INTERVJU Istoričar Bojan Đokić: Kosovo može da tuži Srbiju za genocid preko treće strane, poput Albanije

Đokić je u atorskom tekstu za naš list pod naslovom “Tužba Kosova protiv Srbije” pisao o Institutu za ratne zločine koji je uredbom Vlade Kosova formiran početkom novembra prošle godine, kao i o nameri Instituta da prikupi dokaze za dugo najavljivanu tužbu Kosova protiv Republike Srbije.

Tekst je izazvao i određene nedoumice, pa je tako pravnik Milan Antonijević na mreži “Iks” napisao da “tužbe Kosova protiv Srbije ne može biti i to je to”.

Naš sagovornik, upitan da li je takva tužba, s obzirom da Kosovo nije članica Ujedinjih nacija uopšte i moguća, odgovora da to nije prepreka da Kosovo podnese tužbu preko treće strane, odnosno da neka država to učini u ime Kosova.

”Videli smo primer kako je krajem prošle godine Južnoafrička republika podnela tužbu protiv Izraela za navodni genocid izvršen nad Palestincima. Potom su se Kuba, Čile i druge države pridružile tužbi. Opravdana je pretpostavka da će tužbu protiv Republike Srbije podneti Republika Albanija, a potom tužbu podržati još neke zemlje“, odgovara Đokić.

* Za zvaničnu Prištinu, barem sudeći po izjavama odnašnjih zvaničnika, genocid Srbije nad kosovskim Albancima je neupitna činjenica. Možemo li govoriti o genocidu nad albanskim življem tokom ratova devedesetih ili je to propagandističko korišćenje ovog termina?

Za sada se termin „genocid“ koristi u propagandne svrhe, jer genocid nad albanskim stanovništvom nije utvrđen pred sudovima. Treba imati u vidu da su pojedinci pred raznim sudovima osuđeni za ratne i zločine protiv čovečnosti. Nekoliko hiljada albanskih žrtava je obuhvaćeno tim presudama. Međutim, malo ljudi je upoznato sa činjenicom da postoje brojni zločini izvršeni nad albanskim stanovništvom koji nisu dobili svoj epilog.

U pitanju je otprilike 3000 do 4000 žrtava. Ukoliko sud među tim zločinima pronađe „nameru“ izvršenja genocida, što je glavni uslov da bi nešto bilo proglašeno za krivično delo genocida, tužba može biti pogubna za Republiku Srbiju. Takođe, verujem da niko u Republici Srbiji nije pročitao presudu Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu donetu 1998. godine u predmetu „Tužilac protiv Jean-Paul Akayesu“. Ona je napravila jedan presedan. U njoj je zaključeno da silovanje predstavlja čin genocida.

Na Kosovu je oko 1650 lica dobilo status žrtava seksualnog nasilja u ratu i to bi bio glavni adut tužbe. S obzirom na nečinjenje Republike Srbije, odnosno nepostupanje po nekoliko stotina podnetih krivičnih prijava protiv raznih pojedinaca za zločine izvršene na Kosovu, treba očekivati pozivanje u tužbi i na takve činjenice. Ignorisanjem problema ne vodi ka njegovom razrešenju. A fuzionisanjem svih dokaza, tužba će biti možda i najobimnija koja je viđena u međunarodnoj praksi.

*Da li rad Instituta za ratne zločine na Kosovu koji prikuplja dokaze može opteretiti normalizaciju odnosa Beograda i Prištine?

Institut za ratne zločine na Kosovu nije nešto što može opteretiti proces normalizacije odnosa dve strane, nego je to tužba. Ukoliko tužba bude podneta, treba zaboraviti na normalizaciju odnosa u narednih nekoliko godina. A ukoliko se usvoje tužbeni zahtevi, onda na to treba dodati još nekoliko godina. U svakom slučaju, tužba bi nam progutala minimum pet godina života. Ne treba se zavaravati da bi u tom periodu došlo do „normalizacije“ kojoj se samo deklarativno teži. U realnosti nijedna strana nije zainteresovana za normalizaciju odnosa nego za ostvarivanje svojih suprotstavljenih interesa i ostanak na vlasti.

*Kako bi se Srbija mogla odbraniti od „još jednog trajnog belega našeg društva i države“?

Republika Srbija ima na raspolaganju razne vrste taktika i strategija odbrane, ali je njihov ishod upitan. Procesni razlozi i kontratužba su uobičajene odbrane, ali nijedna nema garanciju na proizvod. Prva prepreka tužbi je član 9 Konvencije o genocidu na koji je Republika Srbija stavila rezervu. Međutim, u javnosti se neopravdano širi optimizam da će sud prihvatiti ovu rezervu i proglasiti se nenadležnim, jer je rezerva stavljena 2001. godine, odnosno posle završetka oružanog sukoba. Sličan optimizam se širio i u prošlosti, pa smo 2010. godine dobili odluku Međunarodnog suda pravde kojom je zaključeno da Kosovo nije prekršilo međunarodno pravo jednostranim proglašenjem nezavisnosti. Zbog toga bih apelovao na oprez, jer nema mesta za bilo kakav optimizam. Niko ne može da predvidi kakvu će odluku doneti sud. Barem dok ne vidimo podneske obe strane. A možda odluka suda postane presedan u sudskoj praksi. Treba imati u vidu da je Republika Albanija matica svih Albanaca i zainteresovana strana u sporu, a koja je (in)direktno učestvovala u oružanom sukobu na Kosovu.

Sa druge strane, prema dosadašnjim izjavama, tužbu pripremaju međunarodni stručnjaci, a mi stručnjake takvog gabarita nemamo. Kosovu ide u prilog što se albanskim žrtvama bavi ozbiljno četvrt veka. A Republika Srbija nije sposobna, gotovo pet godina od najave predsednika Republike Srbije, da donese ni Zakon o nestalim licima. Zanemarili smo naše žrtve i što je najsramnije, njihove porodice.

Rešavanje pitanja žrtava rata, njihovo obeštećenje i potpisivanje sporazuma o odricanju od tužbenih zahteva dve strane su načini kako da se spreči podnošenje tužbe koja bi nas sve dugoročno zaledila. Nije izvodljivo procesuirati svaki zločin, ali je moguće obeštetiti svaku žrtvu. Obe strane su dužne žrtvama i njihovim porodicama, pa je obeštećenje jedan od modaliteta kako da se dostigne nekakva pravda i satisfakcija porodica žrtava.

Moj predlog je da to bude učinjeno u vidu zajedničkih reparacija. Tako nešto još nismo probali. Evropska unija bi u tome mogla da učestvuje i time bi doprinela pomirenju. To bi onda bio pravi korak u normalizaciji odnosa, jer su žrtve ono što opterećuje oba društva. Međutim, Republika Srbija nije zainteresovana za žrtve, osim za njihovu političku (zlo)upotrebu, a Kosovo grčevito brani „oslobodilački“ rat u kome su „oslobodioci“ ubijali i proterivali srpsko i drugo manjinsko stanovništvo.

U Međunarodnom komitetu Crvenog krsta je oko 500 lica srpske, romske i bošnjačke nacionalnosti evidentirano kao nestalo. Kosovo nije opredeljeno da razreši njihov nestanak odnosno pronađe njihove posmrtne ostatke koji se nalaze na teritoriji Kosova. Isti reciprocitet je vidljiv i kod Republike Srbije, pa nema pomaka u pronalaženju posmrtnih ostataka za oko 1000 nestalih lica albanske nacionalnosti. Iz tog razloga, treba očekivati da će predmet tužbe biti i nestala lica. Svima koji se bave pitanjem nestalih lica je postalo jasno da se nikada neće rešiti to pitanje, jer se nalazi, simetrično, u sferi politike. Izvinjavam se porodicama nestalih lica na surovoj iskrenosti, ali ne treba gajiti nadu u ovakvom sistemu vrednosti.