Džihić: Šta je Vučićev sledeći korak, jer bi situacija sa Kosovom mogla da eskalira?

Odlukom kosovskog premijera Aljbina Kurtija o registarskim tablicama i povlačenjem predstavnika Srba iz kosovskih institucija, koje, po svemu sudeći, podržava predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ni Srbija ni Kosovo nisu u dobitnoj situaciji, kaže u intervjuu za Al Jazeeru Vedran Džihić, viši istraživač na austrijskom Institutu za međunarodnu politiku i predavač na Fakultetu političkih nauka u Beču.

Prema njegovom mišljenju, Kurti je želeo da pokaže političku snagu, ali je napravio pogrešnu računicu, ne poslušavši američke saveznike, dok se, s druge strane, postavlja pitanje šta je Vučićev sledeći korak, jer bi posle ovoga situacija mogla da eskalira.

On smatra i da ovim potezom predsednik Srbije možda pokušava da potkopa francusko-nemački predlog, jer mu to u ovom trenutku ne odgovara, ali na taj način nastavlja svoju decenijsku „šizofreničnu” političku igru rasvetljavanja. pali a zatim se predstavljao kao mirotvorac.

Sa Džihićem su razgovarali i o trenutnoj spoljnopolitičkoj poziciji Srbije i zašto se Kurti plaši „bosnizacije“ Kosova.

Objasnio je kako tumači to što premijer Kosova nije poslušao američke saveznike da odlože preregistraciju vozila na Kosovu za još deset meseci.

– Mislim da je eskalacija ove krize stvorila situaciju koja je izgledala kao „gubi-gubi” i za Srbiju i za Kosovo. Kada jedna strana pokušava da ide taktički napred, onda iza nje treba da stoji jasna strategija i da se vodi nekim dobitkom. Vučić je u ovom slučaju odlučio da eskalira iz različitih razloga, a Kurti je propustio priliku da obezbedi stopostotnu podršku SAD i evropskih saveznika. Ako pogledamo politiku Kosova od 2008. godine, od nezavisnosti imamo jednu konstantu, a to je bila nedvosmislena podrška Amerike – i nezavisnosti Kosova i politici koju vodi.

U ovom slučaju Kurti je očigledno ovim insistiranjem iznervirao određene krugove u Stejt departmentu i Americi – naravno, to je insistiranje na principu suvereniteta, teritorijalnog integriteta i reciprociteta – a poslednje izjave Dereka Šoleta su ukazivale da Amerika nije baš zadovoljna Kurtijeva politika. To je nagovestio Ramuš Haradinaj, koji je blizak američkoj administraciji i oduvek je bio „američki čovek”.

Mislim da je Kurti pogrešio. Hteo je da demonstrira da je jak na unutrašnjepolitičkom i nacionalnom planu, a pošto on, za razliku od Vučića, ima opoziciju, izgubio je glasove na opštim izborima i nije baš u najboljoj poziciji, jednostavno je hteo da pokaže da je je jak. Ta računica nije bila dobra, morao je da napravi korak unazad.

I sad je pitanje šta je sledeći korak Vučića, koji u ovoj situaciji može, bar retorički, da tvrdi za sebe i za javnost u Srbiji da je pobedio i da je nekako dovoljno pritisnuo Kurtija da će morati da da in. Takođe, ne smemo zanemariti kao bitnu dimenziju činjenicu da ovde imamo dva „jaka“ političara u smislu da su i Vučić i Kurti sujetni i da je reč o nekoj dimenziji ličnog nadmetanja njih dvojice. Vučić će u ovom slučaju biti taj koji je uspeo da malo nadmudri Kurtija.

U medijima i od zvaničnika sve više slušamo o francusko-nemačkom predlogu. Ovako Džihić komentarišete taj predlog i njegovo poređenje sa ‘modelom dve Nemačke’:

– Taj predlog je napravljen na osnovu tog modela dve Nemačke, gde smo istorijski imali dve nepomirljive pozicije i gde se, na neki način, pokušalo da se nađe kompromis koji bi obe strane mogle da žive. Na tom tragu je pisan i ovaj predlog Pariza i Berlina u kome je sasvim jasno da se polazi od toga da je Kosovo nezavisna država, suverena država sa teritorijalnim integritetom i da dve suverene države Kosovo i Srbija moraju da pronađu neke modus vivendi i zaustaviti, pre svega, ono što se tiče srpske strane, sa raznim retoričkim vratolomijama koje traju veoma dugo.

Ono što smo videli, a možda je to i razlog Vučićeve eskalacije, jeste da mu ovaj predlog očigledno ne dolazi u pravom trenutku i da nije nešto što mu je „selo“. Čini mi se da on svesno pokušava da potkopa tu inicijativu, a to jasnije i glasnije vidimo od novog ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, koji je de fakto rekao da je predlog protiv nacionalnih interesa Srbije. A to je, kako piše u Ustavu Srbije, očuvanje Kosova, što je, naravno, neracionalno, nemoguće, i nema šanse da se Kosovo ikada vrati u teritorijalni sastav Srbije, ali to i dalje postoji kao politika nacionalnih interesa.

Tako da mislim da će plan u ovoj fazi još neko vreme ostati na stolu, ne verujem da ćemo brzo ići na bilo kakve pregovore, možda ćemo ići na neki revidirani plan. Ali ono što je veoma očigledno i važno jeste da Pariz i Berlin i još neki, poput Velike Britanije, polaze od toga da Srbija mora da se opredeli u spoljnopolitičkom smislu, to je jedna priča. S druge strane, druga priča je jednostavno da na kraju puta Srbija mora da potpiše neki sveobuhvatni sporazum kako bi se evropski put i Srbije i Kosova nastavio, makar ako ne u dobrosusedskim odnosima, onda u dobrom -komšijski odnosi, da jedno toleriše drugog i da ne ometa.

Da li povlačenje Srba iz institucija na Kosovu znači da je Vučić zapravo odbio francusko-nemački predlog?

– Povlačenje iz institucija je najradikalniji korak koji je Beograd preduzeo od 2008. godine, odnosno od [Briselskog] sporazuma 2013. godine. Naravno, Vučić pokušava da se brani i kaže da je to volja srpskog naroda na Kosovu, ali je sasvim jasno da je to, pre svega, njegova volja. Međutim, nije jasno šta je plan B, posle plana A, šta je sledeći korak sada kada su se povukli iz institucija. Činjenica je da su srpski predstavnici dugo bili u institucijama, što je, na neki način, potvrdilo suverenitet tih institucija, a sada se Vučić povlači i situacija se radikalizuje.

Sada postoje dva tumačenja – jedno je da je to taktički korak da bi se urušio plan Pariza i Berlina, da bi se izvršio pritisak na Kurtija, da se ova odluka o registarskim tablicama odloži, a onda, posle nekog većeg pritiska na Kosovo, Vučić doneo je trijumfalnu odluku da se srpski predstavnici vrate u institucije i da otpočne nova vrsta dijaloga.

Drugo, možda postoji opcija B da pokušamo da otvorimo iza vrata debatu koja je utihnula 2018. godine, o teritorijalnoj podeli, to nismo čuli u poslednje vreme, ali ja to ne vidim kao opciju koju bi Kosovo moglo da prihvati, posebno ne Kurti . Mislim da je to više strateška igra, ali veoma opasna, jer naravno, kada se povučete, rizikujete da albanski predstavnici preuzmu te funkcije, da će na sudu donositi odluke u vezi sa nekim krivičnim postupcima. pa se to može tumačiti kao odluke Albanaca protiv Srba – u svemu u tome ima dosta eskalacionog potencijala.

Znamo da Vučić to radi deceniju i više, njegova politička igra pali vatru, kao neki palikuća, a onda se pojavljuje kao neko ko to gasi, predstavljajući se kao mirotvorac. To vidimo u njegovim retoričkim figurama. To smo videli i poslednjih dana, veoma preteći retoriku, povećanje borbene gotovosti, a onda istovremeno i zalaganje za mir i stabilnost, svojevrsnu šizofrenu političku poziciju, koja je očigledno namenjena unutrašnjoj političkoj sceni Srbije.

Vučić je ranije rekao da je predlog suštinski da Srbija ne blokira put Kosova u međunarodne institucije u zamenu za brzo članstvo u Evropskoj uniji. Međutim, Rusija i Kina u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija mogu sprečiti Kosovo da postane članica UN. Takođe, u kontekstu toga, kako komentarišete nedavni Vučićev susret sa kineskim i ruskim ambasadorom u Srbiji? Naravno, kasnije je razgovarao i sa američkim ambasadorom u Beogradu, ali da li ovi susreti imaju značaja i koja je njihova poruka?

– Ovo je standardna Vučićeva pozicija, on uvek pokušava da razgovara sa svima i sedi na pet stolica istovremeno. Međutim, postalo mu je veoma teško posle rata u Ukrajini. Potom je to intenzivirao sa Kinom, i svaki put kada dođe do eskalacije situacije, prvo razgovara sa patrijarhom Porfirijem, zatim sa kineskim i ruskim ambasadorom, a potom i sa zapadnim ambasadorima. Strateški nije ništa novo, ali trenutak je sada drugačiji.

Mislim da je Vučiću najvažnije da sačuva vlast i da u svakom slučaju ne reši, bar u ovom trenutku, konačno pitanje Kosova, jer njemu i njegovoj strategiji ne odgovara bilo kakvo rešavanje konačnog pitanja Kosova. podizanje tenzija i podizanje kosovskog pitanja. Isto tako, nisam ubeđen da on u ovom trenutku zaista želi evropske integracije, on se uvek retorički zalaže za to, ali uvek toliko koraka unazad da to jednostavno nije realna strategija. Osim toga, sve dok imamo situaciju da Srbija nije uvela sankcije Rusiji, što je zajednički stav spoljne politike EU, sasvim je jasno da neće biti posebnog pomaka ka evropskim integracijama.

Dakle, koliko god paradoksalno zvučalo, ovo znači nastavak statusa kuo, večita igra produžavanja krize i ublažavanja krize, predstavljanje sebe kao narodnog heroja, a onda nekog velikog i iskusnog diplomate – tako je odigrao Vučić. e, kao kad pre 20 godina svirate isto delo, a onda ustanete u šest ujutru i automatski odsvirate tu predstavu. On to radi savršeno. Mislim da je za njega najvažnija strateška odluka da zadrži status kuo i kupi vreme, jer može čak da očekuje da će biti nekog ishoda rata u Ukrajini, da će se možda kockice drugačije složiti. Dakle, to je neka taktika.

S druge strane, pošto on ne može politički da proda nezavisnost Kosova, niti je pritisak Zapada dovoljno veliki da to uradi, onda su mu Kina i Rusija potrebne za podršku u Savetu bezbednosti UN. Sada imamo najbolje moguće odnose sa Kinom, vidimo neke nove kineske projekte, kao što je situacija u Novom Sadu oko mosta. Vidimo da čini sve da Kinezima nigde ništa ne smeta i da bude što bliže Kini, da možda nadoknadi gubitak Rusije, jer Vladimir Putin više ne može da mu pomogne kao što mu je nekada pomogao. To je takva igra.

I, naravno, važno je reći da je situacija u Srbiji pogubna, da nema unutrašnjeg dijaloga, koji bi mogao i trebalo da bude pluralniji, po pitanju Kosova, nema konkretnih predloga i široke javne rasprave, dominira samo Vučić. . Na kosovskoj strani imamo daleko pluralniju političku scenu, imamo opoziciju, imamo političke partije koje su u stanju da kritikuju Kurtija… Tada je autokratskom lideru lakše da vuče poteze nego Kurtiju, koji to mora da opravdava pred javnim mnjenjem, koje je mnogo oštrije nego u Srbiji, gde medije kontroliše Vučić. Na Kosovu se svaki Kurtijev korak vaga i analizira.

S druge strane, Kurti je rekao da se plaši ‘bosnizacije’ Kosova u slučaju formiranja zajednice opština sa srpskom većinom, misleći tu na bh. entitet Republiku Srpsku.

– To je zamka. Da je u Kurtijevom pristupu bilo više strategije, mislim da bi on morao da ponudi mnogo konkretnije planove šta bi ova zajednica srpskih opština mogla da znači i da bi morao na mnogo ofanzivniji korak prema srpskom stanovništvu. Ako ne srpskom stanovništvu na severu [Kosova], koji je pod Vučićevom kontrolom, onda bar srpskom stanovništvu na južnoj strani Ibra, gde je situacija drugačija nego na severu. Ovom politikom „nož na nož“ radikalizuje se položaj preostalih Srba na jugu Kosova, koji su brojniji nego na severu. Mislim da bi trebalo da postoji konkretniji pristup ovom pitanju od strane institucija Kosova.

Strah je da bi, ako bi se zajednica srpskih opština formirala po uzoru na Bosnu i Hercegovinu – a naravno, ne može biti potpuno ista – to bilo nešto što bi izjedalo suverenitet Kosova. Imajući u vidu da su predstavnici Srba učestvovali u institucijama Kosova, da je policija integrisana u kosovsku policiju, da je pravosuđe integrisano, mislim da je to bio pravi put, ali da je trebalo krenuti mnogo ranije i mnogo ofanzivnije preciziranjem šta znači zajednica srpskih opština u domenu kulture, zdravstva, obrazovanja, jezika i slično, i da je to trebalo na neki način forsirati na nivou pregovora kroz EU.

S tim što se ne sme zaboraviti da je Vučić u poslednjih deset godina koristio svaku priliku da se zakune u dijalog i da istovremeno učini sve da dijalog podriva, pošto sa srpske strane nije bilo ništa korisno po ovom pitanju, nije bilo predloga. , uvek su bili izbori , pa se ništa nije dešavalo, pa opet je došlo do formiranja vlasti, pa ni kada se vlada formira, nema ništa konkretno. To je cinična i zlonamerna politika Beograda, koji onda optužuje kosovske vlasti da nemaju konkretne predloge, što je, bar što se zajednice srpskih opština tiče, naravno tačno. Postoji odluka Ustavnog suda Kosova koja je merodavna i iza koje se krije Kurti, stoji. Trebalo bi da postoji neki unutrašnji proces unutar institucija Kosova, da se stvari uzdrmaju i pomere sa mrtve tačke.

Pomenuo je da se Srbija nije svrstala u EU i uvela sankcije Rusiji, ali i mekan odnos Zapada prema Vučiću. U tom smislu, prošlo je devet meseci od početka ruske invazije na Ukrajinu. Koliko će Zapad tolerisati takav neodlučan stav Beograda?

– Iz ponašanja američke administracije, uključujući [francuskog predsednika] Emanuela Makrona u Parizu, vidimo da je ovaj odnos prema Srbiji i dalje blag. Pitam se i čudim zašto i zašto američke administracije i ceo Zapad godinama tolerišu Vučićev autoritarni kurs, zašto ne mogu da nađu prave reči kritike, zašto [predsednica Evropske komisije] Ursula fon der Lajen nije pronašla prave reči kritike pre nekoliko nedelja za njegov unutrašnjepolitički kurs. Čini mi se da se njegova politika stabilokratije, iz meni nejasnih razloga, uvek nastavlja i uvek se naiđe na argument da je Srbija toliko važna, najveća država u regionu, važna za stabilnost regiona, važna kao ekonomski partner, važan zbog pitanja Kosova, jer Bosna i Hercegovina…

Da, naravno, Srbija je važna, i Vučić to veoma dobro zna i koristi Zapad i ovu politiku da ojača svoju poziciju u Srbiji, dok mu Zapad nekim pitanjima gleda kroz prste i ipak veruje da Vučić može nešto da isporuči. Da je hteo nešto da isporuči po pitanju Kosova, već bi to isporučio. Mislim da smo već deset godina svedoci jasnog trenda – nemamo pomaka po pitanju evropskih integracija, imamo snažno zaostajanje po pitanju demokratizacije društva. Srbija je, zajedno sa Mađarskom, Brazilom i Turskom i još nekoliko zemalja, među deset zemalja u svetu u kojima je autoritarnost najviše napredovala poslednjih godina. Imamo nedostatak prava i slobode medija.

S druge strane, možemo biti kritični prema Kurtiju i njegovoj ličnosti, ali imali smo demokratske izbore, imali smo promenu režima, pluralniju političku scenu. Dakle, postoji disbalans i on se mora ispraviti, jer ovo može da traje večno, jer Vučić može da diže tenzije narednih deset godina, da potpiruje vatru, pa da se pravi vatrogasac… I neće biti konačnog rešenja. .