Džaba im svi Informeri i Pinkovi – mi smo većina

Zašto sam siguran u to što tvrdim? Zato što nas ima više. Ne verujete u to? Postavite sebi pitanja koja sam naveo u tekstu i verujem da ćete promeniti mišljenje… Da li zaista verujete da većina vaših prijatelja misli da je bolje da Beograđani sami kupuju udžbenike za decu nego da im ih kupi grad?

Da li zaista verujete da većina vaših komšija misli da je bolje da penzionerima koji imaju penziju preko 25.000 dinara ista bude smanjena nego da je primaju celu. A da onima koji primaju manje od 20.000 i kojima je grad godišnje davao još toliko se ta 13. penzija ukine?

Da li zaista verujete da većina vaših koleginica i kolega smatra da je bolje da žena kada se porodi ne dobije ništa umesto da dobije 50.000 dinara i bebi paket sa osnovnim potrepštinama vredan 200 evra? Da li zaista verujete da većina ljudi oko vas želi da se u Beogradu gradi što više šoping centara, umesto da se grade obdaništa, škole, domovi zdravlja?

Da li zaista verujete da većina Beograđana smatra da treba dati stotine hiljada evra folk zvezdama da pevaju za novu godinu, da je normalno odjednom i to s jeseni, a ne tokom leta, zatvoriti Slaviju, dva bulevara i Brankov most, da je gradski prevoz bolji kad se godišnje umesto sto kupuje samo dvadeset novih vozila, da je normalno 50 miliona evra godišnje plaćati za spaljivanje otpada, da je sasvim u redu da vrh gradske vlasti organizuje usred noći pod fantomkama rušenje objekata u Savamali…

Siguran sam da ne verujete. Siguran sam da i vi verujete da smo MI koji želimo normalno da živimo u stvari većina. Mi koji želimo bezbedne ulice i bezbedna školska dvorišta, MI koji smo protiv nasilja i agresije, MI koji hoćemo da gradska preduzeća budu vlasništvo Beograđana, a ne da se prodaju, MI koji želimo što više turista u našem gradu, ali želimo pre svega grad napravljen za nas koji ovde živimo… MI smo većina i zato je apsolutno nebitno šta pričaju Vučić, Mali, Vesić, džaba im svi Informeri, Aloi, Srpski Telegrafi, Pinkovi, ćirilice, latinice, glagoljice i ostale – ice. Džaba im jer od njih više ništa ne zavisi. Sve zavisi samo od nas. Hoćemo li se ujediniti i hoće li građani koji su većina izaći i glasati. Ovo prvo će mnogo uticati na ovo drugo.

Zato je velika odgovornost na stranačkim liderima koji moraju da budu prvo Beograđani pa tek onda predsednici stranaka i pokreta. Jer da nije desetina hiljada Beograđana koje za njih glasaju njihove stranke ne bi postojale. Zato ‘ajde da se ne lažemo i da na glas kažemo da Beograđane ne interesuje da li se neka stranka vidi više ili manje na plakatu, ko je na konvenciji od lidera govorio treći, a ko peti, niti im je bitno koja stranka ima koliko odbornika na zajedničkoj listi. Njima je bitno da se propadanje Beograda zaustavi i da grad krene u drugom smeru. Zato očekuju da ljudi kojima su i do sada davali svoj glas govore ono što oni misle. Jer nisu oni njih samo zaokruživali na listićima. Ne, oni su im davali svoj glas, svoju moć govora – da govore umesto njih o stvarima koje su im bitne, koje ih bole, a trebalo bi da im donose radost. I taj glas kojim u ime svih tih ljudi govorimo mi političari, taj glas u kome se sakupi snaga glasova desetina i stotina hiljada ljudi – taj glas odjekuje, grmi, stene pucaju kad se on prolomi… Ta snaga pobeđuje sve, a kamoli da neće jednu lošu vlast, toliko lošu da velika većina Beograđana to posle četiri godine jasno vidi. Ta većina, te stotine hiljada ljudi su spremni da izađu i glasaju za promene. Nemojmo ih ometati u tome.

Autor je bivši gradonačelnik Beograda koji će se, kako je najavio, ponovo kandidovati na tu funkciju na predstojećim lokalnim izborima.