Goran Vesić: Moguće je da Đilas misli da je političaru dozvoljeno sve

Moguće je jer ovo je slobodna i demokratska zemlja. Ali nije normalno.

Moguće je da Đilas, koji je kao bivši gradonačelnik Beograda ostavio dug prema penzionerima od skoro 240 miliona dinara, sada pokušava da politički profitira na našim najstarijim sugrađanima. Moguće je da o penzionerima priča osoba koja im je dugovala dva miliona evra, a čiji je dug isplatila sadašnja gradska vlast. Ali nije normalno. Đilas je bio deo pogubne ekonomske politike Borisa Tadića koja je uništila Srbiju zaduživanjem po zelenaškim kamatama od preko 7 odsto. Da nije bilo toga ne bi Aleksandar Vučić morao poslednjih godina da sprovodi teške ekonomske mere koje su dovele do oporavka državnih finansija.

Moguće je da Đilas, koji je dugovao trudnicama naknadu do punog iznosa zarade od skoro 389 miliona dinara, naknadu porodiljama u iznosu od 6,3 miliona dinara, pomoć deci koja se isplaćuje preko Gradskog centra za socijalni rad u iznosu od 11,4 miliona dinara i socijalno ugroženim građanima na ime jednokratne novčane pomoći skoro 124 miliona dinara, sada priča o naknadama za porodilje. Moguće je ali nije normalno. Nije normalno da priča o tome kako je naknada za porodilje iznosila 50 hiljada dinara, a da se pri tom ne kaže da se sa isplatom kasnilo i duže od godinu dana. Grad Beograd danas isplaćuje jednokratnu novčanu pomoć za novorođeno dete u iznosu od 10 hiljada dinara i to pravo imaju sve porodilje bez obzira na broj dece, čime se omogućava da preko 17 649 beba dobije tu pomoć. Socijalno ugrožene porodilje dobijaju još 25 hiljada dinara, što čini ukupno 35 hiljada dinara pomoći pri rođenju deteta od Grada Beograda. Ranijim, Đilasovim odlukama, tom vrstom pomoći bilo je obuhvaćeno oko 3 500 porodilja, dok Grad Beograd danas pokriva više od 14 000 hiljada novih majki. I da ne zaboravim, izmirili smo sva dugovanja Grada Beograda koja nam je ostavio Đilas, prema trudnicama, porodiljama, deci i socijalno ugroženim građanima. To je normalno. Kao što je normalno i to što na današnji dan ne dugujemo nijedan dinar tim ženama. Plaćamo obaveze tačno u dan i za razliku od Đilasa ih ne lažemo. Ono što obećamo platimo. Bolje je da primaju 35 hiljada dinara redovno nego da svako novorođeno dete u Beogradu dobije obećanje da će jednog dana neke naredne godine dobiti 50 hiljada dinara i skoro 700 evra kockarskog duga po glavi deteta, jer za toliko je Đilas zadužio svakog Beograđanina.

Moguće je da Đilas misli da je u redu to što su ukupna dugovanja grada za socijalu, računajući neplaćene subvencije javnih preduzećima, poslednjeg dana 2013. godine iznosila 5,3 milijardi dinara što su dva godišnja budžeta gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu. Moguće je ali nije normalno. Kao što je normalno da se bebi paketi prave od donacija društveno odgovornih kompanija kako se to danas radi. Moguće je da Đilas misli da je u redu što je ove pakete finansirao iz kredita na koji i danas plaćamo zateznu kamatu. Ja stvarno mislim da to nije normalno. A da je moguće Đilas je pokazao.

Normalno je da smo kao gradska uprava pokrenuli jednu od prvih inovativnih usluga – lični pratilac deteta. Ona se pruža bez prekida počev od 2014. godine, besplatna je za sve roditelje, a trenutno tu uslugu koristi 330 dece i mladih sa smetnjama u razvoju. Normalno je da smo pokrenuli i uslugu personalnog asistenta koju sada koriste 52 osobe sa invaliditetom, a koja se pruža od 2016. godine. Moguće je da to Đilasa nije interesovalo dok je vladao Beogradom jer tu nema dovoljno glasova a ni para. Moguće je ali nije normalno.

Moguće je da Đilas misli da je dobro što je kupio 200 autobusa stranog proizvođača. Moguće je da je to bilo veoma korisno za njega i njegove saradnike jer je svaki autobus poljskog proizvođača Solaris bio skuplji za 55 hiljada evra od domaćeg autobusa, što znači da je Gradu Beogradu naneta šteta od 11 miliona evra. Moguće je ali nije normalno. Normalno je da se autobusi kupuju u domaćoj fabrici Ikarbus. Mi smo u Ikarbusu kupili 30 zglobnih i 60 solo autobusa i ta fabrika radi zahvaljujući Gradu Beogradu. Kroz javno-privatno partnerstvo Grad je angažovao još 424 autobusa, ne starija od četiri godine i dodatno još 254 autobusa za prigradska naselja. Moguće je da Đilas misli da je bilo bolje da je ovih 768 autobusa kupljeno ako je moguće na kredit i to od proizvođača kod koga je svaki za 55 hiljada evra skuplji. To je u skladu sa onim što je radio godinama u gradu. Normalno je da je potpisivanjem tih ugovora smanjena cena po kilometru koju plaćamo privatnicima i da je tako ušteđeno 240 miliona dinara godišnje. A da je kod Đilasa promena stava vrlo lako moguća potvrđuje činjenica da je krajem oktobra 2013. godine, kada mu je izglasano nepoverenje u Skupštini grada Beograda, nudio Vladi Srbije da Beograd kupi autobuse FAP-a. Setio se domaćih proizvođača tek kada je bio smenjen. Sve je to moguće ali nije normalno.

Moguće je da Dragan Đilas, koji je kao ministar Koštuničine vlade zadužen za nacionalni investicioni plan učestvovao u donošenju vladinih odluka za izgradnju spalionice na deponiji Vinča, danas to kritikuje. Moguće je da isti taj Đilas 2014. godine na Slaviji promoviše projekat muzičke fontane i najavljuje vikendom zaustavljanje saobraćaja kako bi narod uživao u njoj, a danas napada taj projekat. Moguće je da tajkun Đilas danas preti stranim investitorima da više neće moći da grade zgrade i tržne centre kao što nisu ni mogli dok je on vladao Beogradom, a 12. marta 2009. godine je u Kanu kao gradonačelnik Beograda promovisao maketu Miškovićevog projekta „Grad na vodi“. Moguće je da je u avgustu 2013. godine hvalio projekat „Beograd na vodi“, dok se nadao da će ostati gradonačelnik, a danas isti taj projekat napada. Moguće je da dok je bio gradonačelnik nije odlazio na Prajd i nije obezbedio uslove za njegovo održavanje, a danas kada se održavaju čak dve takve manifestacije godišnje slušamo njegovu naknadnu pamet kako je to dobro za Beograd. Moguće je da je raseljavao Rome na takav način da je Srbiji bilo obustavljeno finansiranje rekonstrukcije Gazele i da smo mi ove godine zajedno sa EU smestili 169 romskih porodica u pristojne stanove i kuće. Ako se seća to su one iste romske porodice koje divljački uz pomoć policije raselio i ostavio ih da osam godina žive u kontejnerima. Moguće je da se Đilas i u ovom slučaju naknadno opametio i da sada veruje da zbog njega Grad Beograd dobio nagradu za inkluziju. Moguće je da sada kritikuje rekonstrukciju Slavije, Bulevara oslobođenja i Ruzveltove ulice, a da je zaboravio gužve koje je napravio u Beogradu kada se 2009. godine rekonstruisala Gazela tako što su četiri trake istovremeno bile zatvorene. Sve je to moguće ali nije normalno.

Moguće je da Đilas misli da je političaru dozvoljeno sve, pa da tako nema razlike između javnog i privatnog interesa. Moguće je jer je kao državni funkcioner osnovao privatnu sportsku televiziju koja je radila sa gubitkom, a potom je prodao državnom Telekomu za milione evra. Recite mi jednu demokratsku zemlju u Evropi gde bi to bilo moguće? Moguće je da je kao državni funkcioner zajedno sa tajkunom Miškovićem imao svoje novine. Moguće je da mu je kao državnom funkcioneru bilo dozvoljeno da ima monopol na medijskom tržištu Srbije i tako direktno utiče na uređivačku politiku medija. Moguće je i da kao državni funkcioner posluje sa kompanijama kojima zbog toga nudi pogodnosti u gradu kao što je radio sa Telenorom. Moguće je da njegove kompanije od kako je državni funkcioner zarade desetine miliona evra. Moguće je i da 2001. godine obilazi državne kompanije, poziva se na tadašnjeg premijera Đinđića i priča kako mu je nudio da bude predsednik Izvršnog odbora stranke, a da potom isti taj Đinđić kao premijer podnese krivičnu prijavu protiv njega. Moguće je i da danas Vučića izjednačava sa Miloševićem, a da je 2000. godine odbio da radi kampanju za OTPOR. Moguće je ali nije normalno.

Dakle, moguće je da Đilas ponovo želi vlast ne bi li ponovio svoju bajku. Nije normalno da misli da je četiri godine bilo dovoljno da mu sve zaboravimo.