Haki Abazi: Tražićemo ratnu odštetu kako se razaranja i zločini više ne bi ponovili

Do sada je to bio nemiran let, a novonastaloj državi bile su postavljene mnoge pretnje kako iznutra tako i spolja. Na unutrašnjem planu, uglavnom iz nedostatka usredsređenosti da se napreduje ka okončanju procesa izgradnje države kao i usvajanje političkog i ekonomskog sistema zasnovanog na interesu nekolicine, a ne na javnom interesu.

Međutim, Kosovo će opstati, građani su veoma otporni i posvećeni normalnom životu, životu u prosperitetu, puni izuzetno pozitivne energije koju su vrlo jasno izrazili na izborima 6. oktobra, demokratskom revolucijom.

Doveli su opoziciju na vlast i dali crveni karton onima koji su loše vodili društvo skoro dve decenije. Dakle, burni period u poslednjih 12 godina sigurno je završen 6. oktobra prošle godine, i sada će to doprineti razvoju i prosperitetu za sve ljude, sa jasnom težnjom za pridruživanjem EU i NATO-u.

*Kako ocenjujete odnos srpskih vlasti prema nezavisnosti Kosova u pomenutom periodu?

– Vlada i institucije Srbije i dalje deluju u okvirima prošlosti. Paradigma se nije promenila, oni krive Milloševića za ono što nije mogao da postigne, a ne za ono što su radili on i njegov režim. Srpska vlada nastavila je da koristi sve alate kojima je raspolagala da oteža i onemogući život Kosovara, pa se može reći da i oni žele da postiglnu rezultate, koje je MIiošević pokušao, kroz rat i sukobe. Ponašanje Srbije opravdava prisustvo KFOR-a, kao što je jasno, da će, ako KFOR-a nema, doći do orkestriranih incidenata, poput pokušaja provokacije putem voza ili drugih incidenata u cilju izazivanja sukoba. Drugi argument koji podržava moj stav su napori i finansijska sredstva koja „Srbija koristi na Kosovu“ da instrumentalizuje kosovske Srbe za sabotažu kosovskih institucija i političkih procesa. Na međunarodnom planu Srbija je učinila Kosovo glavnim spoljnopolitičkim ciljem. Potrošila je sredstva kako bi ubedila zemlje da ne priznaju nezavisnost Kosova i spreči članstvo u međunarodnim institucijama kao što su Interpol, UNESCO, UN, itd. Važna je i retorika koja je slična onoj iz devedesetih. Moje pitanje je ima li tome kraja i nije li takav pristup stvorio toliko problema u regionu i izgubio decenije u tom ciklusu veoma nezdravih odnosa i rezultata. To je vrlo tmurno. U okviru ovog konglomerata pristupa Srbije trebalo bi shvatiti neophodnost akcija sa Kosova, kao što su takse i reciprocitet akcija. Odgovor je jednostavan, ne možemo nastaviti da kupujemo srpske proizvode i usluge, jer je jasno da na taj način kosovski građani, a samim tim i svi građani, finansiraju plate srpske države i srpskih državnih službenika kako bi mogli da se kreću i zagovaraju i lobiraju protiv samog našeg postojanja – države Kosovo. Nema logike da se ovako više nastavi.

*Kako razumete ideju „kompromisa“ u vezi sa konačnim dogovorom, koju plasiraju srpske vlasti? Šta za vas znači kompromis, šta podrazumeva?

– Veoma je pogrešno očekivati da je proces između Srbije i Kosova počeo posle proglašenja nezavisnosti. To što se promenila vlada u Srbiji ne znači da pre toga nije bilo dijaloga i pregovora. Srbija je pitala Međunarodni sud pravde da li je proglašenjem nezavisnost Kosovo prekršilo međunarodno pravo, rezoluciju 1244 UN ili ustavni okvir za samoupravu i na tri načina je dobila negativan odgovor. Ova odluka donesena je jula 2010, pre deset godina, a Srbija i dalje nastavlja da traži kompromis nakon svih kompromisa koji su doneti tokom pregovora sa procesom trojke, bečkim pregovorima i dijalogom koji je omogućila EU. Jasno je da je usvojena strategija angažovanja i nepristajanje na zatvaranje procesa, kako bi moglo dobiti više. Srbija za deset godina nikada nije isplatila platu za više od 250.000 radnika koji su proterani na političkoj osnovi iz svojih fabrika i radnih mesta, nikada nije platila za sve smrti koje su se desile tokom 90-ih i mučenja u takozvanim informativnimma razgovori u sobama za ispitivanje, nikada nije platila za pokušaj genocida 1998-1999. godine, kada je 1,1 miliona Albanaca sistematski proterano van Kosova, nikada nije odgovorila za više od 20.000 silovanja i preko 12.000 ubijenih. Kosovo nikada nije dobilo sredstva od sukcesije bogatstva bivše Jugoslavije. Kakva je onda perspektiva budućnosti za dobre susedske odnose ako u ovoj situaciji dubokog društvenog, političkog i finansijskog duga Srbija treba da traži više kompromisa od Kosova i njegovih ljudi. Kosovo želi zatvoriti ovo poglavlje i krenuti prema izgradnji demokratski razvijene države, vladavine zakona, koji pružaju jednake mogućnosti svojim građanima i slavi svoju etničku, kulturnu, versku i jezičku raznolikost. Srpske institucije deluju sa istim pristupom prema svim susednim zemljama i saveznicima koji zlostavljaju politiku zloupotrebljavajući srpske zajednice, religiju ili čak preko svojih mreža iz prošlosti, pokušavajući da kontrolišu političke procese u drugim državama, kao što je sever Makedonije.

*Mislite li da je zaista moguće da ovdašnji zvaničnici, koji su bili aktivni političari tokom ratnih devedesetih, poput Vučića, Dačića, Vulina… postignu konačni sporazum sa kosovskim vlastima?

– U interesu Srbije je da ide napred. Srpski lideri devedesetih bacili su Srbiju na kolena, osnažili pogrešne ideje, ubijali intelektualce i novinare, ubili su duh napretka. Srbija je jedna od najvećih država u regionu, a posebno imena koja ste spomenuli u svom pitanju, a koji su bili glumci i dobro znaju šta se dešavalo 90-ih, imaju sreću da danas budu u politici i ako oni ne iskoriste priliku da okrenu tok Srbiji (gde je, recimo, Nemačka danas u odnosu na Jevreje) veoma je teško videti kako će se Srbija promeniti i kako će postići bilo kakav dogovor sa bilo kime u regionu. Verujem da je najvažnije pitanje koje bi trebalo da sebi postave: kako će ih pamtiti u istoriji, kao lutke Milloševića, ili kao lidere koji su Srbiju odveli do sledeće faze demokratije, razvoja i dobrih susedskih odnosa sa susedima.

*Kako ocenjujete kosovskih i srpskih vlasti do sada? Govorilo se da uprkos neprijatnim tonovima u zvaničnoj komunikaciji, zapravo imaju dobre odnose i dogovaraju se o podeli Kosova?

– Veoma je teško kvalifikovati odnose prethodne vlade na Kosovu i aktuelnog predsednika sa srpskom vladom i predsednikom Srbije, ali činjenica da su posle 20 godina rata i 12 godina nakon proglašenja nezavisnosti lideri Kosova i Srbije razgovarali sa kartama u rukama, u nekim mračnim prostorijama, daleko od očiju javnosti, dovoljno govori o prirodi i načinu razmišljanja. Znamo da to znači igranje sa mapama na Balkanu. To je bio cilj Milloševića kada je 1989. godine odlučio da izbaci tenkove, policiju, vojne i paravojne snage na Kosovo, u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i ponovo 1997. na Kosovo. To su stari načini razmišljanja, etnički očišćene države ne funkcionišu i ne postoje. Čak i ako postoji način da se naprave etničke države, već sutradan ljudi će početi da se mešaju i rade, menjaju mesta, trguju. Verujem da postoje i drugi razlozi zbog kojih su predsednik Vučić i predsednik Tači veoma bliski jedan drugom, i to su, uveren sam, sebični motiv, a ne interes obe zemlje ili interes ljudi obe zemlje. Da to nije tako, oni ne bi pravili planove u mračnim prostorijama, već bi kao pravi lideri pomogli da se reše problemi i kreću napred, umesto da igraju igre 19. veka.

*Hoće li Kosovo tražiti od Srbije ratnu odštetu za razaranja i zločine tokom devedesetih?

– Da, to je dokumentovano, i pre ili kasnije Srbija će morati da nadoknadi štetu i plati uništenje imovine i živote izgubljene tokom 90-ih i rata. To ćemo učiniti zato što je to naše pravo, a još više ćemo to učiniti kako bismo onemogućili se to više ne ponovi. Dešavalo se to mnogo puta u prošloj istoriji, ako Srbija dozvoli da se u školama predaju i uče priče Dimitrija Tucovića, srpski studenti i javnost u Srbiji će razumeti šta se dogodilo, odnosno da naša zajednička istorija ima jednu boju, a to je crvena krv običnih građana koji su bili izloženi nasilju i ratu koji su imali jedan pravac. Srbija bi trebalo da plati, a takođe bi trebalo da se odrekne ideja okupacije i vođenja ratova i umesto toga gradi partnerstvo.

*Kako vidite rešenje situacije na severu Kosova? Na koji način je moguće tamošnje srpsko stanovništvo integrisati u kosovsko društvo, imajući u vidu izraženu netrpeljivost, napetost, strah od nasilja, dodatnu instruisanost od strane srpskih vlasti…?

– Srpsku zajednicu na severu treba ostaviti na miru i ne bi trebalo da je manipuliše nijedna strana. Srbija ne može i ne sme da nastavi da manipulacijama žrtvuje srpsku zajednicama na Kosovu. Ako Srbi na jugu Kosova mogu da žive i integrišu se, zašto Srbi na severu ne mogu da žive i integrišu se. Sabotaža političkog i ekonomskog razvoja Kosova takođe teško pogađa Srbe koji ne mogu da se zaposle i grade svoj nezavisni život. Na Kosovu je nova era, danas postoje novi ljudi koji vladaju Kosovom, radujemo se, mi bismo želeli da Srbija to prizna ne zbog Kosova, već zbog same Srbije. Ako je u prošlosti interes države bio geopolitička igra, onda je to tek danas, ali je interes države i naroda da prvo obezbedimo naše građane, a onda, ako je potrebno, da se služimo geopolitičkim igrama.

REKOM je najbolja inicijativa u regionu

*Podržavate li REKOM?

– REKOM je najbolja inicijativa u regionu i među najboljima na globalnom nivou. Vreme je da prihvatimo prošlost i stvarnost koja je dokumentovana i verifikovana i suočimo se sa njom. To je jedini način da se dekonstruišu mitovi u regionu i omogući ljudima da vide izvan svog balona ili šta određeni mediji stvaraju za njih kao stvarnost prošlosti. REKOM bi trebalo da bude podržan od strane nezavisnih fondova i sve zemlje bi trebale da se posvete procesu sa najvišim nivoom ozbiljnosti. Ja se zalažem za to da EU zatraži od zemalja koje teže asistencijama na zapadnom Balkanu da kao deo REKOM-a predvide kao meke kriterijume za napredovanje. Ne možemo ući u EU sa svim skrivenim kosturima i nestalim ljudima u regionu. S tim velikim teretom umova i duše, napredak je težak.

Najveća briga je korupcija

*Kako ocenjujete rad kosovskih vlasti od 2008. do danas? Da li su učinili nešto dobro za javni interes i građane Kosova?

– Nažalost, lista dobrih rezultata veoma je kratka i ograničena, a najveći razlog za brigu je korupcija koju su nametnuli, kao i tolerancija unutar sistema koja deluje kao da je posrednik i često kao zaštitnik koruptivnog ponašanja. Međutim, samoodrživa, otporna i veoma energična priroda ljudi postigla je napredak u životu naše države. Postoji vrlo važan privatni sector, zasnovan na samomotivaciji i vrlo često je i samofinansiran, kao i na vrlo živahnom civilnom društvu i medijima sector. Ali, ono što ustvari čini da Kosovo napreduje su veoma marljivi pojedinci i velika dijaspora. Velika je nesreća da je između 120.000-150.000 hiljada, uglavnom mladih ljudi, napustilo Kosovo i otišlo u države EU, pre svega zbog nezadovoljstva načinom na koji su vlasti vodile države i postignutim rezultatima.