Grbović: Jedinstvena lista učinkovita za Beograd, izlazak u više kolona bolji za parlamentarne izbore

Vlast je više puta sama ponavljala ono što je i stav opozicije, a to je da treba da prođe najmanje šest meseci od postizanja sporazuma o izbornim uslovima do održavanja izbora – poručuje u razgovoru za Demostat Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana, u serijalu intervjua sa predstavnicima opozicije u susret predstojećim izborima.

Da li je moguća i koliko po Vašem mišljenju može da bude učinkovita zajednička lista opozicije?

Jedinstvena lista može biti učinkovita na nivou Beograda ukoliko bi to motivisalo neodlučne birače da izađu i glasaju za promenu vlasti.

Takođe ima smisla i da zajedničkim snagama podržimo predsedničkog kanidata koji može da uđe u drugi krug i onda eventualno i pobedi. Kad je reč o parlamentarnim izborima, mislim da tu stvari stoje bitno drugačije i da je izlazak u dve ili tri ideološki i programski logične kolone bolje rešenje.

Verujem da nam je potrebniji razuman dogovor nego loše jedinstvo. Moramo da budemo svesni i da poštujemo činjenicu da značajan broj birača ima jasno definisane političke stavove i da bi ih veštački sklepane koalicije demotivisale. Pokušaću da objasnim to na jednostavnom primeru: Glasači PSG i drugih gađanskih opcija nikada ne bi glasali za koaliciju sa Dverima jer se ne slažu sa njihovom ideologijom, baš kao što ni glasači Dveri ne bi glasali za takvu listu sa PSG. U tom slučaju svi gubimo, a svaki glas nam je potreban.

Zbog toga je bolje da svi tražimo sebi bliske saveznike i da to ne predstavljamo kao posledicu nejedinstva, već pametnog strateškog pristupa. Ponavljam, osim eventualno u slučaju lokalnih izbora ili podrške jednom predsedničkom kanidadatu, jer su ti izbori ipak značajno drugačiji u odnosu na parlamentarne.

Da li ste za razdvajanje izbora i na kojim nivoima bi trebali da budu razdvojeni?

Logično je da lokalni izbori budu razdvojeni od parlamentarnih i predsedničkih i takvo rešenje bismo podržali. Takođe je potrebno zakonski regulisati pitanje naziva lista, jer u njihovom nazivu ne bi smelo da bude ime čoveka koji se ne kandiduje na tim izborima i koji, u najvećem broju slučajeva, u tom mestu i ne živi.

Verujem da bi to rešenje motivisalo ljude da se aktivnije uključe u politiku kako bi mogli da neposrednu utiču na život u svojoj sredini.

Ukoliko bi izbori bili rapisani pre kraja godine, da li biste na njih izašli?

Mislim da bi takva odluka predstavljala guranje prsta u oko opozicij i zato verujem da se to ipak neće desiti. Vlast je više puta sama ponavljala ono što je i stav opozicije, a to je da treba da prođe najmanje šest meseci od postizanja sporazuma o izbornim uslovima do održavanja izbora. Ako bi izbori bili održani već ove godine, onda to postaje matematički nemoguće.

Pre sam zagovornik toga da ukoliko se na jesen ne postigne sporazum, da u tom slučaju ne treba ni raspisivati republičke izbore jer ne postoji zakonska obaveza za tim. Verujem da je važnije da imamo iole normalne i regularne izbore nego da li će biti održani 3-4 meseca ranije ili kasnije.

Učestvovali ste na parlamentarnim izborima prošle godine, što vam mnogi zameraju i ne praštaju. Da li mislite da je sa ove vremenske distance to bila ispravna odluka ikoliko vam je to umanjilo koalicioni potencijal?

Ispravnost određene odluke se između ostalog meri i rezultatom, koji u našem slučaju nije bio sjajan. Međutim, ono što je u najvećoj meri uticalo na rezultat jeste naša greška u vidu predugog razmišljanja i kasnije promene odluke. Ni ta promena nije došla preko noći ni bez ozbiljnog razmišljanja, ali nismo uspeli da u kratkom vremenskom roku ljudima objasnimo zašto smo se odlučili na jedan tako neobičan potez.

Kad pogledam sa ove vremenske distance, imajući u vidu i medijsku scenu i opšti haos i kakofoniju na javnoj sceni, to verovatno i nije bilo moguće, ali usled nedostatka iskustva to nismo mogli da uvidimo na vreme.

Kad je reč o zameranju, to je u redu, i ja mnogim svojim kolegama na opozicionoj sceni zameram daleko ozbiljnije greške od učešća na izborima, ali mi nije palo na pamet da od toga gradim politiku ili svoj imidž. To bi bilo neozbiljno i neodgovorno prema budućnosti u kojoj ćemo svi morati na neki način da sarađujemo. Kad je reč o koalicionom potencijalu, on nije značajno oslabljen imajući u vidu da sa ideološki bliskim strankama imamo dobru saradnju i komunikaciju bez šumova.

Narodna stranka je jedina koja otvoreno iskazuje netrpeljivost prema nama i koja negira mogućnost bilo kakve saradnje, ali imajući u vidu da među nama postoje značajne političke razlike i bez te drame oko izbora i bojkota, te da bi i u regularnim okolnostima dvočlana koalicija bila teško zamisliva, to i ne predstavlja veliki problem. Genaralno smatram da je velika boljka naše opozicione scene to što ljudi previše toga shvataju lično i što jako teško podnose kad neko neće da sarađuje sa njima zbog čega na otrovne strelice odgovaraju na još gori način.

Od kako sam i dok sam na čelu PSG mi se u to nećemo upuštati jer ne želim da svojim političkim radom dodatno zagađujem ovu močvaru u kojoj se politika danas odigrava, a naročito neću da kontaminiram deo scene na kojoj i sami delujemo. U takvim uslovima samo vlast može da profitira.

Kakav je vaš stav o rešavanju kosovskog problema?

Za svih ovih 13 godina koliko je prošlo od proglašenja nezavisnosti, ja ni u jednom trenutku ni od jednog aktera, kako sa srpske tako i sa albanske strane, nisam video iskrenu želju da se taj problem reši.

Svi su insistirali samo na rešavanju, tačnije na procesu, na beskonačnim rundama dijaloga, na odugovlačenju i na surovoj političkoj eksploataciji etničkog sukoba. I to je zaista strašno. Danas sa jedne strane imamo ministra u vladi Republike Srbije koji Albance naziva Šiptarima u svakom javnom obraćanju, dok se sa druge strane progoni jedna starija žena koja se vratila u Đakovicu i na to niko od kosovskih zvaničnika ne reaguje.

Za svo to vreme mi slušamo kako je rešenje blizu, samo što nije… Pa jedino ako je to rešenje rat, pošto smo tome bliži nego bilo kom održivom rešenju. Jasno je da Srbija nema gotovo nikakvu efektivnu vlast i kontrolu nad područjem Kosova i Metohije, ali takođe i drugoj strani mora biti jasno da tamo žive Srbi i da postoji kulturno nasleđe srpskog naroda i imovina koja pripada Srbima i da ako žele da budu iole uređena zajednica koja traži priznanje sopstvene državnosti da prava Srba, prava građana na Kosovu moraju biti zaštićena u punoj meri, bez izuzetka. Ako neko misli da je rešenje samo u tome da se potpiše dokument kojim Srbija priznaje nezavisnost Kosova, plašim se da opasno greši.

Nemamo mi administrativni problem pa je potrebno samo utvrditi granice, niti komunalni problem pa da ne znamo ko će naplaćivati račune, mi imamo etnički problem koji se sastoji u tome da dva naroda na malom prostoru ne mogu da žive u miru. Odbijanje suočavanja sa tim problemom je dovelo do pojave ideja poput razgraničenja, jer oni koji tu netrepljivost podstiču kao svoj maksimum konstruktivnosti nude fizičko razdvajanje ljudi, što je apsurdno i nedopustivo. Umesto toga, i Kosovo i Srbija i ceo region treba da idu ka ukidanju granica, što se najlakše postiže pristupanjem Evropskoj uniji.

Da li bi evrointegracije bile ubrzane kada bi Srbija postala članica NATO-a? Da li biste podržali učlanjenje Srbije u Alijansu?

Sigurno, ali ne toliko zbog samog članstva, koliko zbog toga što bismo onda bili spremniji za otvaranje i zatvaranje poglavlja. Ni NATO nije dobrovoljno pevačko drutšvo u koje može da uđe ko god hoće, već postoji čitav niz ozbiljnih kriterijuma, tako da Srbija danas sve i da hoće ne bi mogla da postane članica. NATO nije samo vojni, već i politički i na određeni način ekonomski savez. S obzirom na to da Srbija ima užasno iskustvo iz prošlosti u vidu bombardovanja, razumljivo je zašto se pitanje eventualnog članstva ne razmatra samo na racionalnoj osnovi, ali u svakom slučaju ne treba ignorisati značaj ove alijanse i treba održavati postojeći nivo odnosa sa NATO, jer Srbiji nije u interesu novo sukobljavanje sa svetskim silama.

Da bi kontrola izbora bila efikasna, stranci ili pokretu neophodno je 8.000 kontrolora na nivou cele Srbije. Sa zamenicima, taj broj se udvostručuje. Može li vaša organizacija da obezbedi makar minimum od tog broja?

U ovom trenutku niko ne može sam da obezbedi potpunu kontrolu. Na prošlim izborima PSG je imao kontrolu na oko 50 odsto biračkih mesta, s tim da su mnogi kontrolori odustali u poslednjoj nedelji jer je korona bila u zamahu. Srećom, uz jednu pre svega normalnu komunikaciju opozicionih aktera, opozicija može bez većih problema da zajednički snagama obezbedi kontrolu i verujem da ćemo biti dovoljno razumni da to učinimo. Mi ćemo u tome pomoći koliko god budemo mogli.