Igrutinović: Nije realan strah od eskalacije konflikta na Kosovu

*Koliko je realan strah da bi Zapadni Balkan i Kosovo mogli da budu novo žarište sukoba usred krize i bezbednosnih izazova zbog rata u Ukrajini?

Mislim da nije zaista realan. Evropska unija je brzo nakon početka rata u februaru apostrofirala da su BiH i Kosovo dva moguća žarišta na ovom prostoru, potom je ojačala svoju misiju u BiH a potom pokušava da Beograd i Prištinu približi putem ubrzanog procesa dijaloga. To su njeni refleksi, koji se vode time da je integracija Balkana nezavršen posao a i da je to često područje u kome EU mora da se nadmeće sa tzv. trećim zemljama (Rusija i Kina, najpre).  Uprkos povremenim incidentima na Kosovu teško je videti na koje bi se načine sukob u Ukrajini direktno prelio na naš prostor. Teško je naći politički relevantne aktere koji bi mogli nešto za sebe da dobiju značajnom eskalacijom konfliktnih procesa. Priština pod Kurtijem ima sklonost ka jednostranim i radikalnim potezima a i retorički stalno opisuje Srbiju kao nekakvog „ruskog igrača“ želeći tako da profitira na odbijanju Srbije da i ona uvede sankcije Rusiji, ali i s te strane postoje limiti i zadrške, delom unutrašnje a delom od međunarodnih faktora. Ne treba isključiti mogućnost pojedinačnih incidenata ali bih očekivao da će ovdašnji politički faktori težiti da im suzbiju logiku eskalacije pre nego što odu zaista predaleko.

*Zvaničnici EU i SAD Gabrijel Eskobar i Miroslav Lajčak završili su svoje posete Beogradu i Prištini, kakve bi rezultate mogli da donesu održani razgovori?

Ne očekujem nikakav konkretan i zaokružen dogovor sada zato što su pregovori sa tehničkog podignuti na politički nivo na kome se mora raspravljati i o načelno tehničkim stvarima. To podrazumeva jedan diplomatski proces, faktičke „šatl misije“, duge razgovore iz kojih se izvuku sitni ustupci i pomaci, sa očekivanjem da se dođe do uzajamno prihvatljivog rešenja. I sve to se očigledno moralo skloniti iz ruku ustaljenih pregovaračkih delegacija i prebaciti na lični nivo Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija. Prošlo je godinu dana od prethodne runde sastanaka na tom nivou nakon čega je bilo više jednostranih poteza i nemira nego smislene primene dogovorenih rešenja.

*Šta EU i SAD žele da postignu sa trenutno pojačanom diplomatskom aktivnošću oko dijaloga Beograda i Prištine – da li je u pitanju samo rešavanje problema registarskih oznaka i ličnih karata ili postoje i neki dalekosežniji ciljevi?

Težnja EU i SAD je sada skoncentrisana na izbegavanje eskalacije krize uz rešenja konkretnih problema ali na takav način da se pravi prostor za dalje razgovore u zadatim i poznatim parametrima. Stoga su intenzivirani susreti i kontakti da bi se izbegla situacija da se nametne neko „rešenje“ nakon čega bi došlo do vidljivog pogoršanja stanja. Radi se, dakle, i o neposrednim temama i o pažnji da se ukupna situacija drži pod kontrolom.

*Vidite li neku promenu u načinu na koji Evropska unija pristupa dijalogu u odnosu na dosadašnji tok Briselskog procesa?

Vidljiv je pojačani angažman EU na dvema tačkama koje su s početkom rata u februaru u Strateškom kompasu EU označene da su od posebnog interesa na Zapadnom Balkanu – to su integritet BiH i dijalog Beograda i Prištine. A pošto pregovori na tehničkom nivou nisu doneli opipljive rezultate, logično je što je fokus pomeren na nivo visoke politike uz pojačani intenzitet rada. Za Srbiju je nepovoljno to što je rezolucija Evropskog parlamenta uključila stav o potrebi uzajamnog priznanja (a što je retorička zamena za poruku da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova), što je bilo delom i reakcija na pozicioniranje Srbije prema ruskom napadu na Ukrajinu, i to što je američki izaslanik Eskobar nekoliko puta istakao da formiranje Zajednice srpskih opština treba da bude u skladu sa kosovskim ustavom, dakle ne kako se Srbija nadala, sa nešto širim ovlašćenjima. Dakle, proces je intenziviran u okolnostima koje su nepovoljnije po Beograd nego pre, recimo, godinu dana.

*U javnosti se stvorila slika da su Sjedinjene Države sada jače angažovane na rešavanju problema između Beograda i Prištine, da li je to i vaš utisak i zašto?

Delim utisak da je američki angažman pojačan. Eskobar u izjavama želi da se zadrži percepcija da je EU i dalje glavni posrednik u pregovorima ali rast američke uloge je realno vidljiv. Za Ameriku je nakon odlaska Trampove administracije bilo važno da pokaže nešto bolji javni odnos prema EU i u tom svetlu treba čitati želju Vašingtona da pruži sinergijski doprinos posredstvu Brisela u pregovorima Beograda i Prištine. S obirom na ruski napad na Ukrajinu, porast bojazni od mogućih sukoba (opravdan ili ne) i na odsustvo novih pomaka u pregovorima, nešto aktivnija američka uloga nije začuđujuća.

*Kako su reakcije i odgovor srpskih vlasti – kao što je odnos prema barikadama na Severu, komentari predsednika Vučića o izbegavanju pogroma, pozivanje NATO snaga da „obezbede mir“ – uticali na aktuelnu krizu?  

Mislim da Beograd primarno želi da usmeri pažnju na negativni potencijal jednostranih odluka Prištine i da nju obeleži kao problematičnu stranu koja remeti mir, ugrožava živote ljudi i čini poteze mimo dijaloga. To je srž poruke prema strancima, a deo poruke je usmeren našoj domaćoj javnosti. Tu se pokušava upravljati sadašnjim i budućim očekivanjima javnosti, verovatno zbog eventualnih iznuđenih ustupaka i popuštanja oko tablica i dokumenata. Takođe, važan element snažno personalizovanih javnih nastupa je logika dizanja pa smirivanja tenzije, dok naša javnost time gubi sposobnost da racionalno oceni bezbednosne rizike.

*Može li pozicija vlasti na Kosovu, koja je do sada bila prilično nefleksibilna po pitanju bilo kakvih ustupaka, da se promeni posle intervencije međunarodne zajednice?

Vidim mali prostor za eventualno novo odlaganje najavljenih mera ili za neko administrativno kreativno rešenje. No, fundamentalna postavka ostaje takva da angažovana međunarodna zajednica podržava nezavisnost Kosova i zaokruživanje njihovog pravnog poretka a da se samo ponekad ne slaže sa metodama kojima se ti ciljevi ostvaruju, jer ona želi da pazi na širi kontekst regionalnih odnosa. Stoga ne treba očekivati preveliki i efektan pritisak na Prištinu.

*Kako gledate na nedavne „pretnje“ hrvatskih zvaničnika da će „uticati“ na pregovore Srbije sa EU zbog pitanja optužnice protiv hrvatskih oficira za zločine tokom akcije „Oluja“?

Ne ulazeći u meritum optužnica i integritet procesa, u Hrvatskoj su one zaista primljene vrlo negativno, i nadovezuju se na teme iz ratne prošlosti poput pitanja nestalih koje zvanični Zagreb negativno potencira u odnosima sa Srbijom. Zagreb je do sada retko koristio bilateralne teme za blokiranje procesa pregovora – setimo se kratkotrajne blokade u vezi sa školskim udžbenicima na manjinskim jezicima decembra 2016. godine. Opet, Srbija je sada u lošijoj poziciji u pregovorima sa EU nego tada, i, taktički, Zagreb ne mora da „troši“ svoju mogućnost blokade procesa pridruživanja s obzirom da je proces faktički blokiran, a ako se pozove na ovu konkretnu temu (upitno je ima li validnog argumenta za to mimo odijuma svoje javnosti) postoji malo dobre volje u EU krugovima prema Srbiji koji bi bili spremni da utiču na Hrvatsku da to ne radi. To će zavisiti od internih procena vladajućih stranaka u Hrvatskoj i njihovih pozicija spram Brisela, više nego od spoljnopolitičkih odnosa sa Srbijom. Eventualnu blokadu po ovom pitanju bih, stoga, pre tumačio kao delić sve lošijeg trenda odnosa Srbije sa EU.