Hrvatski istoričar pokušao da objasni odnos Srbije i Rusije: Odakle seže tolika ljubav?

Stoga, nije iznenadio i nedavni tekst „Njujork Tajmsa“ koji se zapitao koristi li Rusija Srbiju za izazivanje sukoba među zemljama bivše Jugoslavije kako bi skrenula pažnju NATO pakta s rata u Ukrajini.

Nadalje, odbijanje Srbije da Rusiji uvede sankcije, piše NYT, dalo je povod za kritiku onima koji smatraju da Vučić radi u korist Kremlja. Što se tiče i nedavne krize na Kosovu, Rusija je podržala Srbiju.

„Rusija zahteve Kosova smatra neutemeljenim i podržava Beograd. Apsolutno podržavamo Srbiju. Mi smo uz kosovske Srbe, smatramo da su to apsolutno nerazumni zahtevi“, rekao je službenik Kremlja Dmitrij Peskov o odluci vlade Kosova da uvede zabranu ulaska na Kosovo s dokumentima Srbije.

Prijateljstvo se ne naglašava samo na političkom nivou. Recimo, Crvena zvezda je nedavno kupila ruskog fudbalera Jegora Pruceva i iskoristila taj transfer kako bi naglasila da postoji prijateljstvo Srba i Rusa, što su i objavili na društvenim mrežama.

Gde je uporište te ljubavi?

Ovi primeri, dakle – tekst New York Timesa, kao i ova ruska podrška kosovskim Srbima, ali i politizacija fudbalskog transfera – dogodili su se u zadnjih desetak dana. Sama priča te jake veze Srbije i Rusije, pak, traje skoro dva veka.

Je li ta veza baš tako jaka? Je li zapravo srpska ljubav prema Rusiji racionalna i gde joj je uporište?

Filip Katanić, doktorand istorije na temu Prvog svetskog rata, koji je dosad objavio nekoliko naučnih, stručnih i popularnih članaka iz vojne istorije, a 2020. i knjigu „Galicija 1914. Pravi rat, Hrvati i sudbonosna bitka Austrougarske“, podsetio je na istoriju ovog odnosa, piše Index.hr.

Katanić: Priča seže u Napoleonske ratove

Priča rusko-srpskih odnosa seže do početka 19. veka kada se tokom Napoleonskih ratova Srbija nadala, odnosno dinastija Karađorđević koja je vodila Prvi srpski ustanak, da će ruska država podržati Srbiju i stvaranje jedne slovenske kneževine pod ruskim patronatom na Balkanu kao protivtežu Napoleonu i slabljenju Turskog carstva. Ovde se ugurala ideja samostalne Srbije u sklopu šireg strateškog imperativa ruske spoljne politike – ovladavanja Carigradom i morskim moreuzima Bosforom i Dardanelijem, pa se uz ovu rusku imperijalnu ideju veže i srpska državna ideja i poistovećuje s ruskom naklonošću Srbiji.

Međutim, postizanje toga je bio težak zadatak, navodi sagovornik Index.hr.

Prvo je trebalo zbaciti tursku vladavinu, a potom i stvoriti državu. Naravno, to Srbiji nije uspjelo do 30-ih, 40-ih godina 19. veka kad kneževina Srbija počinje da vodi malo samostalniju, autonomniju politiku, ali i pokazuje znakove agresivnog ekspanzionizma i nerealnih proklamacija, posebno na račun komšija Slovena.

Rusija prvo bila naklonjena Bugarskoj

Kaže da u ovom razdoblju Austrija i Rusija koriste Srbiju za svoje ciljeve, ali neuspešno.

Ipak, prvo na Sanstefanskom, a potom i na Berlinskom kongresu 1878. godine u sličnim, ali ne i istim okolnostima nakon Rusko-turskog rata 1877 – 1878 godine i austrougarske oružane okupacije Bosne i Hercegovine 1878 – 1879 godine, Rusija nije bila veliki zagovornik Srbije, već Bugarske, smatrajući je pouzdanom državom klijentom na Balkanu.

No Kneževina Srbija je dobila samostalnost, ali je napravljen diplomatsko-politički kompromis, pa njome vlada pro-austrijski orijentisana dinastija Obrenović. Deset godina kasnije se to promenilo u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Srbi su doživeli težak poraz od Bugara, pa Rusija počinje aktivnije da podržava Srbiju, smatrajući je svojim pivotom za politiku na Balkanu.

Bugarska je vodila progermansku, proaustrijsku politiku, suprotnu ruskim interesima. U Bugarskoj Rusija nije našla ono što se nadala da će naći stvaranjem Velike Bugarske u granicama mira u San Stefanu još 1878. godine.

Prvi korak ruske spoljne politike je bio da napravi solidan blok slovenskih država pod ruskom zaštitom na Balkanu kojim bi pretili Turskom carstvu i pomrsili račune Austrougarskoj i Nemačkoj. Drugi korak je naravno bilo razbijanje Turskog carstva i izbijanje na Mediteran.

Srpski sinovi počinju da idu u ruske škole

Dodaje kako od tada počinje dublja povezanost srpskih i ruskih elita.

Srbi svoje sinove iz uglednih porodica šalju na školovanje na vojne i diplomatske akademije u Rusiju dok Rusi počinju da grade diplomatsko-političku i vojno-obaveštajnu mrežu u Srbiji.

Ruski oficiri dolaze da obučavaju srpsku vojsku, podučavaju je taktici i borbenom umeću, premda je još tada Srbija veliki kupac austrougarskog i nemačkog oružja, a austrougarski i nemački oficiri aktivno odlaze u Srbiju i imaju korektnu vojnu saradnju sa srpskim vojnim i političkim krugovima.

I budući kralj Aleksandar I Karađorđević je školovan na Pavlovljevoj vojnoj akademiji u Sankt Petersburgu, dok je njegov otac, kralj Petar I bio francuski vojni đak koji je učestvovao na francuskoj strani u Francusko-pruskom ratu 1870/1871 godine.

Tako u ovome razdoblju od 1885. do „Majskog prevrata“ 29. maja 1903. godine, kada je ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga i na vlast dovedena dinastija Karađorđević, Srbija živi čudnim životom kvazi-neutralne klijent-države Austrije u kojoj se seku interesi velikih sila.

Nakon dolaska Karađorđevića počinje jasna orijentacija na Rusiju

Nakon dolaska Karađorđevića na vlast, srpska spoljna politika ulazi u novu fazu, s jasnom anti-austrijskom orijentacijom i snažnim osloncem na Rusiju, a preko nje i na njenu glavnu saveznicu, Francusku. Kasnije se i Velika Britanija uključuje u podršku Srbiji tako da je do Prvog svetskog rata srpska politika potpuno podređena ruskoj“, rekao je.

Veze između Srbije i Rusije su tako jake na svim poljima do Prvog svetskog rata. Ruski ambasador Nikolaj Hartvig tada jako zagovara ‘srpsku stvar’, brani Srbiju od Austrougarske oko optužbi za atentat u Sarajevu i jasno daje do znanja da će Rusija vojno intervenirati protiv Austrougarske ukoliko ona napadne Srbiju.

Kada on naglo umre od srčanog udara tokom Majske krize, naziv koji je nastao u historiografiji, a koji označava političko-diplomatsku krizu od ubistva Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna do austrougarske objave rata Srbiji 28. maja 1914. godine, eruptiralo je, već godinama javno manifestirano, jako antiaustrijsko i ratnički nastrojeno raspoloženje u Srbiji.

Recimo, povodom vesti o smrti austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, sve su ambasade u Beogradu imale zastave spuštene na pola koplja u znak žalosti, dok su Srbi slavili na javnim mestima, pevalo se u kafanama, a srpski politički krugovi nisu krili oduševljenje uspešnim atentatom.

Artamanov poticao Srbe na rat protiv Austrougarske

Optuživali su austrougarskog ambasadora barona Giesla da je otrovao Hartviga. Pojavile su se i fantastične priče da je Hartvig usmrćen na električnoj stolici sve kako bi se ruska mreža u Srbiji razbila. Ruski vojni ataše u Srbiji, pukovnik Artamanov, ne samo da je podsticao Srbe na rat protiv Austrougarske, već se zalagao za veću rusku vojnu pomoć Srbiji.

On je tokom majskih dana odigrao ključnu ulogu pri uticanju na srpski politički i vojni vrh, uveravajući ga u rusku vojnu pomoć Srbiji, što je samo doprinelo eskalaciji sukoba, a ne njegovom smirivanju. Naravno, vojna opcija protiv Srbije je bila aktualna u Austrougarskoj najranije od 1909. godine.

Od prevrata 1903. godine su Austrougarska i Srbija bile u „tihom ratu“, trgovinskom i diplomatskom sporu koji je eruptirao austrougarskom okupacijom BiH koju su Srbi smatrali svojom zemljom. Tako je Artamanov nagovarao Srbiju da krene s ratnim operacijama i pokrene ofanzivne operacije protiv austrougarske vojske, iako je Austrougarska prva objavila rat Srbiji, a ne obrnuto.

Rusija je obilato pomogla Srbiju na početku rata

Ističe da je 1914. godine srpska vojska bila iscrpljena zbog dva Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine, ali i kako to nije umanjilo njihovu borbenu snagu.

Austrougarski su vojni krugovi pogrešno procijenili srpske snage, smatrajući ih inferiornim austrougarskim. U srpskoj kraljevskoj vojsci je nedostajalo pešačkih pušaka, uniformi, strelaca i medicinskog osoblja.

No Srbija je imala prvorazredan topnički arsenal, iskusne oficire i prekaljenu vojsku, dok austrougarska vojska nije ratovala od Prusko-austrijskog rata 1866. godine, ne računajući kratkotrajnu vojnu epizodu u BiH.

Srbija je krenula u rat s onim što je imala, s brojčanom izjednačenosti snaga na bojištu uprkos deset puta većoj populaciji Austrougarske upravo zbog toga što se Rusija ubrzo uključila u sukob i primorala Austrougarsku da glavninu svojih snaga pošalje na bojište prema Rusiji, u Galiciju.

Rusija je u velikoj meri pomogla Srbiji na početku rata poslavši joj 120.000 pušaka, municije i jako puno ratnog materijala i opreme. Ujedno je i podsticala Srbiju da napadne Austrougarsku, ali zbog nedostatka pontonskih mostova i opreme za prelaz reka srpska vojska nije mogla ozbiljnije da ugrozi Austrougarsku.

Osim toga, Srbi su malo i precenili svoje mogućnosti i doživeli dva teška poraza u septembru 1914. godine, prvi na Legetu tokom bitke na Drini, a drugi u Bosni i Hercegovini kada su krenuli prema Sarajevu. No na koncu prve ratne godine su porazili Austrougarsku i tako onemogućili invaziju Srbije.

Rusija nakon Prvog svetskog rata gospodari Srbijom

Podsetio je na događanja nakon Oktobarske revolucije 1917. godine.

Tada deo političkih i diplomatskih ruskih krugova beži u Francusku, Veliku Britaniju, Rim, ali i u Srbiju. Tada nastaje ruska emigracija koja je vrlo jaka u Kraljevini SHS i kasnijoj Kraljevini Jugoslaviji.

Okupljena oko kralja i vlade u Beogradu, ona praktično gospodari Srbijom jer sve važne ambasadorske, diplomatske i političke poluge drži rusko-srpska elita, povezana familijarnim, ženidbenim vezama. One se protežu i na vojnom planu i te veze traju sve do Drugog svetskog rata.

Komunizam zahlađuje odnose

U razdoblju komunizma odnosi se zahlađuju, ali se 1990-ih godina obnavljaju stare veze i Srbija počinje ponovo da gleda u Rusiju kao tradicionalnu zaštitnicu Srbije na osnovu pravoslavlja i drugačijeg civilizacijskog kruga od evropske i zapadne orijentacije. Srbija od tada ponovo doživljava Rusiju kao jamca njenih interesa pomoću kojih će ostvariti svoje nacionalne aspiracije.

Kaže da se i danas ti odnosi održavaju na političkom, diplomatskom i vojnom planu.

Srbija iracionalno gleda u Rusiju kao u najboljeg jamca prosperiteta, umesto da gleda geopolitički prema pristupanju evropskim integracijama u širem sigurnosnom aspektu, kao i prema normalizaciji odnosa sa komšijama, umesto večitih teritorijalnih i ideoloških sporova koji joj ne idu u prilog.

„Ruske elite su ponovo nametnule svoje imperative“

Ovakva rigidna politika Srbije ju je dovela do pozicije da se oseća u neprijateljskom okruženju umesto da uspešno sarađuje sa svojim komšijama, čime zapravo opet kao i 150 godina ranije Srbija zagovara ruske, a ne vlastite interese.

Tako su ruske elite uspele nametnuti Srbima svoje imperative i predstaviti ih srpskom narodu kao njihove interese, što to svakako nisu. Tako je i danas okosnica savremene srpske politike snažni oslonac na Rusiju mimo zakonima ekonomske logike, objasnio je Katanić.

Argument je i ljubav prema ruskoj kulturi

Ljubav prema Rusima deli i jedan Nišlija, novinar Borivoje Ugrinović koji je s porodicom došao iz Prizrena, na Kosovu, gde je živeo do rata. Njegova priča govori upravo o tome da je mnogim srpskim rusofilima jedan od glavnih argumenata za njihovu ljubav prema Rusiji onaj oko bogate ruske kulture.

Ugrinović je član jednog od mnogih srpsko-ruskih udruženja – Društva srpsko-ruskog prijateljstva i ruskih sunarodnika „Naisus“ koje postoji punih deset godina. Ugrinović je za Dojče vele rekao da svoju ljubav prema ruskom narodu temelji pre svega na činjenici da je rastao uz rusku literaturu, ali i na drugim, kako kaže, važnim činjenicama za Srbiju.

„Moja porodica je izrasla i školovana na ruskoj literaturi i tradiciji, moj otac je bio profesor ruskog i francuskog jezika i književnosti. Svi mi smo učili ruski jezik u školi i nastavili smo ga učiti i na fakultetu.

„Mesto koje je vrlo blisko našim osećajima, odgoju i tradiciji“

„Naša deca, takođe, odlično vladaju ruskim. To je za nas mesto koje je vrlo blisko našim osećajima, odgoju i tradiciji, pa u okviru toga smo i mi želeli da budemo deo društva koje afirmiše zajedničke vrednosti dva bratska naroda, kulturu, običaje i veru“, kaže Ugrinović za DW.

On naglašava da se velikodušnost Rusije u Srbiji osećala još od početka 18. veka i da ta pomoć nikada nije prestajala. Ta tradicija, kaže Ugrinović, postoji i sada, i kao primer navodi Hram Svetog Save u Beogradu za čije je uređenje Ruska federacija nedavno dala deset miliona evra.

Drugi primer je, kaže, Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, čiji je rad pratio kao novinar. Niški novinar Ugrinović procenjuje da je za proteklih sedam godina u njega uloženo više od 30 miliona evra – u donacijama, kao i kroz obuke za delovanje u izvanrednim situacijama.

Izvor: Index.hr