Dragoljub Mićunović: Mit je odmah stvoren

Ali, sa 9. martom bilo je neobično to što je odmah stvoren mit. Nije prošlo ni par nedelja, a već smo imali i mitologizovanu verziju tog događaja, koja je godinama nastojala da se godišnjim „praznovanjem“ održi

Šta je bilo 9. marta pre trideset godina? Šta se stvarno dogodilo, a šta se priča?

Dosta se često, u memoarskoj literaturi, javlja nesuglasje oko opisa istih minulih događaja. Posebno je to primetno kod viđenja događaja od strane aktivnih učesnika u njima. Zbog toga mi se dopao jedan „slogan“, koji sam često citirao i kao opomenu samom sebi, kad god bih se laćao memoarskog posla. On glasi: „Da li je bilo sve čega se sećam?“

Dešava se, skoro kao po pravilu, što se više vremenski udaljavamo od datog događaja, sve se više aktivira „mitotvoračka mašta“ da oblikuje mitove i uloge aktera u njima. Ali, sa 9. martom bilo je neobično to što je odmah stvoren mit. Nije prošlo ni par nedelja, a već smo imali i mitologizovanu verziju tog događaja, koja je godinama nastojala da se godišnjim „praznovanjem“ održi.

Kako je to je bilo moguće? Verovatno, samo sticajem okolnosti da se 9. mart vremenski podudarao sa drugim, mnogo značajnijim i sudbonosnijim događajima za opstanak države, koji su se odigravali istovremeno, ali daleko od očiju javnosti. Tada su se održavale sednice Predsedništva SFRJ, koje je raspravljalo i odlučivalo o predlogu vojnog vrha za uvođenje „vojnog režima“ za spas države od separatističke pretnje pojedinih republika. Tajnost ovih sednica i obrti u glasanju o predloženim odlukama proizveli su razne mistifikacije i nagađanja.

Tek nakon desetak godina mogli smo da vidimo televizijski snimak toka višednevne sednice Predsedništva tih martovskih dana 1991. godine. To nam je pružilo mnogo više svetla na pozadinu političkih zbivanja tih dana i na ponašanja rukovodećih ljudi države u tim okolnostima. Da bismo sudili o „istorijskim događajima“ tog vremena neophodne su nam bar neke „istorijske činjenice“ koje omogućuju verodostojnije zaključke.

Priroda i namena ovog teksta ne dozvoljavaju mi ulaženje u opis događaja 9. marta, o čemu sam inače detaljno pisao u svojim memoarima Život u Nevremenu. Neophodno je jedino da napomenem da se u „martovskim danima“ radi o dva odvojena i različita događaja. Jedan je sam protest 9. marta, koji se tog dana i završio uveče, sa tragičnim bilansom: dva poginula (jedan mladić demonstrant i jedan milicioner), sa brutalnim napadom policije, kad je povređeno mnogo demonstranata, uhapšen lider SPO-a, organizatora protesta, Vuk Drašković, počinjena znatna materijalna šteta na uličnim izlozima i parkiranim automobilima, i na kraju izlazak tenkova na ulice i njihovo postavljanje ispred zgrada javnih institucija – Skupštine, Vlade, Pošte, Televizije…

Nastupila je tiha noć i mirni 10. mart, sa besmislenom postavkom tenkova, koja je trebalo da svedoči o kraju protesta i garantovanom miru. Ali, u osvit zore 11. marta Terazijski plato „kod česme“ ispunjen je studentima, javnim ličnostima, piscima, glumcima, koji se smenjuju u govorima, pevaju iako su opkoljeni policijom koja preti, ali još miruje. Ovaj mirni protest, koji će neki nazvati „plišanom revolucijom“, preuzima da vodi Demokratska stranka, koja traži hitno zasedanje parlamenta. Za tri dana, do 14. marta, ona uspeva da nenasilnim, ali sve masovnijim protestom, kao i borbom u Skupštini i „pritiskom“ u pregovorima na predsednika države, izvojuje prihvatanje svih zahteva demonstranata – puštanje svih uhapšenih demonstranata iz zatvora, smena rukovodstva RTS-a, ostavka ministra policije i puštanje Vuka Draškovića iz pritvora…

(Deo teksta dostupan na Fejsbuk stranici NIN-a)