Filozof Danilo Starčević: Naprednjaci mogu da postanu najveća greška našeg naroda

*Kako biste ocenili politiku kojom Srpska napredna stranka vodi Srbiju tokom ove desetogodišnje vladavine i koliko se ona menjala? Da li je postala autoritarnija kao što pokazuju neki strani izveštaji ili je demokratska i slobodarska kao što često tvrde predstavnici vlasti?

– Politika SNS je bila i ostala politika diskreditacije i izlaganja ruglu svih njenih potencijalnih oponenata i stoga tu o demokratiji ne može biti reči jer demokratija osim pukog glasanja i poštenog prebrojavanja glasova podrazumeva još mnogo toga, a pre svega elementarno poštovanje svojih sugrađana i spremnost na razgovor.
Srbija jeste i od svog nastanka je bila slobodarska zemlja i toj osnovnoj crti našeg karaktera imamo da zahvalimo to što kod nas nije bilo takvih diktatora poput Čaušeskua ili Envera Hodže. SNS tome ni na koji način nije doprinela već je to činjenica sa kojom ona mora, verujem nerado, da živi.

* Iz pozicije nekoga ko se obrazovao u inostranstvu pa vratio u ovu zemlju, možete li da razumete one koji danas masovno odlaze iz Srbije – i ne vraćaju se, često uz obrazloženje da ne mogu da žive pod ovom vlašću, da ne vide mogućnosti za promene?

– Proterani ljudi nemaju velike šanse da se u životu dobro provedu i o tome svedoče sudbine miliona izbeglica na ovom svetu. Sasvim razumem frustraciju korupcijom, nepotizmom i „naprednjačkom sramotom“, ali smatram da ne smemo da dozvolimo sebi da budemo proterani bez borbe. Verujem da su naši sugrađani u rasejanju ovoga veoma svesni i da jedva čekaju trenutak optimizma koji bi im omogućio da se ponovo sjate u Srbiju sa svim znanjem i iskustvom koje su stekli u inostranstvu. Ali upravo njihovo odsustvo odlaže isti taj trenutak optimizma. Obreli smo se u začaranom krugu iz kojeg je tešto izaći, ali ipak verujem da je preokret moguć. Pritom ne mislim da bi dovoljno bilo prosto oboriti SNS sa vlasti. Našem društvu je potrebna fundamentalna promena perspektive i načina razmišljanja o politici i moralu.

* U javnosti se sa vremena na vreme povlače paralele između ovog perioda – pod vlašću Aleksandra Vučića, i onog pod vlašću Slobodana Miloševića. Koje sličnosti i razlike Vi tu uočavate?

– Trenutak u kojem je počeo politički uspon Slobodana Miloševića je sasvim drugačiji od onog u kojem je Aleksandar Vučić počeo svoj. U vreme kada je Miloševićev uspon počeo, desio se jedan pravi geopolitički cunami – naime pad Berlinskog zida. Tadašnji državni vrh je došao do zaključka da je taj tektonski poremećaj privremenog karaktera i odlučili su da je za nas najbolje da probamo da izdržimo dok se stvari ne vrate na svoje mesto, a za lidera tog našeg prolaska kroz to nevreme izabran je Slobodan Milošević. Obe odluke su se ispostavile kao katastrofalne jer su nas odvele u gotovo totalni poraz. Međutim, za razliku od Aleksandra Vučića, Slobodan Milošević je iza sebe imao celokupni državni aparat, što se, s jedne strane, moglo videti u brutalnosti sa kojom je policija tada slamala svaku vrstu protesta. A s druge strane, bombardovanje njegove rezidencije, zatim hotela „Jugoslavija“ i konačno čak kineske ambasade, u čemu ja lično vidim pokušaje da se ubije upravo on, a koje je on uspešno izbegao, zahvaljujući podršci tada još uvek sposobnog državnog aparata.

* I pored te podrške koju pominjete da je imao, Milošević je izgubio vlast. Šta je sa Aleksandrom Vučićem danas, šta on može da očekuje?

– Kada je postalo jasno da je upravo Slobodan Milošević čovek koji je odgovoran za sunovrat celokupnog državnog aparata, ali i društva u celini, javnost ga je napustila, a ubrzo potom i državni aparat i onda se desio Peti oktobar. Za sve to vreme gospodin Vučić je bio marginalni galamdžija pod okriljem svog političkog oca Šešelja. U vremenu kada su se demokratske snage ove zemlje trudile da gase požare iz devedesetih, česta je pošalica bila da je najveća noćna mora radikala upravo ta da osvoje vlast, jer ne bi znali šta sa njom da rade. I ispostavilo se da zaista ne znaju, jer ono što je potrebno društvu koje je donelo pogrešne odluke nije uverenje da je sve super, već da je pogrešilo. Inače, zanimljivo je da je SNS kao stranka upravo sada, kada se sprema novi geopolitički cunami, rešila da podbaci na izborima.

* S tim na umu, da li posle 10 godina vlasti, i rezultata aktuelnih izbora, očekujete da počinje period njihovog „pada“?

– Ne verujem da je SNS stranka koja ima potencijal da postoji na duže staze jer ne vidim nikakvu ideološku nit za koju se može reći da prožima sve njene članove. Ona je stranka pragmatika koji su iskoristili jedan vrlo konkretan istorijski trenutak u kojem je svim relevantnim akterima bilo važno da se u Srbiji i regionu ne dešavaju nikakve suštinske promene. Jedini scenario u kojem mogu da zamislim duži opstanak SNS je onaj u kojem Vučić postaje doživotni predsednik Srbije. Taj scenario nije nemoguć, ali ja lično verujem da se neće desiti jer je Srbija ipak slobodarska zemlja.

* Šta su najveći izazovi za svakodnevni život građana Srbije pod vođstvom naprednjaka?

– Izazovi sa kojima se građani Srbije svakodnevno suočavaju su brojni i mnogi od njih su bili prisutni i pre naprednjaka, a nastaviće se i posle njih. Ono što je po mom mišljenju specifičan izazov čiji je uzrok upravo naprednjačka vlast je svakodnevni osećaj sramote. Sramota je imati pare. Sramota je nemati pare. Sramota je raditi za strance. Sramota je biti nezaposlen. Sramota je imati seksualne odnose. Sramota je biti ti. Uveren sam da ta „naprednjačka sramota“ potiče od toga što se sami sebe stide.