Dva Dragana i propast Demokratske stranke

DS će možda nastaviti da postoji, ali nikako u značajnom političkom obliku. I verovatno će krivica za to biti pripisana Draganu Šutanovcu, zato što je na predsedničkim izborima kandidovao Sašu Jankovića. Možda se to može metaforički opisati kao pucanj u glavu, međutim DS je prethodno sama sebi pucala u srce, jer je krizu vođstva pokušala da reši na najgori način. A to je da na lidersku poziciju izabere Šutanovcu zato što on, recimo, ima najveću medijsku prepoznatljivost.

I ta prepoznatiljivost mu sad ne donosi ništa u odnosu na Đilasa, koji će sebi pripisivati ranije uspehe DS – radno vreme vrtića, most na Adi, drvorede. Nema čak ni priče o stranačkim odborima i infrastrukturi koja je figurirala u odnosu na Jankovića. Jer, Đilas ima izvore kojima brzo može da podigne organizaciju za Beograd. Konačno, birači DS već su se opredeljivali za Jankovića u aprilu, a on će sada biti na Đilasovoj listi, isto važi i za Jeremića. Biće to nova DS protiv stare DS, i tu su sve šanse apsolutno protiv Šutanovca. Kao što je protiv i činjenica da on pripada ešalonu ranije velike stranke vezanom za vlast, ne za opozicionu borbu, odnosno ulicu i parlament. On i sada nastupa iz pozicije vlasti – vodeći političku aktivnost kroz saopštenja što je odavno prevaziđen i uglavnom lične medijske nastupe. U osmišljavanje opozicione priče i performansa nije otišao dalje od “mi smo vlada u senci”. To je ravno onome što su pojedini intelektualci savetovali Zoranu Đinđiću 1997. kada je bio gradonačelnik – da uvede Senat u kome će ljudi iz kulture i ekonomije davati savete za civilizacijski preporod prestonice. 

Nada da DS može da izbegne sudbinu stranaka 20. veka – tu su još radikali i socijalisti – i da umesto laganog gubljenja identiteta i pozicije, krene putem jačanja, nerealna je. To što njeno tvrdo jezgro oličeno u starim disidendskim krugovima Beograda, ovo propadanja pripisuje udaru Aleksandra Vučića i desantu njegove političke sile, zvuči časno, ali je netačno. Jer, DS je sama sebe dovela u to stanje, prvo koalicijom sa Ivicom Dačićem, a onda planom za veliku koaliciju sa Vučićem, a bez Tomislava Nikolića. I nije posle sloma tog plana Vučić video toliko priliku za sebe koliko su je videli “politički baroni” DS. Jer Vučić nije primoravao nikog iz vrha DS da mu dolazi sa kompromitujućim podacima za tabloide o svojim stranačkim kolegama, nego se to činilo svojevoljno. I unutar DS se to zna. Zato je za njih jedino rešenje kriza vođstva bilo za javnost neko novo lice – čovek koji nije bio ni u vladi sa Vojislavom Koštunicom, ni u kabinetu Borisa Tadića, a ni sa Đilasom u beogradskim strukturama moći. Takva ličnost bila bi imuna i na Đilasa, ali i na Vučića. I kada predstavi neki materijal o korupciji vlasti, kao što je u vreme Đinđića to DS činila za Slobodana Miloševića, to bi delovalo verodostojno. Niko ne bi mogao da pita “a šta je sa pašnjkom”, šta je sa roleksom ” već bi vlast i njoj bliski tabloidi morali da kreiraju novu priču, a u tu novu priču moglo bi da se dalje interveniše.

Jedini tračak šanse za Šutanovca je da Đilas odustane od kandidature, a da ga podrži Boris Tadić. Bila bi to “stara” DS protiv “novih” Jankovića i Jeremića. Što je zanimljivo, imajući u vidu političko iskustvo Srbije, i o tome će presudnu reč imati Vučić, jer ovde nisu u pitanju samo Đilasove političke ambicije nego i poslovni poduhvati. U našoj novijoj istoriji nije zabeleženo da je kriza vođstva rešena u nekoj većoj stranci bez tihe podrške vlasti – Ivica Dačić je 2006. preuzeo SPS zahvaljujući diskretnoj pomoći Vojislava Koštunice, čiju su manjinsku vladu socijalisti podržavali. Dve godine ranije Koštunica je pomogao Tadiću, da posle ubistva Đinđića, kako pobedi na predsedničkim izborima slabog protivkandidata DSS Dragana Maršićanina, tako i da preuzme DS. Tadić je prethodno važio za desno krilo DS šta god to bilo i bio u odličnim odnosima sa DSS. On, sada nastojeći, da prenese svoje iskustvo, prema dostupnim informacijama, savetuje i Jankovića i Šutanovca, gubeći iz vida da je na njegovu političku karijeru izuzetno uticao kobni splet okolnosti – atentat na Đinđića. I da, politički momentum koji se stvorio neposredno posle toga, predstavlja kontekst neprimenjiv na bilo šta što spada u sadašnja politička dešavanja.

Tekst prenet sa portala Demostat