INTERVJU Bojan Vranić: SNS ima “jednog čoveka koji o svemu odlučuje”, a opozicija ne može da ga pronađe

Političke ideologije – od istine do tiranije, naziv je nove knjige politikologa Bojana Vranića, objavljene u izdavačkoj kući Clio. Tim povodom, sa profesorom Vranićem razgovarali smo o tome kako političke ideologije danas funkcionišu na domaćoj političkoj sceni i u kojoj meri su građanima bitne prilikom odlučivanja u politici, ali i drugim sferama poput aktuelnog opredeljivanja za ili protiv rudnika litijuma.

Na koji način danas treba govoriti o ideologijama, da li pre u negativnom kontekstu, kao „iskrivljenoj svesti“ ili kao neminovnom faktoru političkog života?

Ideologije su danas sastavni deo našeg političkog delanja. Ideološki sadržaji su u nama internalizovani zahvaljući medijskim news kanalima, bindžovanju serija i filmova, političarima i političarkama kao (anti)herojima našeg doba, i zbog toga je često problem da ih prepoznamo. Recimo, istraživanja pokazuju da aktivni glasači i levice i desnice religiozno prate vesti, opsesivno gutaju informacije i analize, što govori o tome da oni, u suštini, ne veruju institucijama i imaju anksioznost da će im nešto promaći.

Iz krize poverenja nastaju tendencije da se govori o vremenu bez ideologije, o smrti ideologija. Ali to što ne možemo nešto reći o ideologijama, što se uporno hranimo novim činjenicam da utvrdimo znanje ili verovanje, ne znači da ideologije nema ili da treba da budemo apatični i neagažovani. Jezik je taj koji kasni, koji ne može da oslika novu prirodu ideološke stvarnosti. I zato, ono što ne možemo reći, svodimo na najjednostavnije forme ocenjivanja, pa etiketiramo ono što nam je blisko kao „istinu“, a ono što ne razumemo kao „laž“. Globalno su ljudi usvojili novu maksimu: ono što ne možemo reći, u to ne treba verovati.

Često se u kontekstu političke scene u Srbiji, i konkretno opozicije, govori da je potrebna jasnija ideološka profilisanost stranaka, kao i da bi time određena politička opcija mogla da pridobije više glasača. Da li smatrate da je to tačno, s obzirom na to da se, a druge strane, tvrdi da danas građanima nije bitna ideologija već konkretno zadovoljavanje njihovih interesa i potreba?

Postavio pitanje iz drugog ugla: Imamo li dovoljno dokaza da možemo istinito da verujemo da su birači u Srbiji autonomni u određivanju svojih ličnih interesa? Ili pre govorimo o tome da su „naši“ interesi reakcija na različite stimulanse koji dolaze od partija, lidera, institucija, pop kulture, čak stvar različitih grupa kojima pripadamo (roditelji u viber grupi, vikend biciklisti, lokalni poljoprivrednici). I kada pogledate koliko tih stimulansa danas određuje društveno biće jednog birača, postaje jasno da je problem što jezik pokušava nove interese da ukalupi u stare ideološke fioke, odnosno levicu, centar i desnicu. To više ne ide, pa dolazi do nepoverenja iz nerazumevanja.

Odgovor političkih aktera na krizu u Srbiji sveden je na dve tendencije reprezentacije sadržaja. Prva je da imate SNS koja dela po principu „jedan čovek o svemu odlučuje“ i njemu verujemo. To niti je tačno, niti je moguće, ali se uspešno predstavlja kao rešenje za odsustvo ideologije, odsustvo verovanja u neku politiku. Druga tendencija dolazi od opozicije, koja primenjuje fragmentiranu strategiju. Pošto ne može da pronađe jedan zajednički označitelj, odnosno „drugog čoveka koji o svemu odlučuje“, imate poplavu malih pokreta koji se „kače“ na uske interese grupa. Dok SNS iluzijom kamuflira svoju pravu ideologiju (centristički populizam i regulatorni neoliberalizam), opozicija se davi u moru sitnih ideologizama.

Sa druge strane, na vlasti imamo SNS koja slavi 16 godina postojanja i 12 godina na vlasti, a nema, u tradicionalnom smislu, jasno određenu ideologiju, već svojim glasačima nudi jako širok opseg politika, od evropskog puta do odbrane tradicionalnih vrednosti i priklanjanja Rusiji, a i dalje opstaje, kako to komentarišete?

Velika je iluzija da SNS nema ideologiju. Uvek pozivam: pročitajte „Belu knjigu – Programom do promena“, politički program koji je SNS donela 2011. godine i u kojem se u velikoj meri mogu prepoznati obrasci njihovog delovanja. SNS je populistička stranka, tačnije, deo centrističkog populizma, kome pripadaju i Fico i Orban. Takav populizam se temelji na najmanje tri stuba.

Prvi je direktna komunikacija sa „narodom“ i ignorisanje institucija, kao da je narod neka ličnost s kojom je moguće razgovarati. Drugi je obračun sa „starim režimom“, ali i obračun sa srednjim slojem političara u okviru SNS, tako da lider uvek ostaje neukaljan, a krivi su oni ispod (kao u komunizmu aparatčiki i crvena buržoazija). Treće je ekonomsko naglašavanje političkog simbolizma, gde sve što se radi mora imati „vrednost plus“, monumentalno je, nikad viđeno, najbolje u novijoj istoriji.

Takva ideologija svoje korene crpi iz hibrida nostalgije prema komunizmu, kao sistemu u kome se „znao red“, i ekonomskom regulatornom neoliberalizmu, koji kaže da država, simbolički predstavljena u vođi koji se razume u sve, treba da diriguje gde investicije treba da se realizuju i to čini kroz različite beneficije ili subvencije. A iza svega se krije jedno – profit. Setite se dok je Aleksandar Vučić bio premijer, pa je javnost redovno informisao o suficitu u državnoj kasi, kao da je deficit neko neopisivo zlo. Pitanje je, a u kakvoj državi želimo da živimo: da li u onoj koja kao kapitalisitičko preduzeće generiše profit (suficit) ili onoj koja ulaže u socijalne kategorije kroz zajmove (deficit)? Prva je neoliberalna država, druga je socijaldemokratska. Samo ova kratka zapitanost nam već pokazuje koliko su ideologije integrisane u našem govoru i koliko ih jezik iskrivljuje zarad političkog profita.

S tim u vezi, predsednik Vučić odbio je da ide na samit BRIKS u Kazanj, ali je poslao delegaciju, dok je istovremeno ugostio nekoliko evorpskih premijera, i predsednicu Evropske komisije. Za koje od ta dva strateška opredeljenja se može reći da se više koristi u ideološke svrhe u smislu deklarativnog opredeljivanja radi dobijanja glasova, a koje zaista ima utemeljenja u potezima vlasti?

Pitanje EU ili drugih nadancionalnih alternativa, poput BRIKS, sve više postaje ideološko pitanje. Ponovo, jezik nas vuče da ukalupimo podelu u kontekst Hladnog rata, jer je to nešto što dobro znamo. Danas je globalna situacija značajno drugačija i nije toliko stvar oružanog sukoba i vojne dominacije, koliko vrednosne hegemonije. Politika Srbije je još od 5. oktobra politika kupovine vremena dok se to globalno gibanje ne ustali. SNS je samo takvu politiku podigao na viši nivo, sa značajno višim ulogom. Dolazak EU zvaničnika dva dana nakon razgovora s Vladimirom Putinom se može tumačiti i kao to da je Vučić sada kanal komunikacije između njih. Ne kažem da je to dobro ili loše, već ukazujem da je time politički ulog podignut na taj nivo da, kada jednom SNS napravi izbor, ako je oni koje odabere ne zaštite baš jakim štitom, druga strana će teškim maljom zamahnuti. Dakle, strategija koju SNS i Aleksandar Vučić igraju je značajno složenija od proste podele na racionalne interese vs. porodične ljubavi.

Trenutno, jedan od centralnih političkih problema u Srbiji jeste rudnik litijuma koji po sebi nije politička tema. U toj raspravi, i vlast i opozicija se pozivaju na struku kao krajnjeg arbitra, kao nekoga ko po definiciji nije opterećen ideologijom. Šta se iz toga može iščitati o odnosu prema ideologiji danas?

Šta je struka? To su neki ljudi koji su na osnovu svojih znanja i veština zauzeli određene pozicije u društvu. Takva vrsta profesionalnog napredovanja nema veze s demokratijom, već je autoritativna po svojoj prirodi. Struka je postala stručna zahvaljujući produkciji znanja, odnosno one vrste znanja koju joj je neko prenosio ili koju je birala da stiče. I tu je mesto ideologije u formiranju struke. Ne možete znati sve, znate tek nešto, a i to što znate je stvar izbora u kom pravcu želite da se usavršavate. Otuda, meni to uzdanje u struku kao nepristrasnog sudiju nije do kraja jasno, makar kada je u pitanju postupanje opozicije. SNS želi struku jer time preskače političke odluke, dalje urušavajući sistem predstavničke demokratije. Ali zašto opozicija ne podseti birače da Srbiji nedostaju zakoni, a ne stručnog mišljenja? Na news medijima imamo poplavu stručnjaka, dok u stvarnost imamo deficit dobrih zakona. Usvojite „stroge“ zakone zaštite životne sredine i uspostavite efikasnu kontrolu, i vama pitanje litijuma i eksploatacije drugih rizičnih sirovina više nije problem ili se svodi na pitanje upravljanja rizicima. I to je vladavina prava.

Čuli smo i od gradonačelnika Beograda nekoliko predloga koji se neposredno tiču razračunavanja sa određenom ideologijom, odnosno komunizmom. Iako to očigledno nisu gorući problemi prestonice, šta nam o političkoj kulturi govori činjenica da gradonačelnik glavnog grada, kao relevantni funkcioner, to nameće kao glavnu temu?

Rizikovaću s poređenjem, ali razmišljao sam o tome koji je bio prvi potez Zorana Đinđića kada je postao gradonačelnik Beograda 1997. godine. I podsetiću, to je bilo skidanje petokrake s Starog dvora. To je tada dočekano s oduševljenjem, skoro kao da je to bio srpski pad Berlinskog zida, simboličko ulaženje u eru postkomunizma. Važnije od toga, to je bio simbol početka kraja Miloševića, i ideje o tome da kult ličnosti treba da bude dominantna ideologija u Srbiji. E sada, gde je razlika između tog vremena i Šapićevog nacionalizma? Pored toga što Aleksandar Šapić pravda taj potez retradicionalizacijom, da je Tito „vodio pogubnu politiku za srpski narod“, u stranci kojoj je pristupio (SNS), već deceniju je pažljivo negovan kult ličnosti. Nije u pitanju isti kult kao u vremenu Miloševića, ali pitanje se može i ovako postaviti: kako da opravdamo ideju da veliki lideri ipak ne zaslužuju počasno mesto u elitnom delu Beograda? Čak i da opravdanje bude izvorna nacionalna politika, nije ona donela SNS-ovoj popularnosti, već je Aleksandar Vučić, koji svojim ličnim rejtingom i pažljivo izgrađenom političkom ličnosti ono što održava stranku na vlasti već 12 godina.

U knjizi pišete da ideologija podrazumeva polarizovani svet, odnosno potpunu opredeljenost građana za ili protiv određenog političkog uređenja, a često i jedni druge optužuju da su zaslepljeni ideologijom. S obzirom na to da je danas takva polarizacija globalni trend, u kojoj meri se oslikava i na Srbiju, i koje su njene posledice kod nas kada govorimo o političkom delovanju?

Gde nema polarizacije, nema ni ideologije. I polarizacija sam po sebi nije loša pojava, ona je prisutna i u drugim sferama društva, kao što su sportska takmičenja i naučna istraživanja. Problem s polarizacijom nastaje onda kada jezik koji koristimo ne može da oslika ono što mislimo, ili kada ne može da prati razvoj događaja. Ideologije se danas menjaju, jezik ostaje zaglavljen u prošlosti. Optužbe za zaslepljenost ideologijom su verbalni ostaci starog blokovskog sveta. U Srbiji, takve podele se stalno reprodukuju, od podele na prvu i drugu Srbiju, preko podela na građane i narod, do sada vrlo specifičnih podela poput za i protiv vakcine, za i protiv litijuma. I te podele zaista zaslepljuju. Ali nismo slepi prema „neprijatelju“, nju ili njega poznajemo odlično. Mi danas imamo mnogo „mrtvih uglova“ i ne vidimo pomene koje se dešavaju, kako to u sferi softverskih updejta kažu da idu „ispod haube“. I nismo imuni na te promene, već ih internalizujemo i usvajamo nesvesno određenu ideološku matricu. Postajemo svesni svoje pripadnosti tek s velikim katastrofama. Ko smo i u šta verujemo, videlo se tokom pandemije, kada je Rusija napala Ukrajinu, Izrael ušao u Gazu. To što smo možda ćutali na sve to, ne znači da se nismo opredelili. Znamo više nego što možemo reći.