Građanke i građani Srbije nisu protiv demokratije

Siromaštvo ljude čini neotpornim na izazove koruptivnog zarobljavanja države. Demokratske institucije su potkopane izgrađenom klijentelističkom mrežom poslovnih kontakata i partijskog upošljavanja koja ide od privrede i službi bezbednosti do kulture i medija. Ona vodi ka stanju u kome kroz pranje novca organizovana korupcija i kriminal idu „ruku pod ruku“.

I lični uvidi i nalazi istraživanja pokazuju da su građanke i građani Srbije ponovo sluđeni i ubijeni krizom. Gotovo polovina građana (Crta, novembar, 2022) navodi socijalno-ekonomske probleme kao najveće: loš standard i primanja, probleme sa nezaposlenošću i uslovima rada, visoke cene, stambene probleme, manjak perspektive mladih.

U konkurenciji sa životnim, teme koje ideološki polarizuju biračko telo na „prozapadne demokrate“ ili na „proruske suvereniste“ na prvi pogled nemaju mnogo šanse. No, politička i životna agenda već tradicionalno se ne podudaraju, pri čemu na izbore građana dominantno utiču kulturni i nacionalni identiteti i vezanost za različite lidere. Istovremeno, sporo rastu protivljenje ratu u Ukrajini, kao i zabrinutost zbog posledica rata na Srbiju.

Čini se, pre svega, zbog sebičnog osećaja da će se kriza produbiti ratom a da nama niko sa strane neće pomoći.

Skoro polovina građana ne očekuje pomoć ni od Zapada, ni od Rusije. Posledično, 40 odsto građana misli da njihov kvalitet života ne zavisi mnogo od toga ko je na vlasti u Srbiji. Skoro svi očekuju dalji rast cena, a većina i nestašice struje i energenata. Kriza je, onda, poput snega koji služi da pokrije tragove promašaja klijentelističke politike u energetici i poljoprivredi.

Dakle, ključni životni ekonomski i socijalni interesi su politički potisnuti, raširenim uverenjem da se pitaju stranci, odnosno da svi političari jedno obećavaju siromašnim građanima u kampanji a drugo rade u interesu bogatih i moćnih kada dođu na vlast.

To u velikoj meri relativizuje podelu na (socioekonomsku) levicu i desnicu.

Postoji li, međutim, većinski konsenzus građana oko samih demokratskih vrednosti? Nalazi Crte ukazuju da minimalni preduslov demokratije – biranje vlasti na slobodnim izborima – podržava čak devet od deset građana (91 odsto). Visoku podršku tri četvrtine anketiranih ima i stav o obavezi vlade da redovno polaže račune građanima, kao i dimenzije liberalne demokratije – zaštita građana od samovolje države, sudska i parlamentarna kontrola rada vlade i stav da država ne može manjinama da ograniči prava koje ima većina.

Najnižu, ali još uvek kvalifikovanu podršku od 68 odsto imaju stavovi o ravnopravnosti učesnika u demokratskom procesu i potrebi rotacije stranaka na vlasti.

Kako je onda moguće da se tek nešto više od polovine građana (54 odsto) slaže sa stavom da je, bez obzira na sve teškoće, demokratija najbolji sistem za Srbiju? Kvaka je u tome što istovremeno tek nešto manje od polovine (45 odsto) misli da je za Srbiju u ovom trenutku najbolje da ima jednog jakog lidera koga bi svi slušali. Kad se ovi podaci ukrste, petina građana je i za jedno i za drugo!?

Kad je o poželjnom modelu demokratije reč, polovini građana Srbije (48 odsto) je, barem deklarativno, najbliži participativni model, odnosno stav da u politiku treba da budu aktivno uključeni svi građani.

Nasuprot tome, nešto više od četvrtine građana (27 odsto) navodi da je dovoljno da se građani bave politikom tako što će glasati na izborima (reprezentativni model), odnosno da politikom treba da se bave samo političari, a ne obični građani (24 odsto) – elitni model demokratije.

Istovremeno, tek svaki peti građanin je učestvovao u akcijama ili inicijativama u lokalnoj zajednici. Polovina onih koji nisu učestvovali načelno nije protiv takvog angažovanja, ali kaže da nema vremena ili ne zna kako. Kao teme oko kojih bi se angažovali, građani izdvajaju komunalne i ekološke.

Polovina dakle prihvata participativni model ali se, zbog ograničenih kapaciteta, poverenja i odsustva poželjnih ishoda, ne angažuje. Zbog njih demokratija istina nije jedina igra u gradu, ali se nije ni odselila iz Srbije, već ohrabruje otporom prema predlogu novog zakonu o policiji i značajem ekoloških tema i protesta i kada to nosi ekonomske teškoće.

U pogledu članstva u političkim partijama, dve trećine građana navodi da nisu članovi niti su ikada bili. Svaki peti građanin je nekada bio a svih 12 odsto ispitanika ističe da su trenutno članovi neke političke partije. Logično se otvara pitanje: ako već ne veruju partijama iz kog su razloga tako masovno u njima – onim vladajućim, pre svega?

Izbori i njihovi rezultati pokazuju podelu na tri politička polja. Natpolovična, čak dvotrećinska podrška je središnjem polju koje, pored SNS i SPS, uključuje i partije manjina. Radi se o pragmatičnom spoju klijentelizma i evropragmatizma, odnosno plutanja između ključnih spoljnopolitičkih destinacija. Dva odeljena opoziciona polja proevropsko i suverenističko su sa podrškom od po 15-20 odsto opredeljenih birača.

NJih spaja zahtev za demokratijom i oslobođenjem zarobljene države. Pri tome oba opoziciona polja su fragmentirana i bez stranke ili koalicije sa dvocifrenim rejtingom i izvesnim parlamentarnim statusom. Odraz je to i monopola vlasti nad resursima moći i stanja u kome su sve sumnjičaviji birači još skloniji provladinim medijima, na koje su često i osuđeni.

Dakle, građanke i građani Srbije nisu protiv demokratije. Voleli bi da budu pitani, žele da učestvuju ali nemaju ni dovoljno kompetencija ni volje i poverenja. Ili nisu spremni da rizikuju u uslovima straha i odsustva solidarnosti. Formirani, uslovni refleks im je potraga za vođom kome neće suflirati. Srbija je tek demokratura ili vođena demokratija.

Limitirajući faktor je svakako i dominacija konzervativnih vrednosti.

Na osnovu ranijih istraživanja možemo zaključiti da bolji dani za demokratiju neće doći bez paralelnog procesa opadanja tradicionalizma, paternalizma, autoritarnosti i etatizma, kao i zatvorenosti (ksenofobije) prema drugim kulturama i nacijama.

Autor je politički sociolog