Huligani, vatreni navijači pa narodni poslanici

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Својим саопштењем посланички клуб Слободни посланици и Покрет Цетар дигли су свој глас против говора мрже карактеришући ту појаву уз цитирање одређених посланике, Вјерице Радете, Бошка Обрадовића и колико сам могао да схватим неког Срђана Ноге. И гле, не споменуше „господина“ посланика, Владимира Ђукановића који је ових дана, уочи утакмице Хрватска –Енглеска у свом старом и наравно лошем маниру избљувао толику количину мржње, не рачунајући његову пословичну вулгарност и некултуру, да је само тиме испунио квоту за једног просечног напредњачког „народног“ посланика задату од наврхвође за целу годину.
   Само, није то битно, уосталом, шта очекивати од суштински неофашиста без обзира како се декларишу, мени су неке друге „ситнице“ запале за око.
   Тако, новинар Данаса са иницијалима М.Р.М. ма ко или ма која да је, тврди да у приопштењу стоји и следеће: „određenim poslanicima kao da nije jasno da nisu na stadionu.“
   Ова се реченица граничи са бесмислом, или баш ако хоћете са врхунским интелектуалним дометима „народних посланика“ и то видимо, оних „слободних“ а за шта сам наивно веровао да карактерише само радикалско-напредне рукодизаче. Оно што је порука ове реченице могла би се парафразирати на следећи начин: господо десничарски посланици ако се желите тако изјашњавати као што то чините преко друштвених мрежа а и иначе, идите на стадионе и тамо будите оно што јесте – хулигани, тамо је такво понашање нормално и пожељно. Онда можемо схватити да је то за наше „слободне посланике“ сасвим прихватљиво да се тако нешто дешава на стадионима?!?!?!
   А да је ту крај – није! Анонимни аутор или ауторица чланка (М.П.М.) цитира наше дичне слободне посланике: „Moć narodnog poslanika i drugih funkcionera koji su birani…“ и показује нам, хтела то или не, намерно или случајно нам потура под нос њихову бласфемичну тврдњу да су народни посланици, чуј „народни“(!), бирани!!!! Знам, то вам је оно: не лаје кера села ради већ себе ради! Они то нама имплицирају да су као „народни посланици“ и они сами, поред тогха што су слободни, за разлику од радикалско-напредњачких „посланика“ који то нису, ипак, бирани! Знам, њима одговара да је контекст несумњив – вољом народа. Али није! Нити су грађани бирали посланике нити су знали ко је на листама. Друга је ствар она законска презумција (апсолутна и необорива претпоставка) да објављивањем одређеног акта у службеним новинама сви (све ће бити: поданици, најмање грађани и свакако не самосвесни и слободни) знају њену садржину, укључујући и одлуке о проглашењу изборних листи. Па и да је покоји бирач и читао листе, далеко је то од тврдње о избору, јер пракса нам је показала да и они који су међу носиоцима листи још током кампање без зазора изјавњују да им не пада на памет да буду и посланици или одборници, попут најсвежијег примера госпође Аје Јунг. Доиста, свима је јасно да самодржци политичких странака сами одлучују о свим кадровским решењима па и о именовању посланика или избацивања појединаца са листе и или изпосланичких или одборничких клупа. Ова весела група веселника која се прси да заступа европске вредности, тврде да је моћ посланика и у томе што заступају „ideologiju za koju su se opredelili njegovi birači“. Ха! Овакву глупост, али ортодоксну и егземпларну нисам одавно прочитао! Српска неофашистичка десница као што је познато никада није марила за идеологију ако ју је икада и имала, јер није све идеологиза за шта се залажу и боре поједини политичари или групе окупљене око једног или крупе политичара а која (група) се назва политичка странка. Додуше, и они из центра или они који себе називају левицо, мада није ни мало јасно зашто, не разликују се. То не значи да су исти. Нису исти али имају сличне ако не и исте циљеве. Истина не цивилизацијске, ниокако оне које политичке теорије, социолошке или филозофске, па и антрополошке науке дефинишу као политика и оно све што у нормалном свету иде уз то, или је бар ишло док овај неолиберални глобалистички капитализам ниоје све отерао у три лепе и ствари узео у своје руке дефинишући један једини циљ око кога се окупља сва поган – грамзива пљачка. И гле, ниша из белог света ови наши „политичари“ (припадници заједничког злочиначког подухвата) нису тако здушно прихватили као тај један и једини али довољно снажан именитељ – новац. Једино што их битно разликује од белосветске фукаре јесте њихов примитивизам, па били они на левој или десној страни србијанског политичког фона. А да је то тако, ето, на несумњив начин потврђује овај чланак као и текст који је у њему обилато цитиран или парафразиран. Доиста, могу се радикали, напредњаци, демократе или слободњаци у здању некадашње народне скупштине глуматати до миле воље и међусобно се сукобљавати око било чега и тиме забављати распамећени пук, али када су заједнички интереси по среди, е ту су видимо сложнио, толико сложни да сложнији не могу бити.
   Дакле да закључимо!
   Раја пуста мора да научи да они који седе у здању скупштине су народни, дакле подвлачим, народни и никакви други посланици који спроводе идеологију коју њихови гласачи својом личном и интимном творевином држе и следствено томе, и своје животе положити на олтар отаџбине а предходно ће на тај олтар положити животе својих гласача, заправо свих гласача, и то сложно, били леви или десни, па побогу, када је отаџбина по среди сви смо ми једно.