Grigorije: Kako se suprotstaviti tiraniji

Bez drugoga nema radosti, ali on može da postane i pakao kada potcenimo njegovu važnost, kada pomislimo da smo najvažniji sami sebi i da je bitno samo da ispunimo svoje prohteve i ciljeve, bez obzira na druge ljude i njihovu dobrobit, naveo je vladika Grigorije u autorskom tekstu za NIN, a čiji odlomak prenosimo.

„Jednom prilikom razgovarao sam s čovekom koji je proveo život u pohlepi i u sticanju bogatstva na nepravedan način. Međutim, ono što mi je ispričao na kraju svoje iznenadne ispovesti bilo je najstrašnije – tvrdio je, naime, da mu njegova rođena deca apsolutno ništa ne znače, čak da su mu dosadna. Bilo je očigledno da su pohlepa i samoživost učinile da on, zaboravivši na sve i gazeći druge, izgubi i sam sebe i svoje bližnje, koji su mu postali neka vrsta pakla. Nekoliko meseci nakon tog našeg razgovora pročitao sam u novinama da je ubijen. Sećam se da sam se tada s jezom opomenuo sledećih Hristovih reči: „Ne bojte se onih koji mogu ubiti telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu“ (Mt. 10,28)….

„Tirane oko sebe i u sebi lako ćemo prepoznati – oni se bave potiranjem i negiranjem drugog bića, a potiranje drugih jeste isto što i potiranje ljudskosti, što podrazumeva razbijanje, odnosno dezintegraciju naše ličnosti. Zato verujem da su od fizičke smrti daleko teže one smrti koje nastaju kada jedno biće odbaci drugo. Iz prostog razloga što ćemo odbacivanjem ili potiranjem unesrećiti drugog čoveka (a sve što je izgrađeno na temelju tuđe nesreće kada – tad će stati naš kamen spoticanja i naš krst), kojeg ćemo, uz to, nebrigom učiniti našim neprijateljem. Ovde se, međutim, nameće i jedno drugo pitanje. Kako se suprotstaviti tirjanstvu? Možda je tim povodom umesno setiti se Platona, koji na jednom mestu piše da ono što izaziva strah kod ljudi nije smrt, nego misao da nismo bili pravedni… Čovek, dakle, ako želi da postane ličnost, treba da izgradi odnos sapostojanja i odgovornosti za druge. A to je jedino moguće ako se, poput Hrista, opredeli za put samo(po)žrtvovanja, to jest žrtvene ljubavi. Njegovo stradanje na krstu završava se trijumfom ne samo nad njegovim tiranima nego nad tirjanstvom uopšte. On time uvodi novi princip u ovaj svet, u kojem nije više uzvišeno žrtvovati druge nego sebe radi drugih. Samo je iz jedne takve žrtve moglo proizaći nepisano, ali zlatno pravilo po kojem je ljubav služenje drugome, a ne nipodaštavanje i uspostavljanje kontrole nad njim.“