Genocida u Hrvatskoj nije bilo

Da li postoji mogućnost da Hrvatska ili Srbija budu osuđene za genocid i kakve su posledice pokretanja tih tužbi?

– Genocid više praktično nije najteži međunarodni zločin. Otkada nema smrtne kazne, izvršilac genocida može da dobije istu vremensku kaznu kao i izvršilac nekog drugog opasnog krivičnog dela. Da bi se delo kvalifikovalo kao genocid, treba utvrditi nameru da se istrebi, uništi neka nacionalna, rasna ili verska grupa. Na teritoriji bivše Jugoslavije do sada je samo masakr u Srebrenici 1995. označen kao genocid, i to u presudi Haškog tribunala generalu Krstiću, na koju se oslonio i Međunarodni sud pravde rešavajući o tužbi Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije. Nijedno delo izvršeno u Hrvatskoj ili Srbiji nije do sada kvalifikovano kao genocid i nema izgleda da se to desi. Zato ni hrvatska tužba, ni moguća protivtužba Srbije nemaju nikakvih izgleda na uspeh. Obe predstavljaju trošenje energije i novca. Još je gore što se njima kvare poboljšani odnosi između država i smanjuju izgledi za trezveno suočavanje s prošlošću. O lošim posledicama po srpsku zajednicu u Hrvatskoj najbolje je govorio Milorad Pupovac, koji o tome zna mnogo više nego ja. Ako se još, ne daj bože, ostvare i neke ideje da se čačka i po daljoj prošlosti, to jest pre no što je Konvencija o genocidu od 1948. stupila na snagu, pravni rezultati tek neće biti nikakvi, ali će se sigurno prosuti još jedna kanta otrova na srpsko-hrvatske odnose.

Gde je onda, iz ugla prava, napravljena pogrešna procena?

– Jedna država može da tuži drugu državu samo povodom zločina genocida, i to ne zato što ga je izvršila, jer krivična dela čine samo ljudi, a ne institucije, već zato što ga je organizovala, omogućavala i pomagala ili nije sudila izvršiocima. Država se ne može tužiti Međunarodnom sudu pravde zbog drugih dela, ma koliko teška bila. Zato to niko nije ni uradio. U jugoslovenskim ratovima počinjeni su ogavni zločini koji nisu genocid, dakle ratni zločini poput ubijanja zarobljenika, gađanja civilnih ciljeva, zatim zločini protiv čovečnosti, kao što su mučenje, silovanje i kolektivno kažnjavanje, ali to nisu zločini genocida.

Prema vašoj oceni, zbog čega se onda Hrvatska odlučila na taj korak?

– Znam da ugledni hrvatski pravnici misle da tužbu treba povući, ali o takvim stvarima, gde su propaganda, demagogija, rodoljublje i slično važniji od razuma i interesa, ne odlučuju pravnici nego političari – svuda, pa i u Hrvatskoj i u Srbiji.

Nedavna najava još aktuelnog predsednika Hrvatske Stjepana Mesića da će za pravoslavni Božić otići na Kosovo, u Srbiji je doživljeno kao ozbiljna provokacija. Kako vi to doživljavate?

– Svi treba da znaju da u Srbiji postoji velika osetljivost na svaki gest podrške nezavisnosti Kosova. Mesića su verovatno savetovali da posetu zakaže za pravoslavni praznik, koji ne slave ni Hrvati ni većina kosovskih Albanaca, što bi moglo da se protumači kao pokušaj da se Prištini skrene pažnja na potrebu boljeg postupanja prema Srbima na Kosovu i Metohiji. Ako je tako, simbolika je isuviše zakučasta da bi ovde bila dobro primljena.

Koliko je opasna demagogija političara kada je reč o regionalnoj saradnji i ponovnom uspostavljanju veza koje su narušene ratovima?

– Na kakvom je nivou regionalna saradnja, teško je obuhvatiti jednim pogledom. Obični ljudi sarađuju, kapitalisti još više, ali mnogi političari pate od nacionalne grandomanije, pa su za njih susedi manje važni od nekih velikih država. Treba se okanuti borbe za titulu „regionalnog lidera“, koju prisvajaju i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Rasim Ljajić je juče podneo ostavku na mesto koordinatora Akcionog tima za pronalaženje haških optuženika. Istovremeno, činjenica je da je Ratko Mladić bio na dohvatu ruke srpskim vlastima do 2007. godine. Kako komentarišete Ljajićevu ostavku u tom kontekstu?

– Kao čovek na čelu nove stranke, koja više nije regionalna, Ljajić hoće da učvrsti reputaciju nesebičnog, ispravnog i doslednog političara. Sada je ovo prilika da ponese odgovornost i za neuspeh za koji možda nije neposredno kriv, ili nije odgovoran samo on. Da je japanski ministar, izvršio bi harakiri, ali – na Rasimovu sreću – harakiri nije deo našeg identiteta.