Dve godine posle Dana D opozicija i dalje na startu

Srbija je posle toga ušla u mnogo usmereniju borbu za svoje oslobađanje, kaže za Danas povodom dvogodišnjice od opozicionog mitinga Borko Stefanović, zamenik predsednika Stranke slobode i pravde, čija je krvava košulja od udarca metalnim predmetom u glavu inicirala masovne građanske proteste širom Srbije u decembru 2018. Kruna tih protesta bio je najmasovniji skup i šetnja u Beogradu 13. aprila 2019. na platou ispred Narodne skupštine, na kome su učestvovale opozicione organizacije potpisnice „Sporazuma s narodom“.

Stefanović smatra da su svi dotadašnji protesti uključujući i taj omogućili da se sprovede uspešan bojkot koji je delegitimizovao vlast i ogolio krizu koju je vlast napravila.

– Srbija je posle toga ušla u mnogo usmereniju borbu za svoje oslobađanje. Nikada nije bio plan da se pokuša nešto preko ulice, jer smo bili i još smo pri stavu da se vlast smenjuje na izborima dokle god je to moguće. Znam da su mnogi ljudi govorili i pisali da je tad propuštena prilika. Ali ne znam za šta. Mnoge od tih kritičara nisam video posle, jer smo mi ostali u parku ispred Predsedništva. Sve je to deo velikog pokreta slobode, plana mirnog oslobađanja i demokratskog povratka pravde i slobode – kaže Stefanović.

Lider Dveri Boško Obradović se javno izvinjava zbog propuštene šanse, iako ne oseća ličnu krivicu.

– Tada sam predlagao da ne smemo da se razilazimo i raspustimo 70.000 ljudi, već treba da opkolimo Skupštinu i pozovemo čitav narod da nam se pridruži u borbi dok naši zahtevi ne budu ispunjeni. Nažalost ostao sam u manjini – navodi Obradović za Danas. On dodaje da je druga propuštena šansa njegov štrajk glađu ispred Skupštine prošle godine, te da treću šansu ne treba propustiti, ali je treba zaslužiti. Prema njegovim rečima, Dveri više neće čekati nikoga, i izaći će na ulicu 15. maja (kada se obeležava Dan porodice, što je datum kada Dveri tradicionalno organizuju akcije, prim. ured.).

Sociolog Jovo Bakić, na pitanje gde je opozicija dve godine od mitinga, odgovara da je pitanje ko je i šta je opozicija i za šta se zalaže.

– U načelu je opozicija u Srbiji sasvim po meri vlasti, a obe su po meri većine naroda – ukazuje Bakić.

Politikolog Cvijetin Milivojević smatra da je opozicija sada u nultoj tački i da se ovaj put još više glibi. On navodi da smo u situaciji da prisustvujemo dijalogu vlasti i opozicije na dva koloseka i da su na oba koloseka posrednici ljudi koji su više nego pristrasni.

– Na jednom koloseku pregovara nelegitimna, nelegalna ili oktroisana vlast i uličarska bojkot opozicija koja je silom prilika izbačena na ulicu gde je bila i pre tačno dve godine. Tu će posrednik biti nelegalni predsednik nelegalne skupštine, a drugi posrednik je predstavnik EP u liku poslanika EPP koja je majka partija SNS. Imaćemo dva pristrasna posrednika koji će posredovati između vlasti i opozicije. Na drugom koloseku je konstruktivna opozicija i vlast, a posrednik je predsednik SNS koji će za tu priliku pozajmiti uniformu predsednika Republike – slikovito opisuje Milivojević.

Prema njegovim rečima, jedino što opozicija može da prizove kao nadu je sećanje na period od pre dve ili tri godine kada su u centru bili studenti.

– Da nije bilo studenata i pokreta Jedan od pet miliona i građanskih organizacija poput Ne davimo Beograd ne bi bilo ni opozicionih protesta.

Danas nada može biti jedino činjenica da se budi ekološki ustanak i opozicija može da se prišlepa na tu vrstu protesta – smatra Milivojević.

Upitan da li je sada moguć skup poput onog od pre dve godine, on odgovara da nije dovoljno imati organizaciju i dovesti dovoljan broj ljudi, već se mora znati šta su ciljevi i šta se radi dan posle.

– Činjenica jeste da opozicija čak ni u Beogradu, od dva miliona ljudi, ne može da izvede više od par hiljada ljudi, a ekološki pokreti mogu sedam ili osam hiljada – ističe Milivojević.

Naučni saradnik Instituta za političke studije Dejan Bursać skup 13. aprila 2019. vidi kao poslednji jači trzaj opozicije, od kada traju duge dve godine lutanja i silazni trend protesta uslovljen delom nenalaženjem kursa koji je razočarao glasače, a delom međusobnim sukobima među opozicijom koji i sad traju, oko izbornih uslova, bojkota, dijaloga, sada oko predsedničkog kandidata.

– To su stvari kojima je režim pametno „bacio udicu“ opoziciji. Glože se oko toga, šalju negativnu poruku glasačima, i to unutar sistema bez izlaska na ulice – opisuje sadašnje stanje Bursać.

On navodi da je miting 13. aprila bio vrhunac protesta, a da se posle kriznih situacija poput upada u RTS, blokade Predsedništva videlo da opozicija ne zna šta hoće.

– Došlo je do nesrazmere između očekivanja i ishoda tih protesta. Glasači su se uverili da nema nekog velikog plana opozicije i to ih je možda dodatno odvelo u apatiju – objašnjava Bursać. On smatra da je sada dosta teško očekivati ponavljanje takvih protesta, iako nije isključeno ako se dogodi neka krizna situacija poput tada napada na Borka Stefanovića.

Zanimljivo je da niko od naših sagovornika nije pomenuo korona pandemiju i zdravstvenu krizu koja je nastupila nešto manje od godinu dana posle mitinga 13. aprila, kao činjenicu koja utiče na snagu i način borbe opozicije.

Kontra skup SNS jedini vidljivi odgovor vlasti

Nakon četiri meseca vikend protesta širom gradova Srbije, velike šetnje za Olivera, upada u RTS 16. marta, blokadom zgrade Predsedništva dan kasnije, skup 13. aprila smatran je „danom D“.

Na platou Skupštine Srbije, prema proceni naklonjenih opoziciji, okupilo se oko 35.000 ljudi, dok je MUP navodno procenio da ih je bilo najviše 7.500, što je i „mereno“ i „dokazivano“ snimcima iz drona na režimskim televizijama.

Poslanici vlasti prethodno su ušli u u zgradu parlamenta, zajedno sa pripadnicima policijskih snaga, da tu ostanu do daljeg, i sa prozora pratili opozicioni skup.

Ispred Skupštine govorili su između ostalih Vuk Jeremić, Zoran Lutovac, Zoran Živković, Borko Stefanović, Boško Obradović, Sergej Trifunović, Boris Tadić… Pročitani su i zahtevi sa rokom od šest dana da budu ispunjeni: formiranje zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer i poštenih izbornih uslova, izbor novog sastava REM-a za medije i izbor tehničkog i uređivačkog tima RTS i RTV.

Ništa od toga ni dan-danas nije ispunjeno, a plan je bio da opozicija od 13. aprila bude u stalnom protestu. Ipak pravih masovnih okupljanja od tada  više nije bilo, a ispred zgrade Predsedništva u maju su postavljeni šatori i  formirana je „Slobodna zona“, u kojoj je opozicija nekoliko meseci držala konferencije i organizovala performanse.

Vidljiva posledica opozicionog mitinga bio je kontra skup SNS-a održan 19. aprila na istom mestu „Budućnost Srbije“, na kome je uočena promena dotadašnjeg političkog kursa. Naime, Vučić je u govoru istakao da se obraća Srbima, istom rodu i narodu, pomenuvši mesta u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu, što je posle toga u delu javnosti nazvano „srpskim svetom“ po ugledu na istoimenu emisiju na kanalu Ins4. Na mitingu je govorio i Milorad Dodik, ali i mađarski ministar Petro Sijarto. Obratili su se i premijerka Ana Brnabić i tadašnji šef diplomatije Ivica Dačić, te oficir koji je učestvovao u odbrani karaula na Košarama tokom rata sa OVK i NATO. U isto vreme 19. aprila Dragan Đilas je održao osnivačku skupštinu Stranke slobode i pravde.