Vladeta Janković: Glumac Vučić gubi kontrolu nad ulogom

Vlast je potvrdila da je u svakom pogledu nedorasla, ali pandemija jeste planetarni fenomen i, što bi rekao pesnik, to zvono zvoni svakome. Međutim, nipošto se ne sme zaboraviti da su Vučiću i njegovima već godinama preči poduhvati koji obećavaju politički profit od brige o temeljima društva, među kojima je zdravstvo jedan od osnovnih. Suviše dugo se medicinska struka ponižava favorizovanjem politički podobnih mediokriteta na račun sposobnih i nenametljivih majstora zanata. Osim toga, puca pred očima da jadno stanje bolničkih kapaciteta, a naročito višegodišnji egzodus materijalno zapostavljenih lekara i medicinskog osoblja, za posledicu imaju da sada, umesto da po izbijanju epidemije proradi sposoban i snažan mehanizam, susrećemo najpre neozbiljnost, a zatim usplahirenost, odsustvo koordinacije i pribegavanje svakovrsnim improvizacijama – kaže za Danas Vladeta Janković, profesor (u penziji) Beogradskog univerziteta, političar, diplomata, esejista, kritičar i autor kultne knjige „Mitovi i legende“. On tako odgovara na pitanje kako su naše vlasti za tako kratak period stigle od poruke da je korona virus najsmešniji virus do upozorenja da smo na pragu italijanskog i španskog scenarija i da li to znači da je država u ovu priču ušla dosta nepripremljeno.

* Vučić je uveo vanredno stanje i policijski čas, a sada preti i 24-časovnim policijskim satom. Da li su takve rigorozne mere neophodne i da li Vam se ponekad čini da predsednik uživa da maltretira sopstveni narod pod parolom brige za njegovo zdravlje?

– Ako uopšte ima opravdanja za vanredno stanje, to može biti jedino naša mentalitetska sklonost kočoperenju. Pokazuje se da ima naroda koji mogu i bez te drame. Zavođenje policijskog časa od 24 sata je već nešto drugo: ta mera je dvosekli mač sa kojim se ne treba igrati, a moglo bi da se pokaže kako je lek ubitačniji od bolesti. Što se Vučića tiče, umesto da kao odgovaran državnik poštuje svoj narod i njegovo dostojanstvo, on ga plaši i iznuđuje od njega lojalnost. Po tome mi liči na siledžije u školskim dvorištima, koji slabije zastrašuju i ucenjuju kako bi sebe predstavili kao zaštitnike i spasitelje. U kičerskoj predstavi koju izgrađuje Vučić „voljene bake i deke“ iz kandži zaraze spasava kao što je onda u naručju izneo dete iz mećave. A pretnje grobljima i ono strašno „Nećete izaći iz kuće. Nikad!“ pokazuju da u poslednje vreme glumac gubi kontrolu nad ulogom. Verujem da je dvodnevno povlačenje iz javnosti manje rezultat premorenosti, a više odluke marketinških stručnjaka koji su shvatili opasnost od preigravanja.

* Uprkos silnim greškama koje su načinjene od početka pandemije, predsednik priznaje da je načinio samo jednu – što je dopustio Srbima da se vrate u Srbiju. Zar takvim izjavama nije pokrenuo lov na srpsku dijasporu?

– Vređanje dijaspore i pokušaj da se ljudi obeshrabre od povratka porodicama u trenutku nevolje bez sumnje je ozbiljna ljudska, ali i politička greška, koju su još ružnijom napravile ulizičke šeprtlje iz režimskih medija. Tu se sada spasava što se spasti može, ali se ovakve stvari pamte i posledice će se jednog dana pokazati na izborima.

* Mogu li ovi silni propusti u borbi sa korona virusom da se obiju o glavu Vučiću na izborima i da li će pandemija na neki način značiti prekretnicu u našem društvu?

– Pandemija će, već danas je jasno, ostaviti teške ekonomske, socijalne i psihološke posledice, a to jednostavno mora da ima politički ekvivalent. Lično verujem u teoriju „kapi koja prepuni čašu“: u slučaju svojevremeno obožavanog Miloševića ta kap je bilo bombardovanje, a u slučaju Vučića to bi mogla da bude korona – pad njegove popularnosti već je počeo, a ubrzavaće se postepeno ali neumitno. A pandemija će, bojim se, biti prekretnica ne samo u našem društvu, već u čitavom svetu kakav je danas – negde u većoj, a negde u manjoj meri, u zavisnosti od ljudskih naravi i institucionalne stabilnosti.

 * Kako gledate na obećanje da će svi punoletni građani kad se završi vanredno stanje dobiti po sto evra, da li je to kompenzacija za  maltretiranje ili možda zalog za ono što dolazi posle korone – izbori?

– Pre svega, kad se 100 evra pomnoži sa brojem punoletnih državljana Srbije, dobija se basnoslovna svota. Prvo je pitanje postoje li, i odakle, tolike pare, a drugo – ako postoje, zar se ne bi u ovoj opštoj bedi mogle korisnije upotrebiti? Zatim, reč je o obećanju na štapu čiju je dužinu nemoguće izmeriti, a veliko je pitanje šta će, „kad sve ovo prođe“, 100 evra uopšte značiti. Sigurno je, takođe, da je ovde po sredi i najprimitivnije moguće potkupljivanje biračkog tela. Ali je, najzad, teško podneti nepravdu, i implicitnu uvredu, koju ovakva nivelacija podrazumeva u društvu toliko dramatičnih socijalnih razlika kakvo je naše.

 * Tokom čitavog vanrednog stanja Vučić i državni vrh poziva na jedinstvo i solidarnost, ali gotovo svako obraćanje javnosti predsednik koristi da se obračuna sa političkim protivnicima.

– Za vreme NATO agresije prećutno je bilo na snazi potpuno zatišje u odnosima vlasti i opozicije, što je prirodno svuda kad je jedna zemlja u ratu. Ondašnji režim, koliko god opak da je bio, imao je dovoljno pameti da tako nešto ne zloupotrebi. Možda se pandemija korona virusa ne može uporediti sa bombardovanjem (premda režimska propaganda stalno pominje „rat sa nevidljivim neprijateljem“), ali je ugroženost opšta kao i onda, pa bi bilo razumno da se politički obračuni suspenduju do daljeg. Međutim, Vučić i njegovo okruženje ne propuštaju nijednu priliku da ocrne i oklevetaju opoziciju, a istovremeno se prenemažu i iščuđavaju što ih malobrojni nezavisni mediji, inače nedostupni najširoj javnosti, izlažu više ili manje ozlojeđenoj kritici. Nije bez svakog osnova bojazan da režim pomišlja na totalni policijski čas upravo sa idejom da potpuno zatvori medijski prostor, i možda čak onesposobi internet komunikaciju, kako bismo po čitav dan gledali prenose davnih sportskih pobeda, filmove, serije, Vučićeve naizmenične plačevne limunade, psihološke drame i horore, kao i dosetke šaljivog doktora Nestorovića. Sve kako bismo zaboravili da i u vanrednom stanju postoji život koji treba da se živi.

* Da li bi opozicija koja se odlučila za bojkot trebalo da odustane od te odluke i izađe na izbore i samim tim iskoristi nezadovoljstvo građana aktuelnom situacijom?

– Odgovor na ovo pitanje mogu da počnem samo stereotipnim – „ko živ ko mrtav“. Stručne procene o mogućem trajanju pandemije, pa samim tim i vanrednog stanja, toliko su različite da je prosto lakomisleno upuštati se u predviđanja. Imam određen utisak da nezadovoljstvo u narodu raste i da se može samo povećavati sa pogoršanjem bilansa obolelih i umrlih, sa porastom straha i neizbežnim nastupanjem nestašica. „Kad ovo bude prošlo“, normalno je da će nastupiti osećanje olakšanja, ali s njim i potrebe da se pretrpljeno naplati. Prevedeno na politički jezik, to znači neposredno povećanje pritiska na režim i posebno na Vučića lično, koji jednog dana mora položiti račune zbog preteranog isticanja sopstvene ličnosti u prvi plan. Nevolja sa autokratijom i jeste u tome što ona ima svoju cenu. Kad hoćeš da se za sve pitaš i da o svemu odlučuješ sam, kad svoj lik sistematski utiskuješ u svest svakog građanina, sam ćeš snositi i najveću odgovornost – glasi najjednostavnija moguća jednačina. Svojevrstan znak ključanja koje se već oseća ispod površine jeste i poplava duhovitosti u opštenju među ljudima, u meri i na način na koji je ono danas moguće. Nešto slično smo već viđali u vreme demonstracija posle pokradenih izbora 96-97. ili pod bombardovanjem, a svaki put se taj bodri, neugasivi duh u određenom trenutku pretvarao u delatni otpor. To bi lako moglo da se desi Vučiću kad bude morao, kao što će morati, da raspiše izbore po isteku vanrednog stanja. Uslovi tada neće biti više važni, a opozicija bi morala da se ujedini samo za tu priliku, bez ikakvog obzira na ideološke razlike i lične netrpeljivosti, a uz gutanje žaba i zapušavanje nosa prilikom prihvatanja onih koji u poslednji čas budu otpali od Vučića. I ne bi smela da zaboravi iskustva stečena na greškama „šestog“ oktobra.

* U senci pandemije Miroslav Lajčak imenovan je za specijalnog izaslanika Evropske unije u pregovorima Beograda i Prištine, a pala je i vlada Kurtija. Koliko je to dobro po Srbiju?

– Nedavno sam imao priliku da o tome govorim za javnost, pa ću sada samo ponoviti suštinu onoga što sam rekao. Lajčak je dobra vest utoliko što, za razliku od svojih prethodnika na toj dužnosti, poznaje prilike, ljude i jezik, pa i zato što je sposoban i iskusan pregovarač. Loša vest je što nije niti će biti nezavisan u odlučivanju, a što oni koji su mu poverili ovaj posao ne planiraju ništa pozitivno po naš nacionalni interes. Pregovori sigurno neće početi skoro, jer su mnogo preče stvari iskrsle ne samo ovde već i tamo odakle se konci vuku, a ishod će najviše zavisiti od ishoda izbora u SAD, ali i onih ponovljenih na Kosovu, pa bogami i onih koji predstoje nama.

Od pomoći je i uverenje da je pred zoru najmračnije

* Naposletku da Vas pitam koliko ozbiljno shvatate pandemiju, da li se pridržavate uputstva i kako ispunjavate višak slobodnog vremena?

– Zarazu shvatam sasvim ozbiljno. Pada mi na um jedno davno putovanje Borislava Pekića na Divčibare, u posetu prijateljima. Bio je vreo letnji dan, a u pretrpanom autobusu orili su se narodnjaci, prozori su bili čvrsto zatvoreni zbog promaje i nije najbolje mirisalo. Pisac je tada sa filozofskim mirom svojoj saputnici dao savet – da se ućuti, da ekonomiše prostorom i vazduhom i da misli na prostranstva, jer trenutna muka, kao i sve drugo, ima kraj. Ovih dana u Beogradu meni najteže pada potpuno ograničenje kretanja i često savlađujem iskušenje da prošetam oko bloka po cenu da me policija gnjavi i tabloidi ističu kao gnusan primer subverzivnog ponašanja. Izolacija ima i dobru stranu utoliko što radosno i uspešno radim na novoj knjizi, mnogo pričam sa prijateljima, uživam u deci preko Vajbera, a na televiziji nostalgično gledam tenis. Od pomoći je i uverenje da je pred zoru najmračnije.