DW: Badinter na Gazimestanu

„Grenze“ je nemačka reč za granicu. Upamtio sam je čim sam je prvi put čuo. Fonetska sličnost sa izrazom iz mog maternjeg jezika je bila frapantna. Možda smo je uvezli, pomislio sam. Kada smo preuzeli haustor, kuplung i šlic, zašto ne i „grence“? Docnije sam u etimološkom rečniku nemačkog jezika naišao na ohrabrujuću činjenicu da je ta nemačka reč – uvoz iz slovenskog govornog područja.

Izvozili smo u nemačko govorno područje pojam granice još pre nego što je naš jezik dospeo na Balkan. Tu gde granice i carstva šetaju na jugoistok pa na severozapad. Onda smo se na kratko ujedinili pregazivši dotadašnje granice. Pa smo se krvavo razgraničili. Sada se samo graničimo.

Neki bi opet da se razgraničavaju. Drugi kažu da je to opasno. Ako se granice pomere po principu razdvajanja etnija, ko zna gde će se zaustaviti. Znate ono: „Srbija do Tokija“. Prvi pitaju, pa kako ste onda administrativne granice pretvarali u državne? Recimo 2008? Drugi kažu da je to poseban slučaj. Neponovljiv. E, prvi se onda ljute. Zar obrnut proces nije moguć? Neee, kažu oni drugi. Presedan se ne sme napraviti. Inače, ode nam niz vodu jedino pravilo koje reguliše međunarodno ponašanje u disolucijama!

Kakvo pravilo? Pa ono, uti possidetis, ita possideatis! U slobodnom prevodu sa mrtvog jezika – to što imaš i treba da imaš. Pravilo je najpre izmišljeno da se reguliše plen posle završetka rata, ono nije značilo ništa drugo do – ko šta jamio, jamio! Tvoje je ono što možeš da kontrolišeš.

Stari Rimljani su skoro ovladali poznatim svetom pa je od svega toga u jednom trenutku ostao samo Vatikan. E onda su došla još veća osvajanja. Amerika, Afrika, Azija. U imperijalističkom zamahu Evropljani, najpre Englezi a onda i drugi, širili su se planetom kao bolest od koje nema leka. Delili su zemaljsku kuglu kao što se čereči pile.

I tome je, posle niza kolonijalnih svinjarija koje su centri moći nazvali penetriranjem civilizacije u divljaštvo, jednom došao kraj. Kolonijalnim moćnicima je pri povlačenju bila važna stabilnost jer tako mogu da trguju kolonijalnom robom. Više nisu mogli da drže svoje trupe u egzotičnim zemljama, ali su onda izmislili način da se povlačenje tih trupa pretvori u trajno prisustvo jedne ideje: uti possidetis.

Ovaj put se nije radilo o pravnom zamrzavanju stanja posle rata već o trajnom davanju međunarodnopravnog legitimiteta granicama koje su svojedobno iscrtavala pera kolonijalnih gospodara. Zli jezici tvrde da su se svetske sile složile oko usvajanja ovog pravnog principa kako bi pile ostalo raščerečeno.

Kako god, ovaj princip se po svojoj suštini ne pita da li su granice pravedne. On se ne pita ko ih je iscrtavao. On samo kaže da to što jeste ne sme da se dira.

Princip nužno dolazi u tešku koliziju sa ideologijom nacionalizma koja smatra državni projekat nezavršenim sve dok svi pripadnici jedne grupe ne budu obuhvaćeni granicama nacionalne države. Problem nacionalističke slike sveta je to što druge i drugačije na jednoj teritoriji automatski pretvara u istorijski višak. Osim toga, ta neman je alava te rado guta susede.

Mešovite zone, a njih su u našem slučaju iza sebe ostavila tri multietnička carstva, otomansko, austrougarsko i jugoslovensko, nisu mogle da izdrže brutalnu primenu prava jugoslovenskih naroda na samoopredeljenje.

Međuprožimanje kao ideologija nije nikada ozbiljno ugrozilo primat konfesionalno-tribalnog etnicizma – agresivni nacionalizam. Projekti spajanja različitih grupa unutar jedne države su se pokazali kao jedva održivi, ideje grupisanja istog sa istim su trijumfovale u raznim ratovima.

Pre poslednjeg od tih ratova, početkom devedesetih, petorica ustavnih sudija iz Nemačke, Italije, Španije, Belgije i Francuske, predvođena francuskim socijalistom Robertom Badinterom, pokušali su da nađu pravni princip po kojem se ima raspadati Jugoslavija.

Setili su se načela po kojem su se kolonijalne sile povlačile sa tri kontinenta – granice ostaju onakve kakve jesu.

U Jugoslaviji su komunisti prepustili svoje granice nacionalistima, a u ove poslednje valja ubrojati I nacionalkomuniste. Princip „odsutnog gospodara“ primenjen je i na Balkanu. Britanci i Francuzi su nevoljko otišli iz kolonizovanog sveta ostavivši mu u amanet svoje granice. U Jugoslaviji su nacionalisti dobili u nasleđe komunističke granice.

Badinterova komisija je rekla – status quo je, pravno gledano, jedina opcija u kojoj ne teče krv. Šovinističke elite su se opredelile za nepoštovanje republičkih granica. Ono što su doživljavali kao istorijsku nepravdu – ostajanje velikog dela svog naroda van granice nacionalne države u nepouzdanim „mešanim zonama“ –  pokušali su ispraviti novom nepravdom prema svim drugima koji su na istom prostoru takođe kod kuće. To je završilo u zločinu.

U pozadini tih devedesetih kao u košmarnom filmu udara turbofolk, a tamo gde su mešane zone suočavaju sa novom filozofijom etničke čistote prvo bivaju uništeni areali mešovitih brakova kao što su Vukovar i Mostar. Na kraju tog zloćudnog procesa nastaju čisto hrvatski Knin i pretežno srpska Srebrenica.

Da li je princip uti possidetis nastao iz straha da se dekolonizacija pretvori u haos? Svakako. Nije li on u svom nastanku i primeni bio poprilično ciničan? Bez sumnje.

Ne bi  li ipak bilo bolje da su ratne vođe jugoslovenskih naroda poslušale gospodina Badintera? Da su prihvatile komunističke granice? Da, bilo bi bolje za sve.

Da li su Badinterove preporuke bile poštovane, čak silom nametnute, sve dok nije došlo na red Kosovo? Da. Nisu li ih onda pre svih Amerikanci odbacili kao balast? Da.

Proizilazi li iz svega toga da bi granicu trebalo pomeriti sa Jarinja na Ibar, a Preševo pripojiti albanskoj većini? Zavisi od toga ko pita. I kada pita.

Nije li multietnička Jugoslavija umrla u ime nacionalnih utopija? Nisu li bezbrojni zapadni „analitičari“ govorili o veštačkoj tvorevini? Šta je onda prirodna tvorevina? Jedna etnička supstanca unutar jedne države? Nije li procena da je jedna multietnička zemlja veštačka tvorevina indirektna presuda svim mešanim zonama, pa i njihovom srcu – Bosni i Hercegovini?

Naposletku, Vučić i Tači dolaze na kraju jednog kobnog procesa (mada su obojica radila od početka na njegovom nasilnom ubrzanju). Oni su tu da stave tačku na i. Princip samoopredeljenja republika nije se mogao zaustaviti na granicama, on se prelio u snažnu težnju za samoopredeljenjem etničkih celina.

Oni koji su aplaudirali kada je propadala „veštačka tvorevina“ Jugoslavija ne bi sada trebalo da se čude što ista ideja putuje kroz vreme i trenutno prebiva na Ibru. Što bi rekao Gete, ne mogu da se otarasim duhova koje sam prizvao.

Osim toga, secesionistički pokreti se na Balkanu ne odvajaju od većih celina da bi ukinuli svaku diskriminaciju, već da bi dobili većinsko pravo da u svojoj državi tlače svoje manjine. Onako kako su njih tlačili. To ove svi znaju pa se drže principa – bolje da ti budeš moja manjina nego ja tvoja.

To je mučni istorijski talog u identitetima ovdašnjih ljudi.

Ne bih imao ništa protiv ideja mirnog razgraničenja da su iz razvalina Jugoslavije proistekli političari kojima bi uzor bio Gandi. Ali to su ljudi koji su se gledali preko nišana. Kada mi govore o razgraničenju meni po navici zasmrdi na barut. Šta ako pokušaj dodatnog razgraničenja, makar ono proteklo u miru, na drugom balkanskom području počne razjedati ostatke mešovitih područja?

Ne verujem u navodne mirotvorce koji bi da ponovo odlaze na Kosovo i drže istorijske govore. Meni je dovoljan bio onaj jubilarni govor iz osamdesetdevete. Gazimestan obavezuje na oprez.

Multietnička idila, subsumirana u kult komšiluka, na postjugoslovenskom prostoru je devedesetih doživela potpuni kolaps. Ljudi se, kao hipnotisani, i dalje voljno svrstavaju u etnonacionalne kolone. Tragično za te ljude pod nacionalnom hipnozom jeste što nikada ne vide golemu nesreću sopstvenog naroda iza obećanog srećnog kraja filma za koji njihove vođe pišu scenario. Razgraničenje verovatno znači dovršenje etničkog čišćenja mirnim putem.