Ima nešto veštačko i neodređeno što se krije iza drama koje Vučić i naprednjaci

Šta li je iza nepredvidivih obrta, koji zaokupljaju pažnju medija, a izviru iz mandatarovih medijskih performansa, te udarničkog rada SNS-ove pres službe?

Posledično se sva sedma sila iscrpljuje u analiziranju razloga zbog kojih su vladajuće snage toliko loše volje. Bave se time kako vlasti naklonjeni medije, tako nikad malobrojniji (malo ih je, pa makar vedeta izložbe „Necenzurisane laži“ Vladanka Malović dokazivala da niču na sve strane) sklonih diskusiji (da ne kažem, nije preporučljivo, kritici).

„Srbija je zaista čudna zemlja“, rekao je skoro pa u ovo vreme prošle godine bivši guverner Radovan Jelašić. Osim što je ovim rečima učvrstio moje višedecenijske sumnje, Jelašić ih je i dokazao. „Danima se priča o podmetačima za noge u NBS ili hrastu na trasi auto-puta umesto o gubitku od blizu milijardu evra zbog propalih državnih banaka ili nesavesnom zaduživanju u dolarima“, primetio je.

Ima i lakših primera za razumevanje. Na primer kada je premijer izjurio iz Skupštine na otkrivanje spomenika Borislavu Pekiću, pa još to objavio poslanicima, a oni opozicioni u nastavku danima nagađali kome slavni pisac pripada. A šta je bilo na dnevnom redu u Skupštini?
Takođe, ima dva meseca kako je pažnju zaokupila druga spomenička tema. Čiji je Đinđić? Rasprava o tome mnoge je toliko zanela, da im je pažnja barem delom i makar na trenutak skrenula sa mandatarevog obelodanjivanja istine koju je bez adekvatne istrage bilo teško spoznati. One da barem beogradske vlasti moraju stajati iza „Savamala“ slučaja.

Mora da ima nešto šta je promaklo i tokom rasprave o „Necenzurisanim lažima“. Nešto izvan mandatareve potrebe za javnim razračunavanjem čak i sa malenim istinama sažetim u sitnim antrfileima. Nešto što je promaklo čak i Slavici Đukić Dejanović koja je onako uzgred napomenula, kako joj servirana imena novinara na SNS-ovoj izložbi ne bude asocijacije na poternice ili nešto što poternice liči. Čudo jedno kako se ni njoj ni celoj njenoj partiji slično nije učinilo ni kada je Šešelj, ne baš toliko davno, iščitavao imena izdajničkih novinara ili kad je novinar bivše Ekspres politike „ocenjivao“ rad, uskoro likvidiranog Ćuruvije.

Sasvim sigurno ima nešto što se od „Necenzurisanih laži“ ne vidi. Mada, sasvim sigurno, postavka u galeriji „Progres“, i u tome će se baš svi složiti, mnogo govori.