednjih reči Slobodana Miloševića pred odlazak u Hag. Tako se i u maju 2017, pred polaganje predsedničke zakletve, ispred Doma Narodne skupštine obratio okupljenim pristalicama koje su ga dočekale pokličima „Aco, Srbine“, a on im poručio da ih „mnogo voli“.

Ceo tekst pročitajte na sajtu Istinomera