Hoće li opozicija u diplomatsku ofanzivu i ka Moskvi i Pekingu?

A pokazalo se i da američka administracija menja pristup i kao da želi i da joj jedini izvor informacija sa ovog terena ne bude vlast.

U takvim okolnostima se postavlja pitanje da li bi opozicija možda trebalo da razgovara i sa predstavnicima vlasti i u Rusiji i Kini, kao što razgovara sa Briselom i Vašingtonom, s obzirom na to da su to dve takođe vrlo uticajne zemlje u Srbiji.

Borko Stefanović je gostujući u emisiji „Pravi ugao“ naveo da je Vučić od Srbije napravio mračnu kutiju iz koje jedino on razgovra sa svetom.

– I sada posle devet godina vlasti, pojavila se situacija gde i opozicija razgovara sa predstavnicima stranih vlada, što je inače normalno. Normano je da velike sile, naročito, pričaju i sa vlašću i sa opozicijom – naveo je on.

Kako je dodao predstavnici SSP bi svakako otišli i u Moskvu i u Peking kada bi vlade Ruske Federacije i Narodne Republike Kine želele da čuju šta misli i kako vidi budućnost srpska opozicija ili SSP.

– Ali sumnjam da će to želeti jer su razvili odnos ingorisanja postojanja opozicije. U kineskom slučaju mislim da je to sistemski problem jer oni ne mogu da prihvate koncept postojanja opozcije, dok Ruska Federacija prihvata postojanje opozicije – naveo je on.

Stefanović je rekao i da je za vreme vlasti DS Rusija imala vrlo aktivnu komunikaciju sa tadašnjom opozicijom SNS.

Aleksandar Crkvenjakov, predsednik Resornog odbora DS za spoljnu politiku, za Danas kaže da opozicija svakako treba da razgovara svima koji imaju neosporni legitimitet i uticaj u međunarodnoj zajednici, a pogotovo sa subjektima takvog ”kalibra”.

– Inače, takvi susreti se ne ”traže”, već se dešavaju na osnovu obostrano pokazanog interesa. Problem Srbije je nepostojanje unutrašnjeg političkog dijaloga, tačnije debate. Monolog je em dosadan, em neproduktivan – ukazuje on.

Potpredsednica Narodne stranke Sanda Rašković Ivić za Danas navodi da diplomatija Moskve i Pekinga opšti gotovo isključivo s vlašću.

-Ipak, bilo bi dobro pokušati s traženjem prijema kod vlasti u Moskvi i Pekingu, tek da predstavnici tih zemalja vide da postoje sagovornici u Srbiji koji nisu Aleksandar Vučić, ali niti neprijatelji tih zemalja. Svejedno, teško je „parirati“Vučićevoj količini udvorištva i spremnosti da Srbiju pretvori u koloniju i lokaciju za prljave tehnologije. Mislim da im takvu vrstu odnosa niko iz opozicije ne bi ponudio – kaže Rašković Ivić.

Natan Albahari, međunarodni sekretar Pokreta slobodnih građana, navodi da se politika koju zastupa njegova organizacija i on zalaže za izgradnju Srbije po modelu najrazvijenijih demokratija EU.

– Kina i Rusija su značajni ekonomski partneri, ali su i same vrlo nedemokratske zemlje, te ne vidim kako bi one mogle da utiču da Srbija bude bolje društvo nego što jeste. S druge strane, u opoziciji postoje stranke koje se zalažu za bližu saradnju Srbije sa ovim državama, naročito Rusijom, pa se čak ni one ne obraćaju njima kada je reč o napretku demokratije – kaže Albahari.

Slično misli i Aris Movsesijan, predsednik Nove stranke.

– Opozicija treba da razgovara sa svim relevantnim državnicima. Ipak, s obzirom da u Srbiji imamo problem sa demokratizacijom društva, onda su u ovom trenutku naši partneri državnici iz zemalja koje imaju izraženu tradiciju demokratije – kaže Movsesijan.

Da li je realna mogućnost da opozicija dospe do zvanične posete Moskvi i Pekingu pitali smo politikologa Mladena Mrdalja.

– Opozicija nema isti položaj kao Vučić kada se radi o kontaktu sa stranim akterima. Vučić ima robu koju strani akteri traže, a to je komanda nad državnom politikom i zato on može da razgovara sa svima. Vučićeva prednost je dodatno pojačana time što strani akteri vide izrazitu slabost opozicije. Naprosto sve što mogu dobiti podrškom opoziciji je rizik da Vučića oteraju svojim protivnicima – zapad istoku ili istok zapadu – ukazuje Mrdalj.

Prema njegovim rečima, opozicija tu na jednoj strani gubi ono što na drugoj dobije kada traži podršku u inostranstvu.

– Ako se približi zapadu, sumnjiva je istoku i obratno. Na sve to dodajemo još dva faktora. Prvo, Zapad je dominantan na Balkanu i opozicija bi okretanjem istoku od Vučića napravila, maltene, prozapadnog liberala. I drugo, opozicija zahteva liberalne zapadne vrednosti, slobodne medije za opoziciju i slobodne izbore, sve što vlasti na istoku ne primenjuju ni kod sebe. Na kraju svega, opozicija je u pat poziciji jer su upravo Kina i Rusija popularnije u javnosti od EU i SAD, a samo EU i SAD mogu efektivno pritisnuti SNS – objašnjava on.

Šansu za opoziciju on vidi jedino u referendumskoj mobilizaciji po konkretnom pitanju od opšte životne važnosti za građane, uključujući i neke glasače SNS.

– Ja mislim da je to pitanje izbornog sistema, ali se sad nameće pitanje ekologije. Mislim da je jedina opoziciona strategija sa šansom da uspe sledeća: referendumska mobilizacija protiv prljavih investicija, pretakanje te mobilizacije u dramatičan skok broja opozicionih poslanika na sledećim izborima, tajna ponuda SAD-u da Srbija (a samim tim i BiH) uđu u NATO bez obaveze da priznaju Kosovo. Jer, zapad očigledno neće dobiti priznanje Kosova, ali bi mogao bar da izbaci istočne aktere sa Balkana i tako teško ošteti Putinov autoritet novim proširenjem NATO u Evropi – zaključuje Mrdalj.