DW: Ima li pukotina u naprednjačkom monolitu?

Srpska napredna stranka je od dolaska na vlast na razne načine pokušavala da našminka radikalski imidž i nekako ga uklopi u naprasno otkriveno evropejstvo. Ali, kako vreme odmiče, ta mimikrija se praktično raspada.

Preteća i vulgarna retorika protiv svakoga ko je procenjen kao politički protivnik je bila stalno prisutna, ali u proteklih nekoliko meseci podseća na zlatne radikalske dane. Šlageri radikala iz devedesetih su se na velika vrata vratili na srpsku političku scenu, a među njima su svakako najpoznatiji oni o „stranim špijunima“ i „neprijateljima Srbije“. Dok su prvih nekoliko godina meta uglavnom bili opozicioni političari, u poslednje vreme su u strane agente i špijune svrstane brojne novinske redakcije i nevladine organizacije.

Možda bi sve to moglo da se označi već viđenim da optužbe ne stižu sa najviših mesta u srpskoj vlasti. Na primitivan rečnik u stranačkim saopštenjima Naprednjaka se već naviklo, ali da stvari polako odlaze predaleko nagovestio je svesprisutni Marko Đurić, šef Kancelarije za KiM, koji je govorio o ljudima koji su „deo sistematskog plana agenturnih mreža stranih država u Srbiji“.

Nadovezao se Marko Parezanović iz Bezbednosno-informativne agencije (BIA) koji je na listu subverzivnih elemenata stavio „pojedince iz redova opozicionih političkih partija, pojedine delove medija i nevladinog sektora“.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u pokušaju da umiri javnost zapravo potvrdio izjavu predstavnika BIA rekavši kako ljudi o kojima govori BIA „nemaju nikakav uticaj u srpskom društvu“.

Tu su i izjave pojedinih predstavnika Srba sa Kosova, koji su opozicionim liderima zapretili „kako će ih posetiti u njihovim kućama ukoliko nastave sa ometanjem državne politike na Kosovu“; ostalo je pri tome nejasno na koju se politiku misli i šta je tačno prekršaj opozicije koji zaslužuje (ne)prijateljske kućne posete.

BIA kao partijski servis

Pojačana retorika vlasti za Dragana Popovića, direktora Centra za praktičnu politiku, samo je pojačavanje već poznatog ponašanja. Činjenica da su se u takvu vrstu kvalifikacija uključile i tajne službe za Popovića je ipak novost „koja govori da je BIA svedena na partijski servis. Ponavljanje onoga što govore političari od strane tajne službe, koja ima velika resurse i velika ovlašćenja, može da bude opasno po čitavo društvo.“

U kritičkoj javnosti ima škola mišljenja koja kaže da su to znaci dekadencije vlasti, straha od gubitka moći i potencijalnog raspada. U tom čitanju vlast ne dozvoljava ni mrvu kritike jer zna da je svaka sitnica može ugroziti.

Sociolog Đokica Jovanović se sa tim ne slaže. „Pošto je ostvarila monopol u skoro svim sferama društva, vlast ide korak dalje i pokušava da stvori monolit. Stoga to ne vidim kao znak slabosti vlasti već, naprotiv, kao znak da smo na putu monolitizacije društva. Zato i toliki pritisak na već prilično ugažen nevladin sektor, jer on poseduje neku klicu slobodnog mišljenja. A monolitna vlast to ne podnosi. Svako naprsnuće u tom monolitu dovodi do rušenja te vlasti“, kaže Jovanović za DW.

Mreža lažnih NVO

Poseban fenomen u najnovijoj seriji napada na kritičare jeste pojava čitavog niza fantomskih nevladinih organizacija. Reč je o organizacijama koje po ciljevima, ali i po imenu, veoma podsećaju na već etablirane nevladine organizacije. Koristeći se takvim trikovima stvoren je dvojnički sistem NVO, ali i to je već oproban recept.

Baš kao što svaka opoziciona kritika u parlamentu mora da bude praćena odgovorom, i svaka iole poznatija NVO mora da dobije svoju senku. To pokazuje svež primer progona koji doživljava humanitarna organizacija glumca Sergeja Trifunovića, koga je za proneveru novca optužila malo poznata organizacija čiji naziv je veoma sličan etabliranoj NVO Transparentnost Srbija.

„Prva svrha tog paralelnog sektora je da napada pripadnike opozicije i kritičke javnosti“, kaže Dragan Popović u razgovoru za DW. „Druga je da ih vlast koristi za situacije gde su im formalno-pravno potrebna neka udruženja građana, recimo da nekoga preporučuju za članstvo u nekim telima ili da podnose prijave protiv drugih pojedinaca ili organizacija. A poslednji razlog je korupcija, jer se tako izvlači novac iz državnog i lokalnih budžeta i međusobno deli.“

S obzirom da vlast u poslednje vreme igra samo đonom, možda i ne bi bilo iznenađenje ukoliko se mnoge NVO u Srbiji zabrane kao strane agenture, a na njihovo mesto dođu već pripremljene bogougodne zamene. Sličnog su naziva – valjda niko neće primetiti razliku.

Dragan Popović se nada da do toga ipak neće doći, jer „Naprednjaci uvek igraju na dve strane, pa ponekad daju ustupke kako se partneri sa Zapada ne bi naljutili. Problem je što oni uskoro neće imati ni razloga da nekoga zabrane jer je delovanje istinskog NVO sektora već jako suženo – nemate gde da plasirate svoje stavove, a vlast se po važnim pitanjima poput Ustava i reforme pravosuđa više i ne osvrće na stav civilnog sektora. A uskoro ćemo izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama izgubiti i to važno ljudsko pravo i važan instrument za rad civilnog društva“, ističe Popović.

Tinja socijalno nezadovoljstvo

Mnogi analitičari su skloni da svaku neurozu vlasti povežu sa frustracijama oko Kosova i neuspehom Aleksandra Vučića da progura svoje vizije o rešavanju tog problema. Međutim, Đokica Jovanović zaoštrenu retoriku vlasti više posmatra kroz socijalnu prizmu i tinjajuće nezadovoljstvo građana.

„Kosovo je svakako veliki i nerešiv problem, ali postoji mnogo dublji i opasniji problem, a to je prekarizacija rada. Kada vam stotine hiljada ljudi radi za 200 evra, to znači dugoročnu akumulaciju nezadovoljstva koje se neće moći kontrolisati. Mislim da vlast oseća bujanje nezadovoljstva ljudi koji ne mogu da sastave kraj sa krajem. Zato se i pojačava delovanje represivnog aparata“, ocenjuje Jovanović.

Teško je, čini se, zaključiti da li paranoično ponašanje znači krizu vlasti – koja svim sredstvima pokušava da nekako zbije redove – ili taj sistem vladanja sasvim dobro funkcioniše. Koliko juče su, naime, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazala da vladajuća SNS i dalje ima natpolovičnu podršku onih koji bi glasali što bi trebalo da podrazumeva lagodnu poziciju.

Utoliko nije neobično što je mašinerija vlasti, zajedno sa tobože nezavisnim regulatornim telima, angažovana na očuvanju pozicija televizije Pink i njihovog prava da televizija emituje nasilje, pornografiju i linč političkih protivnika sve dok, po rečima Aleksandra Vučića, „plaća porez i zapošljava veliki broj radnika“.

Taj sistem jednostavno funkcioniše kako mora, skreće pažnju Dragan Popović. „Ako želite da napravite sistem lične vlasti, morate da urušite kritički potencijal društva, institucije i sprečite slobodne izbore. Za takav sistem je prirodno da koristi pojačanu retoriku, govor mržnje i satanizaciju protivnika. Sad je drugo pitanje kako će to da se završi, ali takvi sistemi lične vlasti se obično ne završavaju dobro ni po vladara ni po građane zemlje.“