Evropska unija između zbijanja redova sa Vašingtonom i autonomije

Uvođenje sankcija Pekingu 22. marta označava novu etapu u odnosima sa Kinom, u uslovima sve snažnijih tenzija.

Reč je o individualnim sankcijama protiv kineskih funkcionera o kojima su se dogovorili Evropska unija, Velika Britanija, Sjedinjene Američke države i Kanada u udruženoj diplomatskoj akciji.

Razlog za sankcije je odnos Pekinga prema Ujgurima, narodu koji živi u autonomnoj pokrajini Sinđijang na severoistoku zemlje.

Zapadne zemlje optužuju Kinu da sprovodi teror nad ovim većinski muslimanskim narodom, da proteruje njihove pripadnike, zatvara ih u „logore za prevaspitavanje“ gde su izloženi raznim oblicima mučenja i naseljava Kineze u ovaj deo zemlje sa ciljem da promene etničku strukturu provincije.

Za vlasti u Pekingu reč je o teroristima, separatistima i verskim fanaticima.

Evropske sankcije protiv Kine su prve nakon embarga na oružje koji je Evropska unija uvela 1989. godine, kada su se kineske vlasti krvavo obračunale sa demonstrantima na trgu Tjenanmen u Pekingu.

Ovaj put Kina je odmah odgovorila uvođenjem recipročnih mera na čijem je udaru Evropski parlament, odnosno deset poslanika, evropski tink-tenk i parlamentarno udruženje.

Ciljajući Evropski parlament, Kina je dovela u pitanje ratifikaciju sporazuma o investicijama koji je potpisala sa Evropskom unijom u decembru.

Zbijanje redova

Situacija nije ista kao u vreme hladnog rata sa Sovjetskim savezom, jer je Kina istovremeno važan ekonomski partner i strateški rival, ali je u toku koordinacija zapadnih zemalja protiv Pekinga, politika koju je najavio Džo Bajden.

Za novog američkog predsednika postavlja se pitanje kako da se postavi prema Kini a da ne uđe u rat koji niko ne želi – njegova strategija je da učvrsti savezništva i tako promeni odnos snaga u svoju korist, uz rizik da dugoročno podeli Aziju na neprijateljske blokove.

Najavljena politika približavanja Evropskoj uniji manifestuje se kroz sve brojnije susrete sa evropskim zvaničnicima.

Američki predsednik je bio počasni gost na evropskom video samitu koji je održan 25. marta, što je simbolično označilo kraj Trampove ere, koji je na Evropljane gledao sa podozrenjem.

To je prvi put od 2009. godine da američki predsednik – tada je to bio Obama – učestvuje na evropskom samitu. Iste nedelje Blinken se sastao sa generalnim sekretarom NATO-a, sa predsednicom Evropske komisije, Ursulom fon der Lajen i šefom evropske diplomatije, Žozefom Borelom.

Ponovo se govori o „zapadu“, što je termin koji označava geopolitički koncept više nego geografsku odrednicu koji je slabo bio u upotrebi poslednjih godina.

Kada SAD mobilišu saveznike u Aziji kako bi zaustavili kineski uticaj i kada sa Evropljanima usaglašavaju sankcije Kini, reč je o novom zbijanju redova „zapadnog bloka“ u političkom smislu.

Mini hladni rat

Kao odgovor na „zapadnu aroganciju“ Kinezi i Rusi su organizovali susret šefova diplomatija dve zemlje na jugu Kine, kako bi pokazali jedinstveni front. Tema sastanka je bila kako zaobići dolar u međunarodnoj trgovini.

Sankcije zapadnih zemalja su približile Peking i Moskvu.

Evropska unija je nedavno uvela nove sankcije Rusiji zbog zatvaranja političkog protivnika Alekseja Navaljnog, na već postojeće sankcije zapadnih zemalja koje su na snazi od 2014. godine.

Na zajedničkoj konferenciji za novinare sa kineskim kolegom Vang Jijem, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je rekao da je Evropa raskinula odnose sa Moskvom, što vodi ka približavanju Kini.

Iako je rečnik oštar, Rusija ne želi da ruši mostove, što se vidi i iz izjave Lavrova da je Moskva spremna da sarađuje sa Evropskom unijom, ukoliko promeni politiku prema Rusiji.

Ali u diplomatiji su reči glavno oružje i ton kojim se nešto saopštava, a oštar rečnik koji koriste glavni akteri spoljne politike na međunarodnoj sceni govori mnogo o prirodi međunarodnih odnosa u kojima vladaju snažne tenzije i dolazi do nove podele snaga.

Novu eru obeležava multipolarni svet u kome nisu određena pravila igre, nakon epohe neprikosnovene američke hegemonije. Agresivni istupi su izraz odmeravanja snaga.

U tom smislu treba tumačiti i Bajdenovo „da“ na pitanje američkog novinara da li ruskog predsednika smatra „ubicom“.

Putin je povukao ambasadora u SAD na konsultacije, što je način da izrazi nezadovoljstvo bez prekidanja odnosa. Bajden je poznat kao iskusni diplomata, od koga se ne bi očekivalo da tako naziva jednog državnika.

Njegov istup koji zaobilazi uobičajene diplomatske finese nije slučajan i govori da je rešen da promeni politiku svog prethodnika koji na Rusiju nije gledao kao na neprijatelja.

Ova promena stava prema Rusiji je očekivana, pošto su demokrate sve vreme Trampovog mandata tvrdili da je izabran uz pomoć ruskih hakera bliskih FSB-u i Putina lično, koji je, prema američkim obaveštajnim službama, naredio kampanju u korist Trampa.

Još jedan razlog za ovakav istup je sajber napad na američke sisteme koji je otkriven u decembru, za koji je Vašington optužio ruske hakere, iako kod sajber napada nije moguće sa sigurnošću utvrditi njihovo poreklo.

Bajden je najavio da će na ove napade uzvratiti tako da ih javnost neće osetiti, ali hoće ruske službe. Isto je poručio i kineskim vlastima, za koje američke vlasti tvrde da stoje iza najnovije hakerske operacije koja je otkrivena u martu.

Meta ovog novog napada je oko 60 000 američkih preduzeća, klijenata Mikrosofta. Sajber rat je budućnost ratovanja koja je već postala sadašnjost i za razliku od konvencionalnog rata, u kome se napadi ne najavljuju, u ovom novom ratu to je jedna od taktika.

Bajden se uključio u rat, pre nego što budu određena pravila sajber „razuveravanja“, kao što je u slučaju hladnog rata to bilo sa nuklearnim naoružanjem.

Strateški protivnici

Spoljnopolitičkom ofanzivom protiv Kine i Rusije nakon samo dva meseca od ulaska u Belu kuću američki predsednik želi da sruši predstavu o SAD čija je moć u padu i koja je izgubila ulogu neprikosnovenog lidera na međunarodnoj sceni ali i predstavu o „uspavanom Džou“, kako ga je nazivao Tramp.

Dok se odnos nove američke administracije prema Rusiji razlikuje od prethodne, u Vašingtonu vlada konsenzus demokrata i republikanaca kada je reč o Kini kao glavnom strateškom protivniku.

Bajden želi da „obuzda“ Kinu, kako se to govorilo u vreme hladnog rata, ali sa saveznicima, zbog čega se veliki manevri Bele kuće planiraju uz konsultacije sa atlantskim i pacifičkim saveznicima Vašingtona.

Glavne linije napada na Kinu su kršenje ljudskih prava Ujgura, opozicije u Hong Kongu i politika Pekinga prema Tajvanu, koje je za Kinu pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a čiju de facto nezavisnost podržavaju SAD, koje ovom ostrvu sa 23 miliona stanovnika prodaju oružje.

Ton su zaoštrile i kineske vlasti, što je moglo da se čuje na godišnjoj plenarnoj sednici Centralnog komiteta Komunističke partije Kine koja je održana početkom meseca, na kojoj su vojni predstavnici govorili o spremnosti da odgovore na američki izazov.

Kineski lider Si Đinping je u jednom nedavnom obraćanju govorio o „opadanju“ Zapada, upozorivši članove partije da „SAD ostaje osnovna pretnja za razvoj i bezbednost“ Kine.

Svi su izgledi da će Đinping sledeće godine biti izabran za treći mandat, što ga približava Mao Cetungu po dugovečnosti na vlasti.

Susret na Aljasci

U odnosima dva rivala nije bilo pomaka ni nakon prvog sastanka najviših diplomatskih predstavnika dve zemlje od smene vlasti u Vašingtonu, koji je održan 18. i 19. marta na Aljasci, na pola puta između dve prestonice. Taj susret je trebalo da pokaže da li postoje uslovi za dijalog o ekonomskim, strateškim pitanjima, kao i pitanjima ljudskih prava.

Svako je, međutim, ostao na svojim pozicijama – državni sekretar Entoni Blinken je govorio o kineskim akcijama u pokrajini Sinđijang, Hong Kongu i na Tajvanu i o poslednjim sajber napadima kao o „akcijama koje prete poretku čija pravila obezbeđuju globalnu stabilnost“, dok je njegov kineski kolega, Jang Điječi, bivši ambasador u Vašingtonu, govorio o licemerju SAD kada je reč ljudskim pravima i tretmanu manjina, kritikovao američke vojne intervencije i „hladnoratovski mentalitet“ njenih zvaničnika.

„SAD ne predstavljaju međunarodno javno mnjenje, kao što ga ne predstavlja ni zapadni svet“, rekao je Điječi. O ishodu dvodnevnog sastanka govori i to da nije bilo zajedničkog saopštenja.

Dan uoči sastanka najznačajnijih diplomatskih predstavnika dve zemlje, dvadesetogodišnji Amerikanac je ubio osmoro ljudi u Atlanti, od kojih je šestoro bilo azijskog porekla. Azijati su na udaru u SAD od kada je na početku pandemije kovida Tramp počeo da govori o „kineskom virusu“.

Savez ili autonomija

Ideološke pukotine su sve veće i Evropljani, koji su se nadali da će ih izbeći, uvučeni su u ovo novo pozicioniranje.

Među evropskim predstavnicima ima onih koji se raduju obnavljanju atlantskog partnerstva i onih koji su za stratešku autonomiju, koncept koji je u eri Trampa dobio novi zamah i za koji se najglasnije zalaže francuski predsednik Emanuel Makron.

Entuzijazam za ovaj koncept je različit od zemlje do zemlje, nekada i unutar zemalja, kao što je slučaj u Nemačkoj, ali je to usmerenje za koje se opredelila Evropska unija. Bajden, međutim, insistira na američkom „liderstvu“, koncept koji je važio u 20. veku.

Evropljanima nije u interesu da se ponovo nađu pod američkim šinjelom. Zato je pitanje odnosa sa Kinom posebno osetljivo.

Evropski predstavnici ne žele da budu uvučeni u „hladni rat“ u koji ih gura Vašington, zbog čega su i potpisali sporazum o kineskim investicijama, ali agresivan odgovor Pekinga ih tera da se svrstaju uz SAD.

Snažne međunarodne tenzije će odlučiti da li će se Evropa opredeliti za savez sa Vašingtonom ili za autonomiju.