Evropski pogled na Ameriku posle Trampa

Evropljani više ne veruju u SAD kao globalnog lidera i ne žele da učestvuju u novom hladnom ratu kao saveznici Vašingtona protiv Kine i Rusije, već žele autonomnu, suverenu evropsku politiku, što podrazumeva i sopstvenu odbranu.

Nakon što je ključne spoljnopolitičke pozicije u Vašingtonu zauzeo Bajdenov evrofilski tim, na čelu sa frankofonskim šefom diplomatije, Entonijem Blinkenom, jedan od glavnih ciljeva je kako da vrate poverenje evropskih saveznika koje je poljuljala era Trampovog unilateralizma.

Ali šta o Sjedinjenim državama misle Evropljani? Da li su spremni da se bace u zagrljaj zalutalih američkih prijatelja?

Istraživanje o tome kako Evropljani vide Bajdenovu Ameriku sproveo je Evropski savet za spoljnu politiku, uticajni tink-tenk sa predstavništvom u Berlinu, Londonu, Madridu, Parizu, Rimu, Sofiji i Varšavi i prisustvom u Briselu. Ova organizacija, koja  utiče na tokove evropske politike, okuplja bivše šefove država i vlada, ministre spoljnih poslova (u savetu su, na primer, Karl Bild, bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske, Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO-a i generalni sekretar Saveta Evropske unije, Marti Ahtisari, bivši predsednik Finske i autor plana za Kosovo, Joška Fišer, bivši nemački ministar spoljnih poslova i zamenik nemačkog kancelara i Norbert Retgen, predsedavajući spoljnopolitičkog odbora nemačkog Bundestaga).

Odnos Evropljana prema SAD se radikalno promenio, pokazuje istraživanje objavljeno19. januara, čiji su autori Mark Leonard, jedan od osnivača i direktor ovog tink-tenka i Ivan Krastev, predsedavajući Centra za liberalne strategije iz Sofije i stalni član Instituta za društvene nauke u Beču. Zaključak je da je došlo do krize američke moći i da Evropljani više ne veruju u SAD kao globalnog lidera, u svetu koji je prošao kroz duboke geopolitičke promene.

Većina ispitanih pozdravlja pobedu Džoa Bajdena na predsedničkim izborima, ali smatra da je američki politički sistem urušen i nema poverenja u američke glasače, koji bi za četiri godine mogli da izglasaju nekog novog Trampa. Evropljani ne žale za Trampom, ali smatraju da će njegovo nasleđe još dugo biti prisutno. Amerikanci imaju novog predsednika, ali ne i novu državu, navodi se u istraživanju koje je rađeno pre upada Trampovih pristalica na Kapitol hil, pa je pretpostavka da je nepoverenje u američku demokratiju nakon ovih događaja još veće. Bajden će biti suočen sa promenjenom slikom o Americi, koju veliki broj Evropljana danas vidi kao sebičnu, nepouzdanu i slabu.

Američko društvo ostaje „duboko ranjeno, a Evropa s trajnim osećajem nervoze i zabrinutosti za budućnost dugogodišnjeg saveznika“, izjavio je Karl Bilt komentarišući izveštaj.

Berlin važniji od Vašingtona

Više od 60 odsto ispitanih se slaže da Evropska unija ne može da se osloni na američki odbrambeni „kišobran“, uspostavljen u vreme hladnog rata kao odbrana od spoljnih pretnji. Dve trećine veruje da EU treba da razvije svoj sistem odbrane, prema istraživanju u kome je učestvovalo 15 000 ispitanika iz jedanaest zemalja (Francuska, Nemačka, Danska, Mađarska, Italija, Holandija, Poljska, Španija, Švedska i Velika Britanija, iako više nije u EU). Poverenje u SAD ima najmanje ispitanika (10 odsto), najviše je onih koji veruju u Evropu (35 odsto), a potom dolaze pesimisti, oni koji veruju da je Evropska unija na silaznoj putanji (Nemci, na primer, više veruju u EU od Francuza, na šta utiče i stepen privrednog razvoja u ovim zemljama).

Evropljani više veruju u političke sisteme svojih zemalja nego u američku demokratiju; umesto u Vašingtonu najvažnijeg partnera vide u Berlinu. Pitanje je kako će se Berlin postaviti prema Vašingtonu, jer je značajan broj političara u Nemačkoj još uvek proatlantski orijentisan, za razliku od Francuske, za koju je suverenitet u odnosu na SAD jedna od glavnih političkih smernica još od vremena Šarla de Gola. Nemačka zbog svoje prošlosti izbegava da preuzme vodeću političku ulogu u Evropskoj uniji, što je ambicija Francuske, koja, međutim, nije ni blizu ekonomski moćna koliko Nemačka.

Nepoverenje u SAD kao globalnog lidera više ne deli Evropsku uniju na „stare“ i „nove“ članice, kao u vreme Džordža Buša i njegovog pohoda na Irak, kada su se novopridošle zemlje sa istoka EU svrstale uz Vašington, dok je većina zemalja osnivača, sa Francuskom na čelu, bila protiv. Sada je taj otklon prema Vašingtonu prisutan u svim zemljama u kojima je rađeno istraživanje, pa i u evroskeptičnoj Poljskoj, jednoj od glavnih američkih saveznica u Evropi. 

Kakvi će, dakle, biti transatlantski odnosi posle Trampa? Bajdenova pobeda otvara put ka snaženju evroatlantizma, ka bližim političkim, ekonomskim i vojnim vezama Evropske unije i SAD, ali Vašingtonu će biti teže da ubedi Evropljane da se stave na njegovu stranu protiv Kine. Slabljenje SAD na međunarodnoj sceni ima geopolitičke posledice: većina veruje da će Kina za desetak godina biti snažnija od SAD i želi da njihova zemlja, umesto da se priklanja Vašingtonu, ostane neutralna u sukobu sa Kinom ili Rusijom. 

Bez svrstavanja uz SAD protiv Kine

Evropljani se snažno protive novom hladnom ratu sa Kinom, iako ih ne privlači kineski model. U Evropi, na primer, kinesku politiku prema pandemiji, diplomatiju maski a potom i vakcina, vide kao primer hegemonističkih ambicija Kine. Mišljenje je, međutim, da treba naći evropski „srednji put“, nezavisnu poziciju u odnosu na Kinu, umesto da se sledi američka politika. Evropljani takođe očekuju da EU zauzme tvrđu poziciju prema SAD kada je reč o ekonomskim pitanjima.

Najveći broj ispitanika u ovom i drugim istraživanjima podržava ideju suverene i autonomne Evrope. Dok političari pod evropskim suverenitetom podrazumevaju veći uticaj Evropske unije na svetskoj pozornici, za građane je to neutralna pozicija u sukobu SAD i Kine. Za učesnike istraživanja „evropski suverenitet nije ulazak u međunarodnu politiku na velika vrata, već izlaz u slučaju opasnosti od bipolarnog sveta sutrašnjice“, primećuju autori i poručuju da će javno mnjenje imati veći uticaj na prekoatlantske odnose nego što je to ranije bio slučaj. 

Za vreme hladnog rata javno mnjenje je igralo drugorazrednu ulogu u transatlantskim odnosima, koje su političke elite smatrale državnim interesom. Evropske vlade su zato bile spremne da idu protiv mišljenja javnosti, zbog svrstavanja sa SAD koje su ih štitile od Sovjetskog saveza. Nakon hladnog rata, sve je teže bilo ubediti ih da se priklone odlukama Vašingtona sa kojima se javnost ne slaže. „Evropske vlade će pokušati da izgrade bliske odnose sa Bajdenovom administracijom, ali neće imati podršku javnosti za ustupke koji se tiču pitanja od nacionalnog značaja“, konstatuju autori.

„Na transatlanske odnose u 2020-im godinama u Evropi i Americi ne gleda se kao na egzistancijalno pitanje“, zbog čega su prisutniji različiti politički pogledi, navodi se u zaključcima istraživanja. Evropljani, na primer, sa negodovanjem posmatraju vrtoglavo bogaćenje američkih tehnoloških divova u uslovima svetske pandemije, dok je većina ekonomija, uključujući i američku, u komi. Raspoloženje javnosti se sve više odražava na politiku.

„Potrebne su nove transatlantske veze, zasnovane na uzajamnom saznanju da savez između SAD i Evrope nije dovoljan da se preoblikuje svet“, zaključuju autori istraživanja.