DW: Kome još treba Demokratska stranka?

Lideri Demokratske stranke i Socijaldemokratske stranke Zoran Lutovac i Boris Tadić razmatraju ideju o ponovnom „ujedinjenju“ nekada vladajuće stranke u Srbiji. Ideji je naklonjen i lider Nove stranke Zoran Živković kojem je samo zasmetalo što su Lutovac i Tadić o tome javno govorili na televiziji pre nego što su održani ozbiljni razgovori iza zatvorenih vrata. U javnosti se pominje i ime Dragana Đilasa i Dušana Petrovića, još dvojice bivših visokih funkcionera DS.

Demokratska stranka je od osnivanja bila obeležena odlascima visokih funkcionera, cepanjima i porađanjem novih, manjih ili većih, stranaka. Moglo bi se reći da je skoro kompletan opozicioni korpus na neki način sastavljen od restlova nekad najmoćnije stranke u zemlji.

U neku ruku DS je paradoksalno bila žrtva unutrašnje političke kulture, koja je značila redovne izborne cikluse na kojima se za mesto šefa stranke nadmetalo više kandidata. To je jedinstvena pojava u srpskoj politici, gde je mesto šefa stranke ravno kraljevskom statusu. Ali očito da DS nije izdržao sopstvenu stranačku demokratiju – po pravilu bi gubitnici unutarstranačke trke kupili pinkle i sa nekoliko saradnika osnivali nove strančice.

Spašavanje Borisa Tadića?

Najava „ujedinjenja“ DS „više liči na povratak bivšeg lidera Borisa Tadića u stranku kojeg bi sada trebalo pitati zašto je uopšte napuštao stranku“, kaže Jasmina Lukač, urednica političke rubrike lista „Danas“. „Priča da se oni programski ujedinjuju je besmislena. Nikakva suštinska razlika u programima svih tih stranaka ne postoji“, kaže Lukač za DW.

Doduše, programska razlika se mora priznati Vuku Jeremiću koji je, baš kao nekada Vojislav Koštunica, napuštanjem DS skrenuo udesno i pokušava da baštini desni centar rascepkane političke scene. Izvesne pokušaje udaljavanja od centrističke politike DS izveo je svojevremeno i Čedomir Jovanović čija je LDP zastupala liberalnu ekonomsku politiku, te Borko Stefanović osnivajući Levicu Srbije.

Politikolog Duško Radosavljević za DW iznosi sličan stav da je u pitanju upornost Borisa Tadića da ostane na političkoj sceni. „Insistiranje Borisa Tadića na opstajanju u politici je pomalo tužno, i podseća na situaciju kada je Mohamed Ali u poznim godinama pokušao da se vrati u ring. Očigledno je da u Srbiji veliki broj ljudi ne zna da postoje i druge stvari osim politike.“

Tadić je, gostujući na N1, takve stavove nazvao „budalaštinama“, tvrdeći da su razgovori o ukrupnjivanju DS isključivo programski motivisani. Među analitičarima pa i građanima se, rekao je Tadić, zapatilo opšte mesto da političare isključivo pokreću sujete.

No čitav manevar bi se mogao posmatrati i kao pokušaj Borisa Tadića da se na mala vrata uključi u Savez za Srbiju (SzS). Boris Tadić, kao nekadašnji lider DS i predsednik Srbije, najverovatnije ne može da savlada političku taštinu i obrati se lično Draganu Đilasu, trenutno nezvaničnom lideru SzS, i zatraži uključivanje u taj savez. Đilas je, inače, pobedio Tadića na unutarstranačkim izborima u DS.

Neke nove nade

Slučajno ili ne, restlovi DS razmišljaju o ukrupnjavanju dok se na političkoj sceni stvara nova snaga u vidu Građanskog fronta. On bi trebalo da okupi lokalne aktivističke pokrete i inicijative poput Ne da(vi)mo Beograd, Udruženja pokreta slobodnih stanara iz Niša i Lokalnog fronta iz Kraljeva. Kako je navedeno, oni „veruju da na političkoj sceni ima prostora za organizaciju kojoj je rešavanje konkretnih životnih problema važnije od nadmetanja u nacionalizmu“.

Ta ideja mnogo lepše zvuči u teoriji nego u praksi, ocenjuje Jasmina Lukač. „Mislim da su, kad je reč o lokalnim problemima, ljudi i dalje ubeđeni da će to da im reši vlast“, kaže ona. Ideju malih lokalnih pokreta koji se ujedinjuju i rade veliku stvar vidi kao utopiju. „Kad nakon onolikih demonstracija protiv Beograda na vodi nisu uspeli da uđu u lokalni parlament, to je trebalo da im bude jasan znak da moraju da sa sarađuju sa nekim političkim mejnstrimom.“

Poseban problem je i ono što se zove „srpsko konzumiranje istorije“ – ljude često daleko više zanimaju geopolitičke teme nego trivijalne stvari poput staza za bicikliste ili odnošenja smeća. Prosečan birač će se radije baviti Putinovim hokejaškim dometima i šta ruča Tramp nego stanjem u sopstvenoj ulici.

Duško Radosavljević u tom smislu dodaje „kako ovde svi znaju sastave Mančester Junajteda i Bajerna, ali ih ne zanima da li u svom kraju imaju kanalizaciju ili tekuću vodu. Mi zato i ne smemo imati univerzalne političare, već i one koji će se baviti mesnom zajednicom, opštinom, regionom… Čini mi se da u tom smislu ovakvi blokovi mogu imati uspeha, ali nisam siguran koliko će se to brzo desiti.“

Voz za DS je prošao?

Ipak, i tu se vraćamo Demokratskoj stranci, Radosavljević smatra da „nove demokratske opcije“ iako nemaju jasne konture imaju veće šanse da zadobiju poverenje od nekakve ujedinjenje DS. „Ovi koji bi sad da se vrate u DS su baš u vreme svoje vladavine izgubili dodir sa širokom bazom demokratskog društva“, kaže Radosavljević za DW.

U najavama ujedinjenja se govori o tome da bi DS trebalo da bude stožer i najjača stranka građanske opcije premda su na beogradskim izborima prošle godine DS, Tadićev SDS i Živkovićeva Nova zajedno bili na nivou statističke greške.

Da li je voz „stožera građanske opcije“ nepovratno prošao za DS? Novinarka Jasmina Lukač smatra da jeste. „Unutar DS više očekuju ko će poslednji da izađe i ugasi svetlo nego da se građanski osnaže i obnove potencijal. Oni nisu uspeli da iznesu politiku koju građani ipak većinski podržavaju, a to je približavanje Evropskoj uniji. To i jeste njihov najveći poraz.“