EU nenamerno stvara stabilokratije na Zapadnom Balkanu, Srbija knjiški primer

EU je kroz politiku proširenja želela da ubrza demokratizaciju šestorke sa Zapadnog Balkana ali njene politike, uprkos godinama napora, nisu donele očekivane promene, ocenili su autori studije „EU kao promoter stabilokratije na Zapadnom Balkanu?“.

Navodi se da je proces proširenja izgubio efikasnost i politički zamah i umesto odlučne demokratske reforme, zemlje Zapadnog Balkana polako su se razvile u stabilokratije odnosno zemlje sa očiglednim demokratskim nedostacima koje istovremeno tvrde da rade na demokratskim reformama i nude stabilnost.

Kada je reč o Srbiji, ključno pitanje je što je EU vođena željom da se reši sporni status Kosova bila voljna da podrži vladu u Beogradu, ili da bar ne potkopava otvoreno njen legitimet, čak i po cenu principa fer političke konkurencije, jednakih izbornih uslova i institucionalne podele vlasti.

U izveštaju se navodi da su organizacije civilnog društva eksplicitno, a godišnji izveštaj Evropske komisije implicitno, ukazali na demokratske nedostatke koji proističu iz sve veće akumulacije moći.

Navodi se i da je činjenica da najviši zvaničnici EU i lideri članica nikada nisu direktno ukazivali na problem.

Na taj način, piše u izveštaju, EU je propustila da pošalje jasnu poruku građanima Srbije o suštinskom problemu koji je uzrok stagnacije zemlje. Dalje se navodi da nevoljnost da „imenuje i posrami“ odgovorne za nedovoljne reformi čini EU „nesposobnom da prepozna i reaguje“ na problem.

U izveštaju Klingendejla identifikuje se osam nedostataka u EU strategijama, politikama i njihovoj primeni za koje se veruje da doprinose formiranju stabilokratija.

Kako se navodi, previše tehnički pristup EU pitanju proširenja ne uspeva da podstakne duboku političku i društvenu transformaciju a nedovoljno jasne definicije vladavine prava ometaju adekvatno prenošenje vrednosti Unije.

Mana u strategijama i politikama EU je i neadekvatno izveštavanje o napretku reformi koje „razvodnjava“ političku realnost na Zapadnom Balkanu, kao i to što EU često ne reaguje na zastoje ili nazadovanje i tako prećutno podržava autokratske tendencije.

Ukazuje se i da EU stalno pokazuje da nije u stanju da nagradi napredak jer članice ne mogu da se dogovore,  čime šteti svom kredibilitetu.

Problematičan je i pristup EU orijentisan prema liderima kojim se jačaju i legitimizuju političke elite zapadnobalkanske šestorke. Te elite, kako se dodaje, korisite podršku EU da jačaju svoju ulogu u društvu.

U analizi se dalje ukazuje na partijske odnose političkih porodica u EU i onih sa Zapadnog Balkana koji vode podršci stranakama iz regiona i kada se one ne ponašaju demokratski.

Konačno, zbog nedostatka privremenih rokova, EU nije u stanju da prati napredak reformi i poziva vlade regiona na odgovornost kada ne sprovode neophodne demokratske reforme, navodi se u analizi holandskog instituta.

Analitičari su za svaku zemlju Zapadnog Balkana naveli konkretne slučajeve kako je uticaj EU nenamerno doprineo stvaranju stabilokratije a mana koje se najčešće javila u studijama slučaja jeste tehnički pristup EU procesu proširenja.

Kao primeri su navedeni nesposobnost EU da uskladi interese različitih etničkih grupa u BiH, strukturne slabosti Euleksa (EULEX), preterano tehnički fokus u izveštajima o napretku Severne Makedonije…

Analitičari holandskog instituta dali su i niz prepourka kako bi se izbeglo dalje učvršćivanje stabilokratije i ojačala uloga EU u regionu, uključujući poboljšanje izveštavanja o napretku i komunikacije sa građanima.

Takođe se navodi da EU i njene članice treba ozbiljno da razmotre preporuke za dalju reviziju procesa proširenja kako bi se omogućila „postepena putanja pristupanja EU“ za Zapadni Balkan.

Istovremeno bi EU mogla da ubrza angažman sa Zapadnim Balkanom van okvira proširenja da ne bi izgubila kontrolu u regionu podložnom sve jačoj konkurenciji velikih sila, preporučuje se u studiji Klingendejla.