Grigorije i Porfirije

Stati na stranu opozicije može se na različite načine. Ne mora se to obavezno desiti na tako otvoren i dramatičan način kao na protestnim litijama kakve je u Crnoj Gori sprovodio Amfilohije Radović.

Podrška se može uskratiti prećutno, određenim simboličnim postupcima ili tihom porukom vernicima “znate za koga ne treba da glasate”.

Tim pre će to biti važno ukoliko vladika Grigorije Durić, ili lično bude predsednički kandidat na izborima 2022. što je verovatnije, ili svojom neposrednim učešćem u kampanji, stane iza nekog kandidata.

Vučić uoči ovih predsedničkih izbora igra na ivici noža, iako spolja izgleda da mu sve ide od ruke. Iz psiholoških razloga, njemu je neopohodna pobeda u prvom krugu, inače je izgubio izbore.

Na izborima 2017. osvojio je 55,6 odsto glasova, a svi ostali kandidati zajedno oko 43. Presudno je to ko Vučića može da spusti ispod 50 odsto plus jedan glas od broja izašlih, koliko je potrebno za pobedu u prvom krugu.

Ivica Dačić nije taj, kako sam ističe, podsećajući da je pobedu Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem 2000. omogućio Tomislav Nikolić, koji se kandidovao umesto Vojislava Šešelja, uzevši “samo” 300.000 glasova.

Taj neko ko sad može da uzme pobedu Vučiću je Aleksandar Šapić – u tome je tajna rasta njegovog partnerskog kapaciteta za Srpsku naprednu stranku. Šapić je na junskim izborima 2020. osvojio 3,83 odsto ili oko 123.000 glasova.

Na izborima u Beogradu 2018. uzeo je 9 odsto ili 73.425. Vučić ni njega, ni njegove birače ne želi protiv sebe, na predsedničkim i beogradskim izborima 2022.

Otuda Vučićeva velikodušnost i uvlačenje Šapića što dublje u vlast i u SNS, od lokalnih koalicija u pojedinim opštinama u Srbiji, beogradskog Starog grada, do obećanja da će biti gradonačelnik Beograda, možda već ovog marta. Deluje da ako Vučić reši Šapića, rešio je izbore.

Naravno, pošto prvo “reši” patrijarha. Grigorije Durić, u svojstvu monaha, koji se otvoreno suprostavlja Vučiću, je nepoželjan protivnik bez obzira na stvarnu političku snagu.

Na primer, porazu Borisa Tadića na izborima 2012. prethodio je sukob njegovog predsedničkog kabineta sa tadašnjim vladikom Artemijem Radosavljevićem, iako je u javnosti predstavljan kao unutarcrkveni spor.

Radosavljević (preminuo ove jeseni od korone, kao i mitropolit Amfilohije Radović, i patrijarh Irinej) je na kraju isključen iz SPC. Tadić sada kao svoju glavnu grešku navodi otvaranje previše frontova u isto vreme, a taj sa Artemijem je upravo primer toga.

Zato će Vučić, koji pažljivo izbegava greške svojih prethodnika, gledati da ovakve bitke izbegne ili ih preusmeri. Bitku protiv Grigorija Durića ako bude morao da je vodi, zato je najizglednije da prepusti novom patrijarhu ako on bude sadašnji vladika ljubljanski Porfirije Perić.

Na prizemnom nivou to bi se moglo opisati kao “žuti patrijarh” protiv “žutog vladike”. Porfirije Perić se u značajnijoj političkoj ulozi pojavljuje 2006. dakle u vreme vlasti “žutih” iz Demokratske stranke i Koštuničine DSS.

Ta je 2006. značajna godina u kojoj se prelomila bitna podela moći i plena nakon Petooktobarske smene Miloševića 2000. Milo Đukanović je u proleće “uzeo” Crnu Goru na referendumu o nezavisnosti, a otprilike u isto vreme, su nacionalne TV frekvencije “uzeli” u Srbiji i pojedini bivši Miloševićevi saradnici, dok drugima to nije dato.

Postupak dodele šestogodišnjih dozvola za korišćenje nacionalne TV frekvencije, koji više nikada nije ponovljen na taj način, nadgledao je kao član Saveta Regulatornog tela za elektronske medije i Porfirije Perić.

Njegova uloga je bila značajna, kao nosioca autoriteta SPC. Koliko su bila jaka lobiranja svedoče tvrdnje da je američki Foks dozvolu dobio nakon što je tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs obavila telefonski razgovor sa premijerom Koštunicom.

Nemački RTL nije imao šanse, iako je za njih lobirala jaka privatna energetska kompanija iz Srbije, povezana sa tadašnjim svemoćnim ministrom Mlađanom Dinkićem.

Krupni biznismen Bogoljub Karić, u direktnom ratu sa Dinkićem, nije uspeo da isposluje dozvolu za Nišku TV 5, u suvlasništvu sestre Olivere Karić. Porfirije Perić umeo je da se “kreće” kroz vektore tih uticaja, pa bi se moglo pretpostaviti, da bi u slučaju da sada postane patrijarh, mogao to slično.

Ali, o izborima u SPC ipak se ne pita samo srpska politika niti srpska Crkva, ima tu i drugih zainteresovanih strana, koje nisu obični posmatrači i koje bi mogle da nanesu ozbiljnu štetu svakom Vučićevom planu.

“Izbor novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve je pitanje koje izaziva pažnju u celom pravoslavnom svetu”, izjavio je na primer Mlađan Đorđević, bivši Tadićev savetnik za verske zajednice, a sadašni predsednik Oslobođenja.

Ovo udruženje uveliko vodi terensku i kampanju na društvenim mrežama, predstavljajući Đorđevića kao predsedničkog kandidata.

Uoči predstojećeg izbora patrijarha Đorđević se u Moskvi sreo sa više zvaničnika Ruske pravoslavne crkve uključujući i mitropolita Kazahstana.

Prema saopštenju Oslobođenja, razgovarali su o vraćanju sedišta Patrijaršije SPC u Peć, mada je pitanje od kad je to tema za razgovor jednog opozicionog političara i crkvenog velikodostojnika druge države.

Ukoliko bude vodio predsedničku kampanju Grigorije Durić će na ovakve i slične teme, morati da ima spreman dobar odgovor. Može se naslutiti da bi on nastup zasnovao na objavama na društvenim mrežama, već i stoga što je, dokle se ne pokaže uspeh vakcinacije, svaka terenska kampanja pod znakom pitanja zbog korone.

Iako stranka Durićevog druga iz studentskih dana Dragana Đilasa ubrzano osniva odbore po opštinama Srbije, ne vidi se nikakva organizovana politička opozicija koja bi mogla da stane iza Durića.

Naprotiv, opozicija je zarobljena sopstvenom senkom, odnosno i bojkotom i izbornim neuspehom iz juna 2020. Nije u stanju da iskorači iz te senke i odmeri kako stoje stvari na terenu, budući da su za 28. mart raspisani lokalni izbori u Zaječaru, Kosjeriću i Preševu.

Umesto toga, svrstala se u tri kolone koje jurišaju na Dačićev okrugli sto o izbornim uslovima, svaka sa svojim idejama.

Jednu predvodi Vuk Jeremić, tu su izgleda i intelektualci i aktivisti iz neformalnog udruženja Skupština slobodne Srbije, drugu Đilas, tu su i Zoran Lutovac, Nebojša Zelenović i Ne davimo Beograd, a u trećoj su Tadić, glumac Branislav Lečić, petooktobarac Velimir Ilić, Koštuničin naslednik Miloš Jovanović…

Gotovo svi pobrojani su već zajedno pred kamerama 14. decembra 2018. potpisali dokument pod naslovom “Zajednički uslovi opozicije za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora”.

Koliko će novi srpski patrijarh biti izabran uz pomoć Božje volje, još više je srpskoj opoziciji potrebna neka sila koja “se iznenada pojavljuje” i vraća joj normalnost.