Ceo odgovor Eparhije raško-prizrenske na prozivanja zbog neaktivnosti: Da povedemo političke mitinge i revolucije nećemo

ODGOVOR EPARHIJE RAŠKO-PRIZRENSKE POVODOM NEDOBRONAMERNIH PROZIVANJA ZA NAVODNO ĆUTANJE I NEAKTIVNOST POVODOM STRADANJA NARODA NA KOSOVU I METOHIJI

Eparhija raško-prizrenska nema običaj da se oglašava povodom svakog društvenog problema, i posebno da ne ulazi u pitanja svakodnevne politike. Naši vernici imaju različita politička opredeljenja, a uloga Crkve je da sabira ljude u veri i istini, kao što je to radila vekovima, a ne da ih deli i dodvorava se jednoj ili drugoj političkoj grupi, kao što je i Sveti Sava mirio braću, a ne zapodirao podele. Ipak, oko ključnih pitanja našeg naroda i njegovog opstanka, a pogotovo na Kosovu i Metohiji naša Crkva nikada nije i neće ćutati jer našu Crkvu ne čine samo sveštenstvo ili monaštvo, već i svi naši vernici. Tako je bilo vekovima i zato je svetosavska Crkva bila i ostala glavni stožer okupljanja srpskog naroda, očuvanja njegovog duhovnog, kulturnog i nacionalnog identiteta, posebno na Kosovu i Metohiji.

U poslednje vreme smo svedoci sve češćeg prozivanja Srpske pravoslavne crkve, i Eparhije raško-prizrenske zbog navodnog ćutanja i neaktivnosti u vremenu stradanja našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Već mesecima se povlači kroz medije i društvene mreže priča da „izdajemo naš narod sa vrhom države“ i bivamo javno prozivani zbog „ćutanja“ na „ponašanje Prištine i Beograda prema Srbima“. Na tu temu je dnevni list Danas čak početkom godine objavio i članak, koji se i ovih dana reciklira po društvenim mrežama. Posebno je žalosna tvrdnja koju je pre dva dana izneo g. Momir Stojanović predsednik Srpskog nacionalnog veća da „se govori o potpisivanju temeljnog ugovora između SPC i Prištine, kao što se slično desilo i ranije sa Crnom Gorom, o zaštiti srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, uz garanciju Vatikana“ i da se vrše „ozbiljni pritisci na mitropolita crnogorsko primorskog Joanikija, kao egzarha Pećke patrijaršije i na vladiku Teodosija da oni budu potpisnici tog temeljnog ugovora“.

U ovoj proizvoljnoj i tendencioznoj izjavi nema apsolutno nikakve istine ni logike, pogotovo zbog toga što je stav Njegove Svetosti patrijarha srpskog i svih arhijereja SPC o Kosovu i Metohiji kristalno jasan i godinama je više puta potvrđivan na svetim arhijerejskim saborima. Dobro je poznato da se temeljni ugovori Crkve potpisuju samo sa međunarodno priznatim državama, i to je još jedan pokazatelj više koliko su ove proizvoljne tvrdnje opasne i nedobronamerne, a koliko su mediji koji ih prenose neprofesionalni jer nisu se ni potrudili da provere da li u tome ima ikakve istine i pitaju drugu stranu.

Hristos nas uči da na neistine, posebno od strane onih koji dovoljno ne poznaju život i etos Crkve, ćutimo i nastavljamo svoj pastirski i molitveni rad, ali u ovom slučaju smatramo za potrebno da se oglasimo, ne da bismo se branili pred onima koji ne slušaju pastirske pouke Mitropolita i sveštenstva u besedama i razgovorima sa narodom, niti dovoljno poznaju naš rad na odbrani crkvenih i narodnih interesa, već da bismo sprečili da se neistine šire i stvaraju dodatne podele u narodu, koji je ionako pod teškim pritiskom svakodnevnih nedaća koje nas snalaze.

Zato ne zbog pravdanja pred nepravdom i neistinama i ne zbog onih koji dobro poznaju naš rad, šta mislimo, govorimo i činimo, već istine radi i zbog onih koji zbog nedovoljne obaveštenosti mogu da budu smućeni ovim nečasnim podmetanjima, smatramo za potrebno da objasnimo da Crkva ne ćuti pred stradanjem na Kosovu i Metohiji, već ostaje sa svojim narodom na kosovskom raspeću kao što je to uvek i činila.

Srspkoj pravoslavnoj Eparhiji raško-prizrenskoj i našem Patrijarhu se mesecima prigovara da izbegavamo da „primimo i saslušamo predstavnike Srpskog nacionalnog foruma iz Čaglavice“.

Mitropolit Teodosije je lično ranije razgovarao sa g. Momčilom Trajkovićem, koga poznajemo godinama, i jasno mu objasnio da delimo brige za naš narod i tešku situaciju u kojoj živi, ali da Eparhija i posebno manastir Gračanica ne mogu da budu podijum za aktivnosti političkih organizacija, a posebno ne onih među kojima su pojedinci koji su direktno ili privatno u vezi sa anticrkvenim sektaškim grupama koje razbijaju tkivo SPC. Jedan broj tih aktivista ili stalno ne žive na Kosovu i Metohiji ili uopšte ne žive ovde, a većina je svoje porodice i te kako dobro udomila van Kosova i Metohije. Ne želimo ovom prilikom da povređujemo bilo koga ko je zbog muke morao da napusti svoje domove i još jednom pozivamo sve da ostanu i opstanu ovde i ne prodaju svoju imovinu, ali oni koji su to učinili zbog zarade i na štetu naroda koji je ovde ostao, pa iz koje god partije bili, ponajmanje mogu da drže lekcije onima koji ovde žive, a posebno našoj Crkvi, koja ostaje i opstaje, možda u najtežim uslovima u svojoj istoriji.

S druge strane neki drugi članovi ovih organizacija koje govore o „ćutanju Crkve“ do juče su javno ili pritajeno podržavali podelu Kosova, zaboravljajući često na Srbe južno od Ibra, i godinama prozivali i bivšeg i sadašnjeg episkopa za izdaju i saradnju sa međunarodnim predstavnicima, dok smo se sa mukama borili da obezbedimo opstanak naših ljudi, obnovimo porušene svetinje, obezbedimo humanitarnu pomoć i konvoje u najteža vremena. I prvi, koji ponajčešće borave u Beogradu i odatle daju gotovo svakodnevne izjave za medije, ali i drugi koji su doskora iz sigurne zavetrine Severa Kosova kritikovali one koji su ostli južno od Ibra, trebalo bi da razmisle koliko je moralno i korektno da napadaju svoju Crkvu koja im nije učinila ništa nažao i tako unose dodatnu smutnju među narod. Prodavanje magle u politički smutnim vremenima, iz bilo koje partije to dolazilo, nije časno. Ali hvala Bogu, čestitih ljudi na svim stranama je više i oni to pokazuju na delu, žrtvom i solidarnošću.

Nikada više vernika nije dolazilo na bogosluženja u naše svetinje, nikada više poklonika sa svih strana nije ispunjavalo naše manastire i crkve o praznicima. Naš verni narod sa raznih strana ovako spontano pokazuje šta za njega znači Kosovo i Metohija, liturgijski i crkveno, i ta nam podrška posebno mnogo znači u ovom vremenu.

Šta čini naša Crkva na Kosovu i Metohiji

Istine radi, ali i zbog ranijih kleveta da smo prećutali taj problem, treba pomenuti da je upravo naša Eparhija zajedno sa grupom advokata koji nam pomažu podržala žalbu Ustavnom sudu Kosova zbog ukidanja dinarskog platnog prometa, gde su detaljno iznešeni svi prekršaji zakona i ustava povodom ovog pitanja. O tome su takođe detaljno obavešteni i brojni međunarodni predstavnici na KiM kao i diplomate širom sveta. To smo učinili i povodom zatvaranja srpskih pošti, nezakonite zabrane uvoza srpske robe i brojnih drugih pitanja kršenja ljudskih prava, zastrašivanja ljudi i neosnovanih hapšenja, i stalno govorimo o tome sa ljudima sa kojima se susrećemo i imaju uticaja.

Čim su kosovske vlasti krenule sa brutalnom kampanjom ukidanja dinara i napravile prve racije u Goraždevcu i Osojanu Mitropolit Teodosije je odmah otišao među narod i razgovarao sa ljudima. Uputili smo tamo i brojne međunarodne novinare, a sa skoro svim diplomatama u Prištini organizovani su sastanci. Aktivno i konstruktivno sarađujemo i sa novinarima srpskih medija na Kosovu i Metohiji i nevladinim organizacijama.

O problemima našeg naroda smo redovno obaveštavali i javnost u našim saopštenjima koja, očigledno, nisu politički interesantna onima koji traže senzacije i Crkvu kojom bi pojedini politički krugovi manipulisali. Ali, nama je važno da to naši ljudi ovde znaju i da to vidi pre svega Bog, jer to ne činimo zbog slave, časti ili borbe za političku vlast, nego kao što smo uvek činili, radi zaštite i pomoći onima kojima je pomoć najpotrebnija, što nam i savest nalaže. O svemu tome jedino nismo govorili u medijima, jer to radimo kao svoju duhovnu dužnost, a ne radi samoreklamiranja.

Takođe, niko ne može sprečiti bilo koga da se kao vernik obrati svome Episkopu, ali je najavljivanje poseta prvo preko medija, a onda traženje prijema, pre svega neprilično. Svako može da porazgovara sa svojim Arhijerejem, da dođe na službe gde Mitropolit služi, da zajedno sa drugim vernicima posete ljude u Orahovcu, Pomoravlju, Goraždevcu, Osojanu i razgovaraju sa svojim narodom umesto da zasipaju javnost saopštenjima i političkim pričama. Tada bi ih i narod prepoznao kao ljude koji hoće da delatno pomognu, a ne samo čitao o njihovim sastancima i kritikama.

Koliko gospoda koja tako olako prozivaju Crkvu „zbog ćutanja, saradnje sa vlastima“ ili „zbog tajnih sporazuma sa Prištinom i Vatikanom“, znaju uopšte da je Vladika Teodosije obilazio zatvorenike Srbe po zatvorima, da se angažovao u desetinama slučajeva zajedno sa advokatima i dobrim ljudima koji i nisu sa Kosova i Metohije i koji ulažu velike napore da se nepravedno zatvorenim i njihovim porodicama pomogne? Da li uopšte iko od njih zna da naša Eparhija i njena humanitarna organizacija „Majka devet Jugovića“ svaki dan preko svojih šest narodnih kuhinja hrani 2000 socijalno najugroženijih ljudi u Kosovskom Pomoravlju i Metohiji?

Da li su ikada posetili Prizrensku bogosloviju i videli koliko ti profesori i učenici doprinose svojim primerom, molitvom i hrabrošću, zajedno sa malobrojnim preostalim Srbima o kojima se Crkva brine, da se sačuva srpsko ime u Prizrenu? Da li su nekada posetili mati Joanikiju u Đakovici ili odali počast pokojnoj mati Teoktisti koja je stajala na braniku vere u Đakovici sa našim pokojnim đakovičkim bakama ili pak našli vremena od senzacionalnih izjava medijima da posete manastir Devič i sestre koje su junakinje našeg vremena, koje mnogo ne govore u javnosti, iako je njihovo molitveno ćutanje glasnije i hrabrije od mnogih intervjua jer ostaju na mestu strašnom i čuvaju svetinju?

Da li možda znaju koliko puta je naš Patrijarh pokušavao da dođe u svoj manastir Pećku Patrijaršiju i vekovno sedište srpskih arhiepiskopa i patrijaraha, da ohrabri monaštvo i narod, i bio brutalno sprečen da uđe na Kosovo i Metohiju i to pred očima celog sveta?

Da li iko od tih ljudi koji olako prozivaju Crkvu uopšte zna koliko su puta naš Vladika i predstavnici Eparhije razgovarali i sa zvaničnicima naše Vlade u Beogradu oko svih problema iznoseći svoje stavove i predloge kako da se ljudima pomogne, i podsticali projekte pomoći narodu i koliko je do sada toga učinjeno? Ili ipak možda neko čeka da pokrenemo neku revoluciju usred Beograda, jer bi po nekoj političkoj logici valjda to bio jedini pravi izraz patriotizma Crkve.

Svako ko redovno ide na bogosluženja i ima poverenja u svoju Crkvu, ko prati rad Eparhije raško-prizrenske jako dobro zna koliko smo u najvećim iskušenjima kada je pretila neposredna opasnost masovnog stradanja znali i da glasnije izađemo u javnost, pre svega radi zaštite i opstanka naroda. Tada nas skoro niko od današnjih „dušebrižnika“ nije ni pozvao ni podržao, već su se držali na sigurnoj udaljenosti ili su bili ravnodušni.

Nažalost, pojedinci koji se predstavljaju jedinim autentičnim predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije sada pokušavaju i da pojedinim članovima jerarhije SPC prodaju svoju priču i naprave razdor u samom telu Crkve ili trče od jednog do drugog opozicionog lidera, među kojima je mnogo ljudi koji su u svoje vreme i te kako znali da pomognu i Crkvi i narodu, i nije im nepoznato šta Crkva radi i sa kakvim se problemima suočava i među kojima je mnogo iskrenih patriota.

Ali ako neko veruje da će Eparhija raško-prizrenska da povede političke mitinge i revoluciju, i manastir Gračanicu pretvori u političku pozornicu, možemo odmah da kažemo da toga neće biti. Ne zato što se bojimo bilo koga osim Boga, već zato što to nije posao Crkve. Naše sveštenstvo će i dalje prpovedati reč Božju i tešiti narod, Eparhija će nastaviti da zbrinjava raseljene kao što je to do sada činila i hrani gladne preko narodnih kuhinja, manastiri će nastaviti da primaju stotine i hiljade poklonika koji nikada u većem broju nisu dolazili na Kosovo i Metohiju da pokažu solidarnost sa svojom braćom i sestrama.

A oni koji nam najavljuju posete sa novinarima u vreme izbora ili gledaju da ih neko uvek snimi kada se poklone ikoni, treba da znaju da takvim radom, a posebno održavajući vezu sa anticrkvenim grupama ne samo da ne doprinose opstanku našeg naroda i svetinja na Kosovu i Metohiji, već još više otežavaju situaciju onima koji ovde pokušavaju da prežive.

Crkva deli sudbinu svog naroda

Prema tome, Eparhija raško-prizrenska nikada nije bežala od razgovora sa bilo kojim dobronamernim sagovornikom, ali nije dužna da daje medijske izjave pojedincima ili grupama, koje bi njima politički manipulisali. Stoga i ovom prilikom upućujemo srpski narod da bude oprezan, mudar i duhovno složan, da veruje svojoj Crkvi, a ne onima koji pokušavaju da neupućene zavedu za Goleš planinu, a sve pod vidom brige za srpski narod. Gospod nas uči da će svakoga „po delima poznati“, a ne po rečima i obećanjima.

Onaj koji istinski brine o narodu to će najpre pokazati svojim primerom i solidarnošću sa Crkvom i onima kojima je najteže. Takvi su uvek dobrodošli da podele radosti praznika i naše tuge u duhu liturgijskog zajedništva kao što to čine hiljade poklonika koji dolaze na Kosovo i Metohiju, razgovaraju sa sveštenstvom i monaštvom i to bez zvaničnih medijskih najava.

Naša Crkva je redovno obaveštavala javnost u svojim saopštenjima o svim tekućim problemima i reagovala na njih, što će nastaviti da čini, ali ne na način kako to žele političari sa bilo koje strane, niti medijskim senzacijama i samoreklamiranjem, već onako kako priliči Crkvi koja brine o svom narodu i vekovnoj baštini koju čuva. Ovde smo sa našim narodom i ostajemo sa njim deleći sve radosti i nedaće, kao što smo to vekovima činili.