Ima li mesta za Zapadni Balkan u debati o "novoj" EU?

“Polikriza”– koju karakterišu spor oporavak od ekonomske krize, rat u Ukrajini, migrantska kriza, Bregzit, terorizam i kriza legitimiteta EU institucija – stvara plodno tlo za bujanje antievropskih, populističkih, tzv. anti-establišment pokreta, zbog čega se svaki novi izbori u nekoj od država članica doživaljavaju kao sudbonosni za opstanak EU.

Ipak, istina je daleko od one kakvu priželjkuju evropopulisti. Nezaposlenost je danas manja za 3% u odnosu na 2013. Oporavak od ekonomske krize je spor, ali vidljiv i očekuje se da će EU prvi put imati pozitivan rast tri godine zaredom, dok je evrozona postigla najveći rast u poslednjih šest godina. Bregzit nije izazvao domino efekat, na predsedničkim izborima u Austriji antievropska je ideja izgubila, a propali referendum o ustavnim reformama u Italiji nije imao za posledicu veće antievropsko raspoloženje u toj zemlji. I pored toga što se nastavlja trend „sudbonosnih izbora“ u 2017. godini koju mnogi nazivaju annus horribilis, sva je prilika da ultradesničari nemaju nikakve šanse ni u Francuskoj ni u Holandiji, dok se Nemačkoj smeši još jedna koaliciona, proevropska vlada.

Uz nespornu činjenicu da je EU daleko od propasti, jer, kako predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ističe „raspad EU neće dovesti do obnove nekog mitskog, potpunog suvereniteta njenih država članica, već do njihove stvarne i činjenične zavisnosti od supersila“, istina je i da u ovakvom formatu više ne može da funkcioniše. Različite su linije podela koje danas postoje između država članica – po pitanju moći odlučivanja, odnosa prema Rusiji, ekonomskih mera ili rešavanja migrantske krize. Strah od terorizma je ogroman, visoka je nezaposlenost među mladima i sve to dovodi do toga da građani EU gube veru u nju.

Ovakvo stanje je prošle godine izazvalo ozbiljnu reakciju Brisela. Bratislavski proces, čiji je okidač bila odluka Ujedinjenog Kraljevstva o izlasku iz EU, pokrenut je prošle jeseni kao sveobuhvatna politička debata koja će pomoći da se do ovogodišnjeg decembarskog samita EU uobliči konačni scenario za budućnost Unije. U tom okviru je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker u sredu popodne predstavio Evropskom parlamentu beli papir Komisije koji sadrži pet različitih opcija kolokvijalno nazvanih “sve po starom”, “ništa više od jedinstvenog tržišta”, “više za one koji žele više”, “manje i efikasnije” i “mnogo više zajedno”. Treći scenario, “više za one koji žele više”, je od ranije poznata ideja Evrope „u više brzina“ koja podrazumeva dublju saradnju onih država koje to žele u oblastima poput odbrane, unutrašnje bezbednosti, oporezivanja ili socijalnih pitanja, uz produbljivanje jedinstvenog tržišta za svih 27 članica. Prema nezvaničnim informacijama, scenario dvobrzinske Evrope je favorit Evropske komisije, dok su prva dva scenarija negativna u pogledu dalje integracije EU, a četvrti i peti se ne čine kao realne opcije. Ako se uzme u obzir da je i Angela Merkel nedavno najavila mogućnost konstituisanja Evrope različitih brzina, ovakve tvrdnje izgledaju verodostojno, a isticanje drugih modela predstavlja taktički potez za ublažavanje udara protivnika željenog scenarija. Predstojeći rimski samit EU je prvi zvanični događaj na kome će šefovi država i vlada EU raspravljati o Junkerovom „rodnom listu Evrope“, što je neformalni naziv ovog papira koji simbolizuje novi početak. Sada otpočinje proces rasprave o ovim i zastupanje mnogih drugih ideja o budućnosti EU da bi prema planu u decembru bio uobličen dogovor o „novoj“ Evropi.

Da li će u „novoj“ Evropi biti mesta za Zapadni Balkan? U hipotetičkom scenariju „dve brzine“ svim pretendentima bi verovatno bilo olakšano pristupanje onom „sporijem“ koloseku, ali oko konkretnih modaliteta ima suviše nepoznanica za ozbiljne prognoze. Kako stvari sada stoje, marginalizacija samog pitanja proširenja na agendi EU već je realnost, nakon što je 2014. uspostavljen moratorijum na prijem novih članica i umanjen insitucionalni fokus na region. Tzv. polikriza i populistički, anti-evropski odgovori na nju dodatno su opteretili proces. Predstojeće „novo rađanje“ Unije i neizvesnost koja će neminovno obeležiti rad institucija u mesecima koji mu prethode mogu umanjiti njenu transformativnu moć u regionu.

Neizvesnost koja sledi može destimulisati reforme pokrenute u okviru procesa integracije u EU i pogodovati raspirivanju regionalnih sukoba na Zapadnom Balkanu. Logično, takav razvoj situacije bi usporio približavanje„novoj“ Evropi, ma kakva ona sutra bila. Zbog toga će u mesecima pred nama biti uvećana odgovornost kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo i za sprovođenje unutrašnjih reformi kao uslova za pristupanje EU, kao i za regionalnu stabilnost. Način na koji se budu nosili sa tim pritiskom biće njihova politička matura, kao i test stvarne privrženosti evropskim vrednostima.

Države Zapadnog Balkana nisu deo Bratislavskog procesa, pa tako ostaju izvan tekuće debate o budućnosti Unije. Međutim, s obzirom na to da, kako navodi u svojoj Globalnoj strategiji, EU računa na saradnju sa akterima iz regiona u odgovoru na ključne bezbednosne izazove; s obzirom na ponovljene ohrabrujuće izjave zvaničnika EU o regionu kao ključnom prioritetu; kao i na ukazivanje na napredak u tekućem procesu integracije i na zvaničnu evropsku perspektivu regiona, ima li prostora za uključivanje Zapadnog Balkana u debatu o budućnosti EU? Nemaju li buduće članice prava da budu pitane o sudbini zajednice u kojoj im je obećano članstvo? Kako nisu formalni učesnici procesa razmatranja budućih scenarija, da bi obezbedili da se njihov glas čuje i interesi zaštite, pretendenti na članstvo u EU sa Zapadnog Balkana moraju se sami nametnuti kao učesnici u ovoj debati i to tako što će govoriti jednim glasom.

Iako možda regionalna saradnja danas deluje kao utopija s obzirom na zbivanja poslednjih nekoliko meseci, ona je van dnevnopolitičkih zbivanja veoma živa, naročito u oblastima ekonomske, policijske, energetske, bezbednosne ili saradnje između administracija. Države članice EU su više puta pokazale da je regionalno grupisanje i zatupanja interesa sredstvo kojim se mnogo efikasnije ostvaruju ciljevi nego kroz individualne inicijative. S obzirom da se Zapadni Balkan često posmatra kao jedinstven prostor, da regionalno posmatrano predstavlja tržište od 20 miliona ljudi, da ima zajedničko kulturno-istorijsko nasleđe i da su države regiona nepobitno upućene jedna na drugu, zajednički nastup je jedino logično rešenje. Time se povećava mogućnost uticaja regiona u forumima u kojima se razmatraju scenarija za budućnost Evrope. Ipak, ako vlade regiona žele da utiču na budući izgeld EU i da proces integracija učine življim koristeći aktuelno „mešanje karata“, ne vredi čekati da inicijativa za to dođe iz EU. Nju moraju pokrenuti one same.

Ideja da bi se vlade Zapadnog Balkana mogle u ovom trenutku udružiti u nastupu prema EU, sa ciljem da budu prisutne tokom odlučivanja o budućnosti Unije možda zvuči suviše idealistički. Međutim, kanali komunikacije sa zvaničnicima Unije su tokom godina razvijeni, međusobno poverenje već postoji, a posebno je primetno odobravanje sa kojim se u institucijama EU pozdravlja svaki napor koji je plod autentične regionalne saradnje. Takođe, budući da su civilna društva regiona po svojoj prirodi fleksibilnija i agilnija od institucija država, možda upravo ona treba da se založe i iniciraju ove procese i budu njihov spiritus movens.

Autori su konsultanti i saradnici WB 6 Advocacy Group