„Hrvatska i Srbija mogu i bolje ako se želi“: Da li je to samo posledica pritiska Brisela?

Normalizacija, bar delimična, odnosa Hrvatske i Srbije već mesec dana nije nikakva posebna novost. Najavio ju je prvo srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić još prošle godine rekavši da je lično Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, naložio „da se malo odlede odnosi s Hrvatskom“.

Dodao je i da će im u tome pomoći „konekcije“ s Tomislavom Žigmanovim, predstavnikom Hrvata u Srbiji i Miloradom Pupovcem, predstavnikom Srba u Hrvatskoj. Ipak, ostaje pitanje zbog čega se to dešava upravo sada i kakva je perspektiva te promene.

Komunikacija državnih vrhova dveju zemalja već godinama je obeležena netrpeljivošću i provokacijama, a najčešći kanal njihova verbalnog prepucavanja jeste tzv. žuta štampa. Tek s vremena na vreme kroz to se provukao i nekakav bolji momenat, ali dosta retko. „Otopljavanje odnosa između Hrvatske i Srbije dolazi u naletima, kao bura. I to uglavnom kada jedna i druga vlada – Hrvatske i Srbije – žele da odigraju ulogu dobrih momaka na međunarodnoj sceni. Tako je i sada“, kaže za DW bivši diplomata Hrvatske Damir Grubiša.

Teško manjinama na Balkanu

Taj profesor komunikologije i međunarodnih odnosa na Američkom univerzitetu u Rimu smatra pritom da problem leži u „viralnom nacionalizmu“ vlada desnog centra u Srbiji i Hrvatskoj.

Zato nije uveren da će otopljavanje u odnosima biti održivo bez širih i dubljih inicijativa i prave volje za normalizacijom.

„Sa srpske strane“, kaže, „tu je još uvek pitanje nestalih u ratu i zarobljenika srpskih logora, s hrvatske su nerešena pitanja srpskih izbeglica, kao i struje i vode u mestima gde žive, odnosno gde su živeli Srbi.“

Po njemu, što se tiče Hrvatske, sve do sada nepostojeća obnova na Baniji može da se protumačiti kao oblik retorzije – kažnjavanja jednog dela stanovništva, zbog onoga što se događalo pre tri decenije.

Grubiša primećuje i da je apsurdno da u Hrvatskoj postoje brojna društva prijateljstva s drugim nacijama, ali da samo u riječkoj i sisačko-moslavačkoj županiji postoje dva lokalna društva hrvatsko-srpskog prijateljstva: „Za to vreme, saborsku međuparlamentarnu grupu prijateljstva Hrvatska-Srbija, koja broji 22 člana, vodi Zlatko Hasanbegović, poznat u javnosti po svojim proustaškim simpatijama.“

„Zato su hvale vredne inicijative za zbližavanje Hrvatske i Srbije preko srpske manjine u Hrvatskoj i hrvatske manjine u Srbiji. Samo oni znaju koliko je teško biti srpska ili hrvatska manjina na Balkanu“, zaključuje Damir Grubiša.

On smatra da bi rešenje za dalje iskorake moglo da bude svojevrsno bipartisan-telo koje će izraditi strategiju bilateralnih odnosa i dovesti dve zemlje do sklapanja sporazuma o partnerstvu i prijateljstvu. Ali do toga može doći jedino ako Hrvatska želi da potvrdi da nije članica EU samo zbog svog sopstvenog, sitnog interesa, a Srbija tek da bi se približila EU i Zapadu.

Dobitni model ustavnog patriotizma

S osnovnim Grubišinim tezama slaže se i medijski analitičar Davor Đenero, tvrdeći da je ključ pomaka pronađen u dvojici spomenutih manjinskih predstavnika, Pupovcu i Žigmanovu. „Obe te opcije funkcionišu unutar modela ustavnog patriotizma: hrvatskih Srba prema Hrvatskoj, srpskih Hrvata prema Srbiji.

Čini mi se da je posredi generalno najbolja manjinska paradigma. Ipak, nisam uveren ni da bi oni postigli nešto bitno, da im nije pripomogao specifičan trenutak pritiska unutar konstelacije u EU“, smatra Đenero.

Naposletku, reč je o podsticaju koji je Srbiji stigao iz Brisela u vidu izveštaja o (ne)napredovanju u približavanju Evropskoj uniji. U tom dokumentu je pred kraj prošle godine naročito istaknuto da je Srbija podbacila u odnosima sa susednim zemljama, a radi se o bitnom kriterijumu za procenu.

Davor Đenero je mišljenja da Hrvatska procenjuje da Srbija već ostvaruje određeni napredak, a po meri EU prema pitanju rata koji Rusija vodi protiv Ukrajine. Zato se ta tema poslednjih nedelja više ne spominje kao kritična, a do tada je bila redovno apostrofirana.

„Drugo, nešto se dešava i sa Kosovom, a to može biti komplementarno“, napominje politikolog, „Ako želi kvalitetniju zaštitu srpske manjine na Kosovu, Srbija mora adekvatno da reši prava drugih manjina na svojoj teritoriji. Kontekst se za nepunih mesec dana zaista znatno promenio. Sad već možemo da računamo da taj proces ima značajnu perspektivu, ako se održe postojeći uslovi – pa možda jednom opet dosegnemo onaj bolji nivo dijaloga koji je zabeležen u vreme predsednika Ive Josipovića i Borisa Tadića.“

Zaređali državnički susreti

Ako podvučemo crtu, ispostavlja se da su presudna bila dva faktora, a prvi je bio opisani podsticaj Evropske komisije. Drugi je bila već poznata spremnost dvojice navedenih manjinskih predstavnika, koji inače obojica učestvuju u vlasti zemalja u kojima žive.

Tek kad je to spojeno, zaređali su susreti, poput onog hrvatskog premijera Andreja Plenkovića i srpskog predsednika Aleksandra Vučića u Davosu, a pre toga i ministara spoljnih poslova Gorana Grlića Radmana i Ivice Dačića u Zagrebu.

U ponedeljak je u Zagrebu boravio i Veljko Odalović, predsednik srpski Komisije za lica nestala u ratu, susrevši se s predstavnicima hrvatskog Povereništva za zarobljene i nestale osobe.

U međuvremenu je u zvaničnu posetu pozvana i srpska ministarka za evropske integracije Tanja Miščević. Aktivnosti su na toj relaciji dakle više nego živnule, pa se nameće utisak da bi ta vrsta dinamike mogla uz malo sreće i da potraje. Samo da se opet ne pojave iznenadni dnevnopolitički prioriteti koji svoju zadovoljštinu pronalaze u trvenjima preko komšijskog plota.