Goran Pitić o Đinđićevoj vladi formiranoj pre tačno 22 godine: Dotle je bilo krpljenje, a onda je Zoran napravio sistem

Pitić je ocenio odgovorio se na ovom događaju, kojem su prisustovali i Ružica Đinđić, Gorica Mojović i Slobodan Milosavljević, vratio u vreme „o kome se ne govori dovoljno“.

Pitić, koji je bio i deo privremene vlade do 25. januara, rekao je da je poziv da doprinese, kako je rekao, povratku sistema u devastirano društvo, dobio preko kolege sa Ekonomskog fakulteta na kom je bio asisten – Ivana Vujačića.

– Pozvao me je u deset uveče, šestog ili sedmog oktobra da popijemo pivo. Rekao sam supruzi tada da ćemo imati izgleda ozbiljan razgovor. Rekao je kakva je situacija, ja sam sutradan rekao da. Tri meseca sam proveo u toj vladi koja pokušavala da zakrpi rupe. Podsetimo da je tada bilo situacija da 50 dana nismo imali struje, da ne govorimo o svim deficitima u ekonomiji i u društvu. Bavili smo se krpljenjem dok nije nakon 25. januara Zoran napravio sistem, priseća se Pitić.

Tako je postao ministar u prelaznoj vladi koju je vodio Milomir Minić, a koja je formirana nakon pobede Demokratske opozicije Srbije, po dogovoru DOS-a, Socijalističke partije Srbije i Srpskog pokreta obnove.

U njoj je Pitić vodio ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom.

– Tada kad je došao poziv za prelaznu vladu je bilo vreme kad sam morao da donesem važnu odluku koja menja način življenja. Konsultovao sam se u porodici znajući da će od mene zahtevati dosta truda, koji je i Zoran tražio. Ta odluka mi je donekle odredila i životni put. Nisam bio deo neke stranke, bio sa običan građanin, pa mi je zato bilo iznenađenje što je mene neko pozvao, dodaje.

Iako nije imao zamisao da ostane ministar i nakon tog 25. decembra, poziv Zorana Đinđića nije odbio.

– Bilo mi je iznenađenje, ali je bilo i jasno da je Zoran hteo da stvori jedan embrion dela Vlade koji treba da obnovi sistem. Stavio je kišobran iznad nas da nas zaštiti, kako bi radili svoj posao. Bili smo tu da vratimo sistem. Bavio se našim delom, ali i vođenjem tog sistema sa 18 stranaka. Imali smo potpunu slobodu da zajedno sa Zoranom stvaramo taj koncept u kome bi trebalo da se razvija ekonomija u Srbiji, rekao je Pitić.

Đinđića, navodi, ranije nije poznavao, iako je bio aktivan u građanskim protestima tokom godina borbe protiv Miloševićevog režima, pa je predsednika Demokratske stranke upoznao pred samo stvaranje Vlade.

Iako mu, kako kaže, idolopoklonstvo nije blisko, želeo je da svaki put bude maksimalno spreman i da „prođe test kod njega“.

– Išli smo pred formiranje Vlade po Srbiji i tada je počelo to moje punjenje impresijama o Zoranu. Bio je to čovek za kog sam smatrao da pred njim uvek moram da budem spreman. Preslišavao sam se više puta kada bi pravio samo jednu prezentaciju. Želeo sam uvek da dam ono najbolje i hteo sam da prođem kod njega uvek tu vrstu testa. Kod njega je uvek bio znak pitanja u očima i to čelindžovanje onoga što ste želeli da predstavite, priseća se Pitić.

U vladi izglasanoj 25. januara 2001. Pitić se zadržao u ministarstvu za ekonomske odnose u inostranstvu, za koje kaže da je bilo poptuno novo, toliko da je u njega ušao samo sa sekretaricom.

Vladimir Pavićević, drugi učesnik tibine na FPN,  ga je upitao da li je istina da je rekao da želi 100 evropskih stručnjaka u Vladi, Pitić je rekao je kroz smeh rekao da je u pitanju „neka insajderska informacija“, te ponovio da je ministarstvo bilo potpuno novo i kako mu je glavni kriterijum za dolazak novih kadrova bila kompetentnost.

Napomenuo je da kao uspeh smatra to što je prosek godina u ministarstvu bio ispod 30, te kako je tu radila i jedna Francuskinja na praksi.

Prisetio se i situacije kada mu nije odgovarala „kadrovska politika DOS-a“, odnosno dolazak partijskih kadrova.

– Pitao sam Zorana ‘rekoh mogu da ispunim da budu to ti ljudi, ali moraju da znaju odlično jezik i da imaju taj intelektualni kapicite‘. Ispitivao sam te kandidate i pokušavali su na razne načine na uđu u sistem. Rekao sam Zoranu da ne  bih da to budu ti ljudi, meni trebaju profesionalci i odgovor je bio ‘pa naravno‘. Ta podrška razumevanju šta je potrebno uraditii i brzina donošenju odluka, taj instikt i poštovanje i razumevanje u donošenju odluku je ono što je bilo presudno, naveo je Pitić.

Istakao je i kako nije tačno da je ekonomski koncept bio neoliberalan, te da su između različitih modela privatizacije izabrali onaj koji je, kaže, najbolji i koji je dobio najbolje ocene od međunarodnih organizacija.

Upitan postoje li danas oni koji su naslednici Đinđićeve vizije rekao je da je razlika u tome što su oni tada bili autentični zagovornici proevropske politike, ali i da danas ne vidim nikog ko je ima Đinđićeve intelektualne kapacitete.

– Modernizacija nisu samo putevi i fabrike. To je način na koji želimo da gradimo Srbiju u budućnosti, kao zemlju individualnih sloboda, iskazivanja svog stava bez traganja za izdajnicima, društvu u kome postoji tolerancija. U svetu govore „ekonomija to su ljudi“, a u Srbiji danas ne postoji ulaganje u ljudski kapital. To je pitanje i toga da vi možete biti menadžer, ali menadžer i lider su različite stvari, a mi smo to imali 2001. godine, poručio je i Pitić.

Na 25. godišnjicu od formiranja prve demokratske Vlade Srbije, fond koji nosi ime njenog predsednika Zorana Đinđića, organizovao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka tribinu o političkoj viziji prvog srpskog demokratski izabranog premijera u organizaciji Fonda Zoran Đinđić.

– Na današnji 2001. godine izabrana je vlada Zorana Đinđića. Toga vremena se sećam kao vremena nade, enmtuzijama i kretanja ka progresu. Diplomirao sam i počeo da radim i to je za mene bilo vreme kretanja ka progresu, a mislim da je taj osećaj postojao u širokom društvu. Ove godine obeležavamo i 20 godina od ubistva Zorana Đinđića. Taj događaj me stigao u Bonu, na studijama i sećam se govora jednog profesora koji nam je održao dvosatno predavanje o Đinđiću kao svetskom državniku. Bio sam počastvovan što mogu da čujem takvo jedno predavanje o jednom čoveku, nažalost ne lepim povodom, rekao je na početku Vladimir Pavićević.

U ime FPN i dekana Dragana Simića koji nije bio u prilici da bude na tribini obratio se prodekan Nemanja Džuverović.