Ne možemo u potpunosti da znamo kako je Haški tribunal uticao na mnoge događaje u zemljama bivše Jugoslavije, jer ne znamo kako bi se region razvijao da nije bilo Tribunala.
Na primer, ne možemo da znamo da li bi tenzije među etničkim zajednicama u regionu bile veće nego što su trenutno da Tribunal nije postojao. Ali ono što možemo da znamo je da je za mnoge koji su preživeli ratne zločine Tribunal doneo „mir u našim dušama“, prema rečima jednog preživelog, ističe za Danas Dajen Orentliher (Diane Orentlicher), profesorka međunarodnog prava na Vašingtonskom pravnom fakultetu, koja je nedavno u regionu predstavila svoju najnoviju knjigu „Neka vrsta pravde – Uticaj MKTJ-a na Bosnu i Srbiju“ (Some Kind of Justice – The ICTY’s Impact in Bosnia and Serbia).
* U tom smislu, da li su žrtve više razočarane u rad Haškog tribunala ili je većina ipak zadovoljna?
– Nema sumnje da su mnoge žrtve, naročito bošnjačke, imale neverovatno velika očekivanja od Haškog tribunala kada je osnovan. Takođe, mnogi pojedinci koji nisu bili žrtve zločina, poput srpskih aktivista, nadali su se da će Tribunal transformirati uverenja koja su njihova društva imala o ratnim zločinima. Kako mi je jedan srpski aktivista rekao, kada je Tribunal stvoren, „mi smo mu pripisali sve one neverovatne moći koje ima sud, da će utvrditi celu istinu o sukobu, da će kazniti sve, da će doprineti pomirenju…“. Mnogi su bili razočarani kada su shvatili da Tribunal nema te „magične“ moći. Po mišljenju mnogih žrtava, učinak Tribunala bio je manjkav: suđenja su predugo trajala; kazne su bile male; neka suđenja, poput Vojislava Šešelja, bila su izuzetno loša; a neke presude su bile duboko razočaravajuće. Ipak – i ovo je veoma važno – žrtve nisu izjednačavale ono što su videle kao glavne mane sa neuspehom Tribunala. Naprotiv, za mnoge žrtve ratnih zločina Tribunal je pružio nešto duboko dragoceno – prepoznao je i osudio zločine koje su preživeli. A za žrtve užasnih zverstava širom sveta, takvo priznanje je presudno.
* Kako komentarišete konstantno izvrtanje činjenica koje je ustanovio Tribunal kod svih bivših jugoslovenskih republika?
– Sa izazovom poricanja osnovnih činjenica se mnoga društva, uključujući i moje, trenutno suočavaju. Nažalost, lako je ubediti mnoge osobe da odbace dobro utvrđene činjenice i veruju u pogrešno. Ovo je opasno, jer, kao što smo videli, mnogi ljudi mogu nanositi strašnu štetu drugima na osnovu potpuno lažnih „činjenica“. Prvi korak u suzbijanju poricanja je prikupljanje pravih činjenica. Ovo je svakodnevni rad dobrih novinara. A u vanrednim situacijama, kao što je to bila eksplozija etničkog nasilja u bivšoj Jugoslaviji, ponekad je to rad sudova za ratne zločine i istražnih komisija. Međutim, samo utvrđivanje činjenica nije dovoljno da se ubedi skeptična publika. Ključni korak u borbi protiv istorijskog poricanja je izbor principijelnih lidera koji mogu pružiti snažno, moralno vođstvo. Ali moramo i da živimo u istini – na primer, da osiguramo poštene i fer razgovore sa susedima i drugima koji veruju „lažnim vestima“ i da osiguramo da naša deca idu u školu, igraju i uče sa studentima iz drugih zajednica. Moja knjiga „Neka vrsta pravde – Uticaj MKTJ-a na Bosnu i Srbiju“ naglašava i druge uslove koji čine verovatnijim da će ljudi prihvatiti činjenice, čak i kada su te činjenice za njih neprijatne. Na primer, ljudi su spremniji da se bave teškom prošlošću kada su njihove ekonomske i socijalne perspektive relativno ohrabrujuće nego kada jedva sastavljaju kraj s krajem.
* Koje je onda nasleđe Haškog tribunala?
– Što se tiče nasleđa Tribunala, kada je reč o pitanjima poricanja, mnogi Bosanci koje sam intervjuisala naglasili su da, uprkos upornosti političara da poriču, kao što je Milorad Dodik, njihove reči „neće biti zapisane u istoriji. U stvari će to biti izjave presuda Haškog tribunala“. Naučila sam da je za mnoge bosanske žrtve to samo po sebi neprocenjivo nasleđe.
* Jesmo li onda daleko od pomirenja na ovim prostorima?
– Dok god je poricanje sveobuhvatno, region će biti daleko od postizanja pomirenja. Među najzanimljivijim trendovima koje sam videla tokom nedavne posete regionu, barem u nekim područjima, bili su alarmantno visoki nivoi poricanja/nacionalizma među mladima.
Međunarodna zajednica previše pasivna
* Situacija u regionu je takva da su ratni zločinci postali heroji, suđena su usporena, nacionalizam raste… Kolika je uloga međunarodne zajednice u ovome?
– Međunarodna zajednica je previše pasivna u suočavanju sa usporavanjem procesuiranja predmeta ratnih zločina u Srbiji i Hrvatskoj, kao i političkih pritisaka na institucije za ratne zločine u Bosni. Generalno, međunarodna zajednica nije uspela da iskoristi prednosti koje još uvek poseduje kako bi rešila rastuću prijetnju nacionalizma. Verujem da postoje mnogi faktori što je to tako, ali nijedan ne opravdava pasivnost međunarodne zajednice. Opšte raspoloženje međunarodne zajednice je da „nastavi dalje“ nakon što posveti značajnu pažnju i potroši resurse u nekom problematičnom regionu; i da se nada da će bivše jugoslovenske zemlje, gotovo četvrt veka nakon završetka „etničkog čišćenja“, same odrediti svoje sudbine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
