Ejdus: Pristupanje Srbije EU „klinički mrtvo“

On je u serijalu razgovora Agreman objasnio da je to postao tehnički proces otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja sa EU, s tim da se više otvaraju nego što se zatvaraju. Sa stanovišta Beograda, proces pristupanja je dugo bio usporen, a proteklih par meseci je klinički mrtav, precizirao je Ejdus i ukazao da nemamo patologa koji bi izvršio obdukciju i proglasio smrt.

Pitanje je koliko ta klinička smrt može da traje, a što duže traje, biće teža reanimacija, predočio je on i ocenio da je to delimično naša zasluga, ali je delom izazvano i procesima unutar EU.

Ejdus je konstavovao da je sa strane EU proširenje postalo „tehnički proces iz kojeg je istisnut sav politički život“ i napomenuo da u Uniji trenutno ne postoji ozbiljna politička volja da se ide u dalje proširenje. Prema njegovom tumačenju, klinička smrt je izazvana, kako oklevanjem Srbije i simuliranjem raznih reformi, tako i nespremnošću i odsustvom političke volje u nekim članicama EU da se ide u proširenje.

On je izjavio i da Briselu i članicama EU ne prija činjenica da građani Srbije nisu informisani da je Unija ubedljivo najveći donator u proteklih 19 godina.

Kako je precizirao, od 2000. godine Srbija je dobila oko 4,5 milijarde evra donacija od EU i njenih članica, što je „nebo i zemlja“ u poređenju sa donacijama Rusije i Kine. Uprkos tome, građani misle da je Rusija najveći donator i prjatelj, rekao je Ejdus, koji smatra da se evropske donacije ne prepoznaju i ne valorizuju dovoljno, što sigurno ne prija onima koji donirajus. Prema njegovim rečima, Moskva podrškom Beogradu u vezi Kosova u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija može u srpskom javnom mnjenju da anulira sve što EU čini i tako dobije mnogo toga za jako malo svojih ulaganja i donacija. Samim tim, kako je obrazložio, u emotivnom smislu pada u drugi plan sve što EU radi u pogledu donacija, investicija i drugih napora da ovo društvo učini civilizovanijim i bolje uređenim. To je rezultat i činjenice da EU nije baš najbolji stručnjak za marketing. Možda su mogli da povećaju vidljivost tih donacija, izjavio je Ejdus.

On je ocenio da izazov predstavlja i činjenica da je Srbija proglasila vojnu neutralnost, ne zato što ne želi da uđe u NATO, već zato što ima izraziti anti-NATO stav. Pi tome, održava prorusku spoljnu politiku i želi u strateškom smislu da se približava Organizaciji ugovora o zajedničkoj bezbednosti (ODKB) i Moskvi. To može da bude problem, upozorio je Ejdus i podsetio da nijedna evropska neutralna država nema strateško partnerstvo sa Rusijom, niti je posmatrač u Parlamentarnoj skupštini ODKB, kao što je Srbija.

Zato za Beograd, kako je ukazao, mogući problem predstavlja percepcija u nekim članicama EU da Srbija može biti „nekakav ruski Trojanski konj“. Kako je ilustrovao, u Baltičkim zemljama, Litvaniji, Letoniji, Estoniji, i bivšem komunističkom bloku, na to se gleda sa velikom dozom skepse, jer se sve odluke o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU donose konsenzusom.

Ako bi proruska država postala članica EU, odluke vezane za Rusiju, na primer o sankcijama, više ne bi mogle da se donesu, zato što bi Srbija stavila veto na njih, rekao je Ejdus, što izaziva veliku nervozu u Baltičkim zemljama i bivšim komunističkim državama. Proruski intonirana neutralnost može da bude prepreka, izjavio je Ejdus i konstatovao da je dovoljno da te države ne ratifikuju sporazum o pristupanju. Kako je napomenuo, u pregovorima Beograda i EU mogu i da ne dopuštaju da se otvori Poglavlje 31, vezano za zajedničku spoljnu i bezbednosnu potilku, „kao što sada rade Baltičke zemlje“.

Ejdus je skrenuo pažnju i na to da je neutralnost jako skupa, ukoliko se napravi tako da je potrebna odbrana od spoljne agresije. Prema njegovim rečima, ako se branite sami i očekujete agresiju, morate uložiti mnogo sredstava, mnogo više nego kada bi imali saveznike spremne da vam pomognu.

Ukoliko pretnja nije izražena i ako su prioriteti učešće u mirovnim operacijama i pomoć stanovništvu u vanrednim situacijama, neutralnost ne mora da košta više nego politika savezništva, izjavio je Ejdus. U Srbiji se u javnost, kako je rekao, stalno upumpava strah od rata i očekivanje „da ćemo da dimenzioniramo vojsku tako da se branimo od oružanog ugrožavanja spolja“. Trebalo bi da znamo ko nam preti. Da li je to NATO? Možemo li da se odbranimo od takvih pretnji, da li je pretnja realna? Mislim da nije, poručio je Ejdus.

Trebalo bi preorijentisati razvoj oružanih snaga ka mirovnim operacijama i pomoći u vanrednim situacijama, istakao je on i ocenio da bi, u tom slučaju, neutralnost mogla da bude priuštiva. Govoreći o kampanji poništavanja odluka o priznavanju nezavisnosti Kosova, Ejdus je uočio da je spoljna politika Beograda od 2012. godine prihvatila pristup koji se razlikuje od države do države. Smatra da je taktika postala suptilnija i pametnija, u granicama strategije o kojoj možemo da pričamo – da li je cilj sprečavanja secesije realan i izvodljiv? U okvirima te strategije, taktika je nešto okretnija i rezultat je 16 ili 17 povlačenja priznanja Kosova, istakao je Ejdus.

Prema njegovom uverenju, ta povlačenja odluka nisu rezultat samo agilnije i bolje osmišljene diplomatske aktivnosti Srbije, već i činjenice da je Vašington dobrim delom izgubio interes da promoviše kosovsku nezavisnost. Time se otvorio prostor da neko iz Trećeg sveta promisli odluku o priznanju nezavisnosti Kosova, možda je i revidira.

Smanjio se američki pritisak na male države koje nisu priznale nezavisnost Kosova, izjavio je Ejdus. Osvrćući se na naličje kampanje „otpriznanja“, on je ukazao na indicije da su u toj borbi korišćena nelegitimna sredstva, kao što su korupcija i podmićivanje. Pominju se, kako je rekao, stotine hiljada dolara u koferima, nuđene ministrima i raznim državnim službenicima u afričkim zemljama, da bi povukli priznanje Kosova. Ako je to istina, postavlja se pitanje čiji je to novac – građana Srbije ili neki privatni, i gde je demokratska kontrola spoljne politike, da bi građani znali kolika je cena te politike, naglasio je Ejdus.

Nemamo nikakve zvanične informacije o tome, ne znamo koja se sredstva koriste i kolika je cena te politike, ponovio je on i primetio da su odluke o povlačenju priznanja nezavisnosti Kosova donele male države, sa malim brojem stanovnika i neznatnim političkim uticajem. Osim političke taktičke prednosti da je taj proces postao reverzibilan, psihološke prednosti u odnosu na Prištinu i fantazija da će jednog dana sve zemlje da „otpriznaju“, malo toga nam ostaje kao opipljivo u borbi za teritorijalni integritet i suverenitet, ocenio je Ejdus. Prema njegovom shvatanju, države koje su povukle priznanje nezavisnosti nisu učinile suverenitet Srbije nad Kosovom snažnijim, vidljivijim ili realnijim. Ništa se na terenu nije suštinski promenilo.

Kosovo je de fakto nezavisna država, koju priznaju najmoćnije zemlje Zapada, EU i NATO, naglasio je Ejdus. Ni u jednoj od tih država, kako je napomenuo, ne postoji kolebanje oko nezavisnosti Kosova i želja da se stvari vrate na stanje pre 2008. godine. Povodom afera koje se događaju u Srbiji, Ejdus je rekao da one imaju veći odjek u svetskim medijima, nego u domaćim, jer su mediji u Srbiji dosta kontrolisani, U Srbiji se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom malo toga može čuti o lažnim diplomama, plagiranim doktoratima, trgovini oružjem iz fabrike Krušik, plantaži marihuane na farmi Jovanjica, rušenju u beogradskoj četvrti Savamala, kao i nebrojenim drugim aferama koje su se dešavale proteklih nekoliko godina.

To se može pročitati i čuti u nekim nezavisnim medijima i na tviteru, ali njihov domašaj u Srbiji je vrlo mali. U našim medijima te afere ne stvaraju neki veliki efekat, dok je u uglednim međunarodnim medijima o njima bilo mnogo više reči, izjavio je Ejdus. On je ocenio da afere donekle ugrožavaju ugled Srbije, „ali ne preterano“, jer reputacija Srbije nije besprekorna. Za Srbiju su proteklih 20 do 30 godina vezane uglavnom loše vesti, pa u zapadnim medijima te afere mogu samo da pothranjuju stereotipe da smo balkanski raj za trgovce oružjem, belosvetske špijune, nacionaliste, tako da se to uklapa u postojeći narativ, rekao je Ejdus.

On je zaključio da se sve što se postigne u procesu reformi i sportu vrlo brzo anulira aferama, koje bacaju senku na Srbiju i vraćaju stare priče o regionu kao nazadnom dvorištu Evrope, gde političari i kriminalci mogu nekažnjeno da rade šta hoće.