Falsifikovani potpisi obeležili ovaj deo izbornog procesa: Treba li ukinuti sakupljanje podrške za liste?

Članovi Gradske izborne komisije iz redova opozicione liste „Srbija protiv nasilja“ utvrdili su niz potpisa predatih za podršku izbornim listama javnih i njima poznatih ličnosti koje te potpise nisu dali.

Ukoliko je moguće da se potpis, na primer, novinarke Jelene Zorić ili glumice Bojane Maljević, nađe bez njihovog znanja kao podrška nekoj od lista koje žele da učestvuju na izborima u Beogradu, pitanje je koliko je potpisa građana falsifikovano a da njihova imena nisu prepoznata, a tek koliko ih je falsifikovano za loklane izbore.

U takvim okolnostima logično je zapitati se da li je uopšte potrebno prikupiti čak 10.000 overenih potpisa za učešće na izborima i da li je ukidanje te obaveze realno u Srbiji, s obzirom na to da se u nekim od zemalja regiona potpisi ili ne skupljaju ili je broj simboličan.

Faksifikovani potpisi pokazuju da sistem ne funkcioniše

Politikolog Boban Stojanović za Danas kaže da je evidentno da nešto mora da se radi u vezi procesa kandidovanja na izborima jer je ovo treći izborni ciklus sa ozbiljnim nepravilnostima, zloupotrebama i krivičnim delima gde je upitno da li ima smisla uopšte pričati o regularnosti procesa kad je on u ovom delu kandidovanja ovakav.

Kako dodaje, ovo što je utvrđeno u Beogradu i Republici je verovatno kap u moru u odnosu na ono što se dešava na lokalu.

– Očigledno je da sistem ne funkcioniše. Pod hitno nešto mora da se radi. Da se razmišlja da li partije upisane u registar političkih stranaka moraju za svake izbore da sakupljau 10.000 potpisa, da li bi koalicije ipak trebalo da sakupe potpise s obzirom na to da su ljudi podržali osnivanje stranaka, ali ne baš i sve koalicije. Otvoreno je pitanje kako ostaviti prostor grupama građana za učestvovanje na izborima. Da li za njih zadržati 10.000 potpisa. Onda se otvara pitanje kako se registruju stranke (u poslednje vreme su počeli da ih registruju, dok su pre uglavnom preuzimane). Ima ih 100 i kusur u regstru pa se otvara pitanje da li raditi reviziju registrovanih partija pa ih onda osloboditi skupljanja potpisa – navodi mogućnosti i probleme Stojanović.

Aleksandar Ivković, istraživač Centra savremene politike, je otišao korak dalje.

On smatra da je situacija sa potpisima u Srbiji je zaista poprimila razmere farse.

– Ako susedne države mogu da imaju drugačiji sistem kandidovanja, ne vidim zašto ne bismo i mi – navodi on za Danas.

Na osnovu ODIHR-ovih izveštaja sa najskorijih izbora u Albaniji, Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj, on ukazuje na to da u Hrvatskoj registrovane političke stranke ne moraju da sakupljaju potpise, dok grupe građana moraju da sakupe 500.

– Ovde je broj izbornih jedinica bitan jer Hrvatska ih ima 10 (plus dve posebne) i u svakoj od tih 10, liste moraju da predlože kandidate – ovo otežava da se kandiduje baš svako, jer sve organizacije moraju da imaju nacionalnu infrastrukturu (ODIHR izveštaj, str. 9) – objašanjava on.

Umesto da se gubi vreme na potpise, bilo bi daleko više vremena za kampanju

Situacija u Severnoj Makedoniji je takva da partije ne moraju da sakupljaju potpise, a grupe građana moraju 1.000 po izbornoj jedinici, kojih ima šest, znači 6.000 ako se kandiduju u svih šest. (ODIHR izveštaj, str. 12-13).

– U Albaniji ima 12 izbornih jedinica i u svakoj moraju da se nominuju kandidati, što opet otežava da neki izborni avanturisti učestvuju. Ovde parlamentarne stranke ne moraju da sakupljaju potpise, sem u određenim izuzecima (ODIHR izveštaj, str. 12) – kaže on.

Na pitanje šta bi se desilo kada bismo mi uveli sistem da registrovane partije i njihove koalicije ne moraju da sakupljaju potpise, odgovara da bi na parlamentarnim izborima, od proglašenih lista, jedino liste Branimira Nestorovića i Čedomira Jovanovića morale da sakupljaju potpise, jer su njih nominovale grupe građana.

On i navodi prednosti.

– Ne bi bilo zloupotrebe materijala za kandidovanje od strane SNS-a (notari, obrasci) u trci da se obezbedi što više potpisa i da se preda lista prva. Ne bi bilo plaćanja troškova za overavanje. Gotovo sigurno ne bi bilo ovoliko falsifikovanja potpisa, jer čak da neke partije, poput SNS-a, imaju interes da se druge liste kandiduju, može samo da im „pozajmi“ 10.000 svojih pristalica, što ne bi izazvalo proceduralne vratolomije kao sada. Osim toga, umesto da se gubi vreme na potpise, bilo bi daleko više vremena za kampanju za sve liste, posebno za opoziciju – kaže on.

Problem jedna izborna jedinica

Prema njegovim rečima, ono što je problem je što Srbija ima samo jednu izbornu jedinicu, i nema nikakvih teritorijalnih uslova za kandidovanje, u smislu da mogu svi kandidati na listi, teorijski, da budu iz Beograda.

– To je razlika u odnosu na Hrvatsku i Albaniju, gde kandidati moraju da budu teritorijalno raspoređeni u skladu sa izbornim jedinicama. Tako da bi, možda, ukidanje potpisa moralo da prati i uvođenje kvota vezane za regionalnu predstavljenost u Srbiji – kaže Ivković.

Kako zaključuje, svakako bi ukidanje potpisa olakšalo posao vladajućim strankama da plasiraju fantomske liste, ali mi njih imamo već sada, u statusu kvo, ali bi, prema njegovom sudu, makar izborni proces bio rasterećen cele ove priče o potpisima, a broj kandidata ne bi bio znatno veći.