Ko je bio Imre Farkaš, arhitekta koji je projektovao Železničku stanicu u Novom Sadu?

Zgrada železničke stanice u Novom Sadu autorsko je ostvarenje arhitekte Imrea Farkaša i njegovih saradnika iz projektnog ateljea “Arhitekt“. Izgrađena je davne 1964. godine za osam meseci, dok je njena rekonstrukcija tajala tri godine.

Arhitekte Imre Farkaš i Milan Matović su posao uradili besprekorno. Odlično su projektovali pružni poligon sa četiri prolazna, dva lokalna i pet koloseka za vozove na čekanju, a zdanje podelili na četiri funkcionalne celine – deo za upravljanje saobraćajem, reprezentativni hol sa čekaonicama, restoran i segment za istovar i pregled vozova.

Krov je bio lucidna autorska maštarija, asocijacija na krovove tipičnih panonskih kuća. Impresivno jebilo i stanično predvorje sa uočljivom „potkovicom“, okretištem za pristupna drumska vozila. Unutrašnjost „potkovice“ oplemenjena je prelepim cvećnjakom.

Projektovani objekat je bio izuzetno funkcionalan i omogućavao je da u samo jednom minutu preko 1.000 putnika sa perona stigne ispred zgrade.

Farkaš je rođen 1924 godine u Novom Bečeju. Studirao je i diplomitao u Beogradu 1950. godine. Po diplomiranju bio je angažovan kao asistent, a potom i kao honorarni nastavnik na predmetima Nacrtna geometrija, Perspektiva i Tehničko crtanje na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Skoplju gde je ostao do 1955. godine.

U tom periodu bio je pomo}nik direktora za projektovawe pri istom Fakultetu, a bavio se projektovanjem i izradom statičkih proračuna. Najpoznatiji projekti Imre Farkaša u Makedoniji su Gimnazija u Tetovu (1951) i veći stambeni blok za univerzitetske nastavnike, nastao u saradnji sa kolegom Ristom [ekerinskim.

Tokom naredne decenije živi i radi u Novom Sadu kao vodeći arhitekta u PB “Arhitekt” gde projektuje više javnih i školskih zgrada (Proizvodna hala Kulpin, Srednja mašinsko – tehnička škola, Srednja medicinska škola, Pedagoški fakultet i tipski projekat osmogodišnje škole na Limanu I), kao i veši broj stambenih zgrada.

U to vreme mu je poverenja gradnja novosadske železničke stanice, koja je izgrađena za nepunih osam meseci.

Posebnu pažnju posvećivao je detaljima, u u enterijeru velikog i dvoetažnog hola. Plafonska površina sastavljena je iz istih “pozlaćenih” kvadratnih pločica, koje su u datoj konstelaciji poprimile ulogu neuobičajenog i nekonvencionalnog modulusa pokrivanja “cik-cak” unutrašnje, donje površine krovne konstrukcije. Čuveno “Farkašovo zlato” doprinelo je toplini ovog dvoetažnog prostora, pa samim tim i jednoj toploj i domaćinskoj dobrodošlici prispelim putnicima u Novi Sad.

Kako su mediji pisali, zbog zavisti kod lokalnih arhitekata i pojedinaca na vlasti; u javnosti se u to doba, povela kampanja protiv predloga da se on nagradi Oktobarskom nagradom grada Novog Sada.

Farkaš je teško doživeo saplitanje kolega i iselio se u Kanadu,. Novi Sad je napustio 1966. godine i preselio se u grad Brampton u Kanadi, gde se bavio arhitektonskim projektovanjem do penzionisanja 1996. godine. Stanicu u Novom Sadu nikada nije zaboravio, a njegovi tamošnji studenti još i danas kada se nađu u Evropi obavezno posete životno delo svog profesora. Pre desetak godina je preminuo.

Farkaš je pripadao brojnoj grupi domaćih arhitekata koji su stvarali pod jakim uticajem evropske funkcionalističke arhitekture. Njegova dela karakterišu funkcionalistički dizajn enterijera i eksterijera, primena ravnih krovova i različitih materijala.