Granica bojkota

 Kako smo dvanaest izbornih ciklusa, za koje je po pravilu potrebno gotovo pola veka, uspeli da zbijemo u tri decenije?

Da li je srpskom društvu zaista bilo neophodno da u dosadašnjih jedanaest izbornih izjašnjavanja o narodnim poslanicima, osam puta prevremeno izađe na birališta, a da svega tri puta do sada to učini u uobičajenom četvorogodišnjem ciklusu?

Dakle, izbori koji su pred nama su tek četvrti redovni parlamentarni izbori koji se od 1990. godine na ovamo održavaju u Srbiji. Iako su redovni, ovi izbori su po mnogo čemu specifični čak i za srpske prilike. Odavno u srpskoj izbornoj praksi nismo bili u situaciji da je pred same izbore izmenjeno toliko pravila od kojih neka, poput smanjenja izbornog cenzusa sa 5 odsto na 3 odsto, kao i novog pravila za ponderisanje manjinskih izbornih količnika, fundamentalno utiču na izborni proces.

Ipak, sve promene, bilo da imaju za cilj da unaprede izborni proces, da povećaju reprezentativnost u Narodnoj skupštini ili prosto da motivišu određene političke partije da se pojave na izborima, ostaju u senci najave bojkota od strane opozicionih političkih partija okupljenih oko Saveza za Srbiju.

Po merenjima agencija za istraživanje javnog mnjenja druga po snazi politička opcija, nezadovoljna izbornim uslovima, najavila je bojkot izbora na sva tri nivoa: republičkom, pokrajinskom i lokalnom. Drugi bojkot u istoriji srpskog parlamentarizma sa sobom donosi i polemiku oko kvantifikovanja njegovog (ne)uspeha.

Koji je to tačno broj, bilo da je izražen u apsolutnim brojevima ili u procentima, koji će nam već 26. 4, po zatvaranju biračkih mesta nagovestiti kakva je sudbina bojkota i političkih partija koji su svoje delovanje vezale za bojkot? Iako ne postoji zakonska odredba koja delegitimiše izborni proces, u slučaju niske izlaznosti, pobedniku ovih parlamentarnih izbora (a on se unapred zna) svakako neće bit svejedno da li je svoj uspeh ostvario uz učešće natpolovičnog broja registrovanih birača ili uz njihovo ignorisanje izbornog dana.

Ako uzmemo u obzir da je najmanja zabeležena izlaznost bila 53 odsto, i to na parlamentarnim izborima 2014. godine, a da u proseku negde oko 57 odsto građana Srbije izlazi na parlamentarne izbore, ostaje nam da vidimo kako će izlaznost, bilo da je manja ili veća za par procentnih poena od polovine upisanih birača, biti predstavljena javnosti od strane jednih i drugih – onih koji su za izlazak na izbore i onih koji izbore bojkotuju.

Istraživanja ukazuju da je u ovom trenutku nešto manje od 3 000 000 građana odlučno da izađe na izbore, što u procentima čini negde oko 44 odsto biračkog tela. Predstojeća izborna kampanja će se voditi oko naklonosti par stotina hiljada građana koji nisu sigurni u svoju odluku o izlasku na izbore.

Veliki broj političkih partija koje najavljuju svoje učešće na izborima svakako će se truditi da ovu grupu motivišu da se pojave na biračkim mestima i da podrže njihovu viziju Srbije. Sa druge strane, zadatak opozicije je da ih kroz kampanju bojkota zadrže što je moguće dalje od biračkih mesta. Ni jedni ni drugi neće imati lak zadatak u danima kampanje koja je pred nama.

Autor je izvršni direktor u Centru za slobodne izbore i demokratiju