Eliza Hodža: Šetala sam Beogradom i bila slobodna

To su bili snovi o slobodi i slavlju slobode. Slike predstavljene na izložbi su i moj put foto-reporterke i one su dokument tog vremena. Birala sam slike koje ne prikazuju nasilje, već samo manifestacije i proteste i bilo kakve oblike događanja koja su se ticala borbe za slobodan prostor na Kosovu 90-ih godina. Takvu dokumentarnu realnost sam donela u Beograd, kaže za Danas Eliza Hodža, arhitektkinja i umetnica iz Prištine, učesnica festivala „Mirdita, dobar dan“. Naša sagovornica nije sve što je ponela mogla i da donese u Beograd.

 * Policija vam je na Merdarama oduzela tri fotografije, a komentar ministra policije Nebojše Stefanovića bio je da su na tim fotografijama simboli terorističke organizacije.

– Razumem proceduru i to je u redu, ali u ovom slučaju su svi znali sadržaj izložbe, jer su dobili postere i obaveštenje šta izložba sve sadrži. Mogu da razumem da neko ne želi da se suoči sa onim šta je bilo, ali mislim da na mojim slikama nema ničeg nacionalističkog, već samo dokumentovanje stvarnosti. Ista bi stvar bila kao kada bih kao novinarka dokumentovala protest koji se ovde u Beogradu dogodio.

* Znači nije bila u pitanju provokacija?

– Ako je provokacija natpis UČK (OVK), to onda nisam ja. Ako su provokacija stihovi „Kosovo, krv koja se ne prašta“, mora da se zna da to nisu teroristički stihovi, već deo pesme poznatog kosovskog pesnika Alji Podrimlje. Treća slika kojoj je zabranjen ulazak u Srbiju predstavlja ono što je naš suštinski problem, ne samo između Albanaca i Srba, već i među samim Albancima. To je slika na kojoj se prikazuju dve zastave jedna naspram druge, albanska i kosovska. I ta priča se tiče sukoba među Albancima povodom zastave kojom će biti predstavljeni, jer jedna grupa ne prihvata zastavu Kosova, dok druga ne prihvata albansku. Nema tu ničeg terorističkog.

* Da li je vaša priča osakaćena oduzimanjem tri fotografije?

– Nije, to sam rekla i policiji. Rekla sam im da su sve slike iz tog vremena sa istom atmosferom, istom istorijom. Ova izložba bez jedne ili nekoliko fotografija ima istu poruku, a to je da je trenutak da razgovaramo o stvarima koje su se desile.

 * Da li će posetioci izložbe u Beogradu shvatiti tu vašu poruku?

– To ne mogu da znam. Ja sam došla ovde da pokažem moju stvarnost. Možda posetiocima ova izložba otvori neku novu perspektivu koju nisu imali prilike da vide ni u medijima, niti bilo gde u Beogradu. Ova izložba je mnogo važna za moje prijatelje na Kosovu, jer ove slike nakon rata 90-ih nikada nisam izlagala. Čak i za ljude na Kosovu izbledele su slike o onome šta se događalo tih ratnih godina. Zaboravili smo sve što smo prošli, ne slavimo slobodni prostor, svađamo se oko svega. Ljudi na Kosovu su posle rata bili fokusirani samo da napreduju, a zaborav je bio ono čime su se služili u tom napredovanju.

* Zar nije zaborav ponekad bolji od neprekidnog istorijskog sećanja?

– Prirodno je da zaboravljamo i ja nisam osoba koja misli da treba da budemo zarobljeni u istoriji i prošlosti, ali moramo da znamo našu istoriju i tuđu istoriju. Da je poštujemo, da se suočimo sa njom, da je prihvatimo kakva god ona da je i da ostvarimo prostor za pomirenje. Jer ako ne razgovaramo, ova istorija će ostati nerešena i pre ili kasnije ljudi će je koristiti za nove sukobe.

* Festival „Mirdita, dobar dan“ zamišljen je kao korak ka boljem razumevanju dva naroda. Koliko je to razumevanje moguće uz kordone policije i proteste nacionalista?

– Zanimljivo pitanje. Ja pripadam generaciji koja je iskusila ovakvu i mnogo goru atmosferu. Za vreme rata mi smo u privatnim kućama kreirali slobodne prostore i tako sam se osetila i prvog dana festivala, ali u samom Centru za kulturnu dekontaminaciju sam osetila slobodu. Kasnije sam sa sestrom šetala Beogradom i zaista bila slobodna.

U svakom društvu čak i u mojoj zajednici postoje ljudi kojima treba mnogo više vremena da prihvate neke stvari, da bi prevazišli bol i traume. Ja to mogu da razumem, bez obzira da li su Albanci ili Srbi. Kao što razumem da mi hoćemo da kreiramo mesto za dijalog, razumem i potrebu drugih grupa da oni ne žele to.

* Da li bi festival bolje prošao bez protesta i negodovanja da je održan u Prištini?

– Nisam zadužena da nagađam, da li bilo bolje, gore ili drugačije, ali ono što znam je da su se u kulturnim centrima širom Kosova nesmetano pojavljivali srpski dramaturzi, pesnici, producenti…

* Kako onda gledate na to što je reditelju Borisu Malagurskom zabranjen ulazak na Kosovo i prisustvo projekciji filma?

– To nije u redu. Moramo da učimo, a ne da radimo kao drugi. To je moja tačka gledišta.

* Zbog čega se stalno vraćamo na grozne 90-e, kao da smo svi skupa zarobljeni i tim okvirima?

– Zarobljeni smo zato što nismo pričali tome, a moramo da pričamo i da se suočimo i da znamo. I vi morate u Srbiji da pričate. Nisu svi u Srbiji bili Miloševićevi sledbenici, ali na Kosovu je sprovođena Miloševićeva politika i mi smo se od nje mnogo napatili, a ne od ljudi. Znam razliku i zato sam ovde i verujem u dobre ljude u svakom društvu. To je moj pogled na svet.

* I vi i mi govorimo o katastrofalnim 90-im godinama, ali smo izabrali na vlasti ljude baš iz tih 90-ih.

– To je jedan od razloga zbog koga smo na ovom festivalu. Političari su uvek sporiji u procesima, od umetnika i ljudi koji predstavljaju kulturu.

* Zbog čega jedan takav festival posvećen boljem razumevanju nije organizovan na Kosovu, kako bi se tamošnji Srbi i Albanci malo bolje razumeli?

– Nije da tamo baš nema razgovora. Imate srpske predstavnike u parlamentu Kosova, u Vladi, opštine koje su produkt Ahtisarijevog plana… Srbi odlučuju sami o svojim pitanjima, imaju sopstvene škole, obrazovanje, koje je garantovano kosovskim ustavom. Srpski jezik je zvanični jezik na Kosovu. I to ne samo u Kosovskoj Mitrovici, ali postoje neuralgične tačke, jer oni odbijaju da budu deo procesa i kreirali su paralelni sistem.

* Svojevremeno su i Albanci na Kosovu odbijali da budu deo procesa i sami kreirajući paralelne sisteme.

– Mi smo bili izbačeni iz institucija i nismo imali pravo da u njima učestvujemo, niti su nas institucije prepoznavale kao ljude. Mi nismo imali mogućnost da učestvujemo na našem jeziku, što je osnovno ljudsko pravo. Mi nismo imali autonomiju, a to je bila nužna stvar. Srbi na Kosovu imaju zagarantovana prava i drže teritoriju pod kontrolom.

 * Ali imaju ograničen prostor kretanja i ograničenu slobodu?

– Danas to nije slučaj, ali Srbima je bilo jako teško posle rata. Danas možete u Prištini da čujete ljude koji govore srpski i Albance i Srbe koji rade zajedno i kreću se zajedno. To ranije nije bio slučaj. Ne mogu da garantujem za pojedinačna ponašanja ljudi, jer loše ljude možete naći svuda. Ali ono što nije dobro je što je mlađim generacijama zabranjen pristup srpskoj kulturnoj baštini. Međunarodna zajednica mora da nas podrži i u otvaranju tih ustanova.

 * Nije li međunarodna zajednica na Kosovu zakazala na više frontova?

– Nisam osoba koja zna odgovor, ali znam da je u ime zaštite napravljeno više mesta za podele. Ovakvi festivali su mesto za laganu komunikaciju i povezivanje među ljudima. Kada ste upoznati sa kulturom drugih ljudi, u stanju ste da je više poštujete.

 * Zar nije lakše upravljanje ljudima koji manje znaju i protom su socijalno ugroženi?

– Mislim da je to upravo oružje ljudi koji hoće da ostanu na vlasti i to nije samo instrument vlasti na Kosovu i Srbiji. To je masovno sredstvo koje koriste sve vlasti. Lako je manipulisati ljudima koji imaju siromašnu kulturnu pozadinu i nizak životni standard. Lako je igrati se njihovim emocijama. Nije lako sa stabilnim, obrazovanim i ekonomski situiranim ljudima. Sa njima se tako ne može postupati, ali oni su u manjini. I to je generalno problem demokratije. Nisam političar, ali za mene je biti nacionalista i biti patriota različito. U redu je voleti svoju zemlju i svoj narod, ali možete istovremeno da sedite sa ljudima koji drugačije misle. S druge strane ljudi koji koriste situaciju, populizam i nacionalizam to rade samo iz lične koristi.