Godina za godinom Vučićevih obraćanja

Od Slobodana Miloševića i komunističke tradicije preuzeo je nastupe sa otvaranjima fabrika i puteva, koji se uživo prenose, ali i sednice neposrednih sastanaka sa srpskim narodom sa Kosova.

U to bi se moglo ubrojiti i povremeno otvaranje sednica Vlade kojima prisustvuje Vučić za javnost i televizijske prenose. U Miloševićevo komunističko vreme tako su bile prenošene sednice partijskih tela.

Od Vojislava Koštunice preuzeo je jake predsedničke konferencije za štampu, koje se i održavaju pri sedištu kabineta.

Koštunica ih je kao predsednik zajedničke države Srbije i Crne Gore prvi ustanovio kao redovne jednom mesečno, baš kao suprotnost komunističkoj tradiciji u kojoj su bile trula građanska moda.

Od Zorana Đinđića Vučić je preuzeo česte izjave za određene medije, mimo plana redovnih nastupa, ali sa „oboda događaja“.

Preuzeo je i baratanje ekonomskim pojmovima i činjenicama (kod Đinđića su to bili prevashodno filozofski), u što većoj meri, radi ostavljanja utiska da vlada pomoću znanja, a ne sile.

Od Borisa Tadića, uzeo je model televizijskih gostovanja, u smišljenim i dobro odabranim uslovima u studijima i prema političkom trenutku izabranim terminima.

Najzad, od Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, svoje prethodne partije, Vučić je preuzeo iskorišćavanje bezbednosnih podataka u medijske svrhe.

Kao nekadašnji politički zatvorenik Šešelj je upotrebu takvih podataka, potpuno i brutalno podredio ličnim ciljevima, dajući za pravo poslovici koja se pripisuje Amerikancima: pola istine je gora laž nego cela laž.

Preuzimanje svih načina usmeravanja javnosti svojih prethodnika koje je ocenio kao uspešne, kod Vučića nije samo stvar teorijskog izbora.

U Vučićevom medijsko-političkom štabu su i dalje pojedini ljudi koji su radili za sve pobrojane prethodnike u nekom svojstvu – savetnika, finansiranog vlasnika medija, istraživača javnog mnjenja, analitičara…U tom smislu, to je i živ i stvaran praktični kontinuitet.

Ukoliko se godinu za godinom prate Vučićeva obraćanja, a glavni alat njegove vlasti jeste usmeravanje javnosti i on sam kao vladar rejtingom (a ne ustavni vladar), može se zaključiti da promena ima i da su nezaustavljive.

Međutim, uprkos navodima o zasićenju, ne bi moglo da se tvrdi da je publici Vučić dosadio, svakako ne još u značajnom obimu.

I dalje svaka medijska pojava Vučića, posebno u kontekstu Kosova, Rusije, ekonomske krize, ili ličnih odnosa sa saradnicima, nužno vuče interesovanje i visoku praćenost.

Ljudi i dalje gledaju i čitaju vesti o njemu – priča koju on priča i dalje nosi privlačnu medijsku snagu jakog intenziteta.

Sa druge strane, međutim, ima sve težih nedoslednosti koje će se ili zalediti, ili dovesti do pucanja. Na provom mestu, sve češće dolazi do nelogičnog podvajanja nastupu, kao kada se na primer, Vučić u ulozi Miloševića pred Srbima sa Kosova, malo neprimereno našali, baš kao da treba da bude zabavan u studiju u Tadićevom stilu.

Uskakanje i iskakanje iz uloga svojih prethodnika – od branioca nacije (Milošević) i pravnog stručnjaka (Koštunica) do hladnog ekonomskog stručnjaka (Đinđić) i prozapadnog političara (Tadić) postaju preterano nagla i ostavaljaju publiku zbunjenom.

Takođe, oponašanje prethodnika u nastupu, ne bi bilo dovoljno za toliko ogroman uticaj na javno mnjenje koliki ima srpski predsednik Vučić, da to nije zasnovano na jednom dubljem političkom kretanju.

To kretanje proističe iz opšteg obrasca društva Srbije, a to je obrazac disfunkcionalne porodice. Iz tog obrasca se crpu preovlađujuća opredeljenja u Srbiji, čije se karakteristike prelamaju kroz podelu koju oličavaju Latinka Perović i Dobrica Ćosić. Ta podela nije zasnovana na njihovim stvarnim rodovima, kako se po pravilu doživljava.

Latinka Perović u tom obrascu nije majka, već otac. Dakle, onaj ko predstavlja u prenesenom smislu položaj u svetu, od koga potiče materijalni status i ono što je potrebno da se taj status stekne, održi i prenese dalje u budućnost.

Dobrica Ćosić je tip majke, prirodne i samim tim neraskdive veza sa datim okruženjem, samim životom i spoljnim svetom. Ona je u poodređenom položaju, zavisna, slaba, sputana, često izrabljivana, doživljena kao manje vredna, sklona povinovanju i žrtvovanju, sa razumske tačke besmislenom.

U tom obrascu disfunkcionalne porodice, političko opredeljenje nastaje na nesvesnom nivou dece koja su se poistovetila sa očevim odnosom prema majci, iako se često prikazuje upravo obrnuto.

Opredeljenje se razumski naknadno samo nadograđuje i pravda često potpuno iskreno, dok analitičari medija i politike, primećuju da građani žele i prihvataju jedino sadržaj koji potvrđuje ispravnost političke strane koju su već zauzeli. Ili prostije, koja je po njihovom ukusu.

Vučić, da li to treba reći, se drži dosledno uloge oca, a to sasvim otvoreno potvrđuje i ponašanje ljudi iz njegovog okruženja, koji potpuno svesno podilaze toj njegovoj ulozi, ne bi li zadržali mesto u toj povlašćenoj grupi. Baš kao što i deca oponašaju roditelje da bi bila prihvaćena i imala privilegije odraslih u porodici.

Na primer, oponašajući ne samo Vučićeve medijske nastupe i odnos prema javnosti i novinarima i ponavljajući njegove reči i izraze, nego i posežući za istim načinom odevanja i drugim detaljima.

Tako na primer, kada Vučić u 2021. nosi rolke, i recimo Goran Vesić, Ana Brnabić i drugi, smesta odjednom nose rolke. Kada Vučić u 2022. pređe na trendi karirane sakoe, eto i Vesića u kariranom sakou. Kada Vučić promeni okvir naočara, i Vesić učini isto.

Za disfunkcionalne porodice važi da funkcionišu samo u situacijama krize, a i sve dok ima nekog finansijskog podmićivanja, kao nadoknade i namirivanja za trpljenje i bivanje u nezdravim odnosima.

Kako za Srbiju važi da je neprekidno u kritičnom stanju, tako se i ovaj disfunkcionalni obrazac pokazuje kao nešto „što radi“ i stalno pokreće politiku.

Zahvaljujući tome se kod građana ukorenio osećaj bezizlanosti, i odsustvo vere u zdrave promene, te mirenje sa tim da je upravo dato disfunkcionalno društvo jedino moguće, kao i takav, a ne drugačiji, predsednik.

Očekuje se međutim, nailazak tako sveobuhvatne krize, u kojoj neće više biti dovoljno sredstava za podmićivanja i nadoknade, što će dovesti društvo u fazu razaranja i promena.

Kroz pad rejtinga i promašenost Vučićevih medijskih nastupa, ta faza bi trebalo da postane vidljiva tek na samom kraju, a dotadašnje nedoslednosti prividno naprasno mogle bi da sruše decenijsku sliku predsednika u javnosti.

Nailazak ovakve faze na početku odlazeće godine ničim nije nagovešten, naprotiv, činilo se i čini i dalje, da Vučiću ide nikad bolje.

Kontekst velike evropske krize usled rata koji Rusija vodi u Ukrajini Vučiću je doneo trijumfalnu pobedu na predsedničkim izborima 3. aprila, a opozicija ih nije osporila kao nameštene.

Godinu 2022. Vučić međutim, završava dogovorom sa NATO i Kfor, o tome da se Srbi povuku sa barikada na severu Kosova, da bi dobili nešto što već imaju, a to je pravilo da albanska policija pod kontrolom Aljbina Kurtija može ući u srpske sredine samo uz dozvolu međunarodnih snaga i lokalne zajednice.

Kad Kurti ponovo pokrene policiju, Vučić će morati opet da pokreće vojsku, odnosno da pruža nesrazmerno jak odgovor za nesrazmerno mršav ishod.

Takvo iscrpljivanje, uz mogući ekonomski pad, može iscrpeti krizu samu, ostavljajući Vučićeve nastupe pred javnošću ispražnjenim i praznijim nego svih ranijih godina, baš kao kad deca odjednom odrastu u disfunkcionalnoj porodici, zadobijajući širu svest. Oponašanje prethodnika neće to moći da predupredi i zaustavi.